БАЛКАНСКИ ОДЈЕЦИ ТРАМПОВЕ ПОБЕДЕ

BALKANSKI ODJECI TRAMPOVE POBEDE

5 februara 2017

karganovic-stefan-0342191

Piše: Stefan Karganović

Pobeda Donalda Trampa i njegovo nastupajuće predsednikovanje imali su u celini pozitivan odjek u Jugoistočnoj Evropi, ili da budemo precizniji – na Balkanu. U većini balkanskih zemalja (sa zapaženim izuzetkom muslimanskog dela Bosne i Kosova) široki slojevi javnosti navijaju za Trampa već duže vreme, očigledno iznureni hegemonističkim mikroupravljanjem svojih zemalja, usled čega su se sve pretenzije na suverenost pretvorile u ne više od bolesne šale. Većina lokalnih poglavica (opet sa izuzetkom nekolicine koji su se istrčali i javno izjasnili u prilog gubitničkoj kandidatkinji) iz razumljivih razloga takođe su potajno obradovani Trampovom pobedom, barem njegovim obećanjem da se odrekne od politike „promene režima,“ koju su vodili njegovi prethodnici, i koja je sve njih – bez obzira na status trenutnih „miljenika“ – potencijalno ugrožavala. Predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, jedini je u regionu bio dovoljno principijelan i dalekovid da javno podrži Trampa. Kako poglavice tako i njihovi podanici, sada svi željno iščekuju period relativno mirnih odnosa sa Vašingtonom. To je svakako nešto što bi im koristilo, da porade na obnovi svojih najvećim delom urušenih privreda i društava.

Međutim, očekivanja su često u raskoraku sa onim što je realno da se dogoditi. To bi moglo da se pokaže tačnim i u slučaju Donalda Trampa. Vilijam Engdal je u odnosu na novu administraciju uočljivo manje optimističan od većine balkanskih posmatrača:

„Pri kraju Obamine ere, spoljna i ekonomska politika SAD su u rasulu. Novi predsednik, bez političkog iskustva, za neki dan stupa na dužnost sa obećanjem da će Ameriku ponovo uzdići na rang ‘velike sile.’ Obavezao se da ‘isuši močvaru’ posebnih korporativnih centara moći koji utiču na politiku Vašingtona. Međutim, on je svoj kabinet birao iz redova upravo takvih posebnih interesa sa Vol Strita, imenovao je savetnika za nacionalnu bezbednost i ministra odbrane iz generalskih redova, ne manje od petorice ministara su bilioneri, a on se savetuje sa geopolitičkim arhitektima rata kao što je Henri Kisindžer.“

Podrazumeva se da Engdal uživa ogromnu prednost utoliko što je izvanredno obavešteni Amerikanac koji u tančine poznaje unutrašnjost političkog sistema svoje zemlje, a to je nešto čime većina balkanskih posmatrača, pa čak i analitičara, ne bi mogla da se pohvali.

Moglo bi se reći da u osnovi naivnog gledišta, popularnog u balkanskim krugovima, leži široko rasprostranjeno verovanje da je vektor složene države kao što su SAD – sa jakim ustanovama, ne samo specifično izgrađenim tako da nadrastaju pojedince već istovremeno i sa dobro ušančenom dubokom državom koja, po svom uticaju, često nadrasta i tradicionalne političke ustanove – moguće bitno promeniti, i to čak brzo.

Najverovatnije je da će balkanski politička klasa i javnost ubrzo uvideti da će mnogo toga ostati isto, bez obzira na izjave, pa čak i namere, novoga predsednika. To je zato što će mehanizmi koji su im, pod njegovim prethodnicima, zagorčavali život ostati i dalje u funkciji, mada će možda u nekim pogledima delovati za nijansu diskretnije. To, međutim, ne apsolvira nijednu od regionalnih vlada, najmanje srpsku, od odgovornosti da iskoriste trenutak koji im se neočekivano pruža i da u koridorima moći nove administracije iskoriste sve raspoložive poluge uticaja u odbranu životnih interesa svoje zemlje.

Jedna od „životnih činjenica“ koju će ljudi na lokalu morati da progutaju je to da u velikom svetu postoje nadnacionalne koncentracije moći koje su u stanju da prkose, pa ponekad čak i da podrivaju, novog predsednika. Tu činjenicu je baš nedavno, 10. januara, artikulisao Pol Kreg Roberts u svojim kolumnama, „Da li se Tramp povija?“ i „Da li Goldman Saks preuzima kontrolu nad Trampovim predsednikovanjem?“[1] (Goldman Saks nije osoba, nego naziv jednog od najmoćnijih finansijskih preduzeća na svetu.) Naslovi su dovoljni da izazovu nespokojstvo, a sadržaji još više. Donosiocima političkih odluka na Balkanu biće od koristi da te kolumne pročitaju.

Tokom zadnjih nedelja Obamine vlade, ti elementi punom parom postavljaju mise en scène za produžetak svoga uticaja, bez obzira na formalne promene figura na vrhu. U okviru toga, uveli su niz novih politika, a efekte i obim nekih već postojećih znatno su proširili. Jedinstveni cilj tih poteza je da politički vektor koji su oni zacrtali učine ireversibilnim, dok se ne pronađe rešenje za problem kako da postupe sa novim i ne sasvim pouzdanim stanarom u Beloj kući.

Zato bi bilo bolje, umesto euforije, balkanskim vladama i javnosti posavetovati da se late trezvene analize onoga što ih najverovatnije čeka. Kratkoročno gledano – sa skoro potpunom izvesnošću – u najboljem slučaju to će biti light verzija iste stare priče.

A to znači nastavak pritisaka od strane istih institucionalnih aktera iz Vašingtona, njihovih briselskih satelita i zajedničkih transnacionalnih instrumenata – tu Džordž Soroš neposredno dolazi na um – čak i u slučaju da bi predsedniku Trampu pošlo za rukom da ih unekoliko obuzda.

Dugogodišnji premijer Makedonije i pobednik na nedavnim parlamentarnim izborima u toj zemlji, Nikola Gruevski, koji je prošle godine i sam bio žrtva „obojene revolucije“ koju je inspirisao Soroš, očigledno je uvideo da promena na vrhu u Vašingtonu ne otklanja opasnost od daljnjih političkih potresa.

U intervjuu za skopljansku „Republiku“ od 3. januara, mandatar za budućeg predsednika makedonske vlade Nikola Gruevski govorio je detaljno o svojim planovima da disciplinuje „Fondaciju za otvoreno društvo,“ koju finansira Džordž Soroš. Gruevski je izjavio da tom uvezanom lancu „nevladinih organizacija“ u Makedoniji više neće biti dozvoljeno da monopoliše sektor građanskog društva i da ga zloupotrebljava za svoje političke ciljeve. Gruevski je do sada prvi balkanski lider koji je otvoreno pozvao na „desorošizaciju“ građanskog društva svoje zemlje. U produžetku intervjua vrlo se trezveno osvrnuo na subverzivni potencijal NVO brigada pod Soroševom komandom:

„Uzmite, na primer, Soroševu elektronsku poštu koja je objavljena na Vikiliksu i sve će vam biti jasno. Taj čovek daje jasna uputstva šta treba da se radi, i to se prihvata bez ikakve rasprave. Iz toga se takođe vidi da se on viđa sa najvišim američkim zvaničnicima, kad god mu padne na pamet, da zakazuje sastanke sa njima kad god poželi, i da je njegov uticaj znatan.“

„Sudeći po novčanom i kadrovskom potencijalu, njegova fondacija je najjača politički usmerena fondacija na svetu. On je odlučio da svoje bogatstvo koristi za postizanje ideoloških ciljeva – za izgradnju tih takozvanih ‘otvorenih društava’ i za sopstvenu materijalnu korist, kada u određenim zemljama spekuliše na unapred nameštene političke ishode, što mu prinosi berzanske profite. Taj uticaj se prostire na čitave ustanove, ministarstva, i na vlade, koje su inficirane njegovom ideologijom i stavovima.“

Sve je to potpuno tačno. Samo što osnovni problem u naciljanim zemljama nisu Soroševe mahinacije u funkciji podrške politici njegovih hegemonističkih gospodara, već je to institucionalna krhkost tih zemalja, što ih čini podložnim takvim mahinacijama. Raznolikost u ponašanju balkanskih zemalja pod pritiskom jasan je dokaz za tezu da postoji korelacija između institucionalne stabilnosti i sposobnosti za uspešno odupiranje hibridnom napadu „nevladinog sektora“ pod kontrolom Zapada.

Mađarska je istaknuti primer. Mada je članica i EU i NATO pakta, njene ustanove su čvrste i stabilne, sa unutrašnje solidarnim društvenim poretkom. Mađarski premijer Viktor Orban uspeo je pre oko godinu i po dana da porazi soroševsku „obojenu revoluciju,“ pokrenutu kao osveta za nestandardnu politiku koju on vodi (uključujući podršku i učešće u ruskom projektu Južnog toka). On je zatim preostale Soroševe organizacije na teritoriji Mađarske stavio pod nadzor, nakon što je većini zabranio rad u svojoj zemlji. Kao posledica toga, on više nije u situaciji da se suočava sa subverzivnim napadima iz tog pravca.

Na drugom kraju kontinuuma institucionalne stabilnosti i društvene kohezije nalazi se Bugarska. Ako Južni tok uzmemo kao lakmus test, iz toga proizilazi da se anarhična i korumpirana Bugarska pokazala kao slaba karika u projektu koji je Rusija osmislila, za razliku od stabilne, suverenističke i pravno utemeljene mađarske države. Bugarska politička klasa se previše navikla na krađu briselskih sredstava – i to masivnih razmera – ali upravo ta poznata navika pretvorila ih je u zgodan predmet za ucenu i manipulaciju od strane zapadnih nadziratelja. Ti lopovluci se, naravno, tolerišu dok se podaci prikupljaju i slažu u sve pozamašnijim dosijeima korumpiranih rukovodilaca. Kada nastupi trenutak za njihovo korišćenje, lokalnim glavarima se nameću politike koje su često ubitačne po interese njihovih zemalja. U zadnjem trenutku bugarska vlada je odustala od učešća u Južnom toku, najverovatnije dobrim delom zbog kompromitujućih podataka u pomenutim dosijeima. To ilustruje način kako je predviđeno da sistem funkcioniše. Ucenjeni lideri lično političko preživljavanje stavljaju ispred ekonomske ili druge vrste dobiti što bi potekla njihovim globalizmom upropašćenim zemljama.

Većina balkanskih zemalja nalazi se negde između ove dve krajnosti. Tamo gde finansijska korupcija klasičnog tipa nije glavna poluga, indukovana unutrašnja nestabilnost to lako može da postane, s tim što su konačne posledice upadljivo slične. Naklonost tvoraca američke politike „albanskom faktoru“ širom regiona imala je kao posledicu ne samo pravljenje narko-državice „Kosovo,“ pod njihovim starateljstvom, nego pored toga i izazivanje naizgled nepomirljivih unutrašnjih suprotstavljenosti između većinskog makedonskog stanovništva i znatne i agresivne albanske manjine u Makedoniji, koju Zapad sračunato protežira i kontroliše. Taj izvor nestabilnosti, u ovom trenutku, Gruevskom predstavlja najveći problem i ujedno je i glavna prepreka da nedavnu izbornu pobedu pretoči u funkcionalnu vladu. Pošto mu još uvek nedostaje neophodna skupštinska većina da bi vladu formirao, Gruevski je sada prinuđen da pregovara sa albanskim strankama čiji glasovi su neophodni da bi mu u parlamentu bio potvrđen mandat, samo što zajedniči dogovorena platforma tih albanskih stranaka – koja je u potpunosti usaglašena sa stranim sponzorima – predviđa praktični raspad Makedonije.

Rukovodstvo Srbije se susreće sa teškoćama slične vrste. Diletantsko i korumpirano, ono predstavlja laku metu i krajnje je ranjivo u odnosu na ucene i društvene nemire koje bi izazvale „NVO“ kojima se diriguje iz inostranstva. Slično Makedoniji, u malo verovatnom slučaju kada bi zauzeli čvrst stav i stvarno se založili za odbranu nacionalnih interesa svoje zemlje, i oni bi bili izloženi riziku aktivnog raspirivanja secesionističkih pokušaja usmeravanih sa Zapada. Za razliku od prkosnih Makedonaca, u Srbiji se u zvaničnim krugovima i ne pomišlja o suzbijanju sveprožimajućeg i pogubnog uticaja lažnih „NVO“ koji su finansirani iz stranih centara. Nedvosmisleno upozoravajuća salva, sa svrhom da obezbedi još servilnije ponašanje, bila je ispaljena na režim pre svega nekoliko dana u vidu „Izveštaja“ koji je usvojila Evropska komisija, a koji vrvi od kritičkih zapažanja u vezi sa endemičnom korupcijom, problemima iz oblasti vladavine prava i ograničenjima na slobodu medija. Nepovoljan izveštaj je podneo specijalni izvestitelj Evropske zajednice u Srbiji, jedan od prokonzula u Beogradu, Dejvid Mekalister, što je samo po sebi svojevrsna poruka upakovana u poruku.

Položaj na indeksu političke ranjivosti manjih igrača, kao što su mafijaš Milo Đukanović u Crnoj Gori ili bedni Bakir Izetbegović (pravo porodično prezime: Živković) u Bosni, jedva da zahteva posebnu razradu. Budući da se nalaze na čelu institucionalno nestabilnih i unutrašnje podeljenih društava, oni bi mogli da odlete svakog trenutka. Jedini razlog zašto etiketa „poslednjeg diktatora u Evropi“ nije zasluženo prilepljena Đukanoviću, nego Lukašenku, je Đukanovićeva dosadašnja ropska spremnost da ugađa vlasnicima autorskog prava na tu etiketu. Međutim, njegovi dani mogli bi biti izbrojani bez obzira na konačni vektor Trampove politike.

Na Balkanu postoji ozbiljan potencijal za lomove, nezavisno od namera, pa čak i uputstava, novog predsednika. Institucionalne snage čiji će uticaj na srednjim i nižim nivoima u njegovoj administraciji ostati preovlađujući imaće na raspolaganju sve potrebne mehanizme, uključujući i navodno „nevladine“ igrače sa duboko ukorenjenom terenskom infrastrukturom, da izazovu nove valove haosa na Balkanu, i to sa ili bez prethodnog znanja ili čak odobrenja novog predsednika.

[1] “Is Trump Bending?”, www.paulcraigroberts.org/2017/01/09/is-trump-bending/ i “Is Goldman Sachs Taking Control of the Trump Presidency?” , www.paulcraigroberts.org/2017/01/09/is-goldman-sachs-taking-control-of-the-trump-presidency/ Vidi prevode na FSK: www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pol-kreg-roberts-trampova-imenovanja-za-polozaje-u-predsednickoj-administraciji/ i www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pol-kreg-roberts-establisment-pokusava-da-ukrade-trampovu-predsednicku-funkciju-uz-pomoc-liberalne-levice/

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *