BANKROT FEDERALNIH REZERVI SAD: Dolar sve slabiji, američka vlada u sve većim dugovima

BANKROT FEDERALNIH REZERVI SAD: Dolar sve slabiji, američka vlada u sve većim dugovima

2 januara 2014

Federal_ReservePiše: Valentin Katasonov

20.decembra 2013.godine se navršilo 100 godina otkako je američki predsednik Vudro Vilson potpisao zakon o Sistemu federalnih rezervi SAD, koji danas predstavlja glavni faktor ekonomskog i političkog života Amerike.

Nelegitimnost Federalnih rezervi

Ima mnogo Amerikanaca koji su ubeđeni da je pojavom FED-a vlast u zemlji prešla u ruke šake međunarodnih bankara, a da su predsednik i Kongres postali samo izvršioci volje glavnih akcionara Federalnih rezervi. Privatna korporacija „Federalne rezerve“ koja pripada šačici bankara, pošto se učvrstila kao jedina realna vlast u Americi, počela je da pretenduje na vlast nad čitavim svetom. O toj temi postoji opširna literatura. Pisanje o njoj je počeo Justas Mulinz knjigom „Tajne Federalnih rezervi“ koja je prvi put izdata krajem ’40.godina dvadesetog veka. Zatim se pojavila knjiga Entoni Satona („Zavera Federalnih rezervi“), Nikolasa Hagera („Sindikat“), Ralfa Epersona („Nevidljiva ruka“), Vilijama Engdala („Bogovi novca“). Od najnovijih možemo da navedemo bestseler američkog kongresmena Rona Pola „Dokrajčiti FED“ («End the Fed»).

Snaga Federalnih rezervi je u 20.veku stvorila lažno osećanje da je ta organizacija večita, kao što je večit i dolar koji ona štampa . Početkom 21.veka iluzije postepeno nestaju… Ron Pol nabraja mnogo postupaka FED-a koji predstavljaju direktno kršenje Zakona o federalnim rezervama. Najjači primer je tajna dodela kredita u toku poslednje finansijske krize u astronomskom iznosu od 16 biliona dolara. Primaoci tih kredita su najveće američke i evropske banke.

Više nema potrebe ni da se govori da je samo formiranje FED-a bilo potpuno suprotno američkom ustavu, koji ovlašćenja za štampanje novca daje direktno Kongresu SAD, a ne nekakvoj privatnoj menjačnici.

Scenario „Bežanje od dolara“

Federalne rezerve su mogle celih 100 godina da opstanu zahvaljujući činjenici da su proizvodi FED-ove mašine za štampanje novca, koji nose naziv „dolari SAD“, bili traženi ne samo u SAD već i van njegovih granica. Kompletna spoljna politika SAD 20. i početka 21.veka je bila usmerena na promet proizvoda te FED-ove mašine. To je bio i razlog zbog koga su povedena dva svetska rata i mnogo lokalnih. Posle Drugog svetskog rata nije bio potreban neki veći napor da proizvod FED-a održi stabilnu potražnju, jer je svet većinu roba kupovao baš u SAD. Naravno – za dolare. Dolarizaciji svetskog deviznog sistema su doprineli Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, u kojima je glavni „akcionar“ bila upravo Amerika. I Maršalov plan je podržavao isti cilj, baš kao i mnogobrojni američki programi za ekonomsku i vojnu pomoć drugim zemljama.

Zahvaljujući bliskoistočnoj diplomatiji Dž.Kisindžera, koju je jačala i vojna snaga SAD, Vašington je u periodu 1973. – 1975.godine uspeo da postavi bazu za naftno-dolarski standard. Svet je počeo crno zlato da plaća isključivo dolarima. A kada je poslednjih decenija 20.veka došlo do burnog rasta svetskih finansijskih tržišta, trgovina „finansijskim instrumentima “ na njima je takođe počela da se vrši uglavnom dolarima SAD.

Međutim, poslednjih godina je potražnja za dolarima, štampanim u štampariji FED-a, počela da opada. Dolaru su počele da konkurišu druge valute – evro, juan, novčane jedinice zemalja čije valute nema čak ni u spisku rezervnih valuta. Težeći da se oslobode zavisnosti dolara, lideri nekih zemalja s vremena na vreme daju izjave koje vlasnici FED-a shvataju kao bojkot naftno-dolarskog standarda.

Tako je u svoje vreme Sadam Husein izjavio da odbacuje prodaju crnog zlata za dolare, pa je iračku naftu počeo da prodaje za evro. Reakcija zvaničnog Vašingtona je bila vrlo brza: pobuna S.Huseina je završena njegovim svrgavanjem i smrću. Posle izvesnog vremena ista stvar se desila sa Moamerom Gadafijem, samo što je Gadafi planirao da dolar prestane da koristi uvodeći zlatni libijski dinar. Što se tiče Irana, Vašington je zatajio. Američke vlasti dugo (još od 1979.godine) protiv Teherana koriste ekonomske sankcije, ali se Iran prilično uspešno suprotstavlja. U spoljnoj trgovini sa drugim zemljama Teheran je sasvim odbio korišćenje štamparije FED-a (treba da se zna da svi dolarski obračuni prolaze kroz američki bankarski sistem, i da ih kontrolišu Federalne rezerve). Stvoren je presedan koji mogu da počnu da koriste i druge zemlje.

Prve brižljivo osmišljene korake za oslobođenje zavisnosti od dolara počinje da čini Kina. Peking je sa čitavim nizom zemalja zaključio sporazume o korišćenju nacionalnih novčanih jedinica i u spoljnotrgovinskim obračunima, i u ostalim vrstama operacija koje postoje u spoljnoj trgovini.

Na primer, potpisan je sporazum o tome da će se u japansko-kineskoj trgovini koristiti samo juan i jen, odnosno predviđa se potpuno odbacivanje poslovanja uz pomoć valuta treće zemlje, između ostalog i SAD dolara. Slični postupci mogu u sistemu međunarodnih obračuna da se nazovu postepenom emancipacijom dolara. U tom slučaju FED će možda i preživeti, ali će se pri tom pretvoriti u najobičniju centralnu banku koja opslužuje smo unutrašnju ekonomiju svoje zemlje.

Scenario „Bankrot Federalnih rezervi“

Još pre nekoliko godina niko nije mogao ni da pretpostavi da Federalne rezerve mogu da bankrotiraju. Međutim, od 2010.godine njihovo zdravlje je počelo da se naočigled pogoršava. To ima veze sa takozvanim količinskim ublažavanjem. Suština operacije je da Federalne rezerve, u skladu sa zvaničnim deklaracijama o velikoj potrebi da se američka ekonomija posle finansijske krize obnovi, kao i da se održi zaposlenost stanovništva, povećava količinu proizvoda svoje štamparije novca.

Mehanizam količinskog ublažavanja je krajnje jednostavan: FED svoje papirne proizvode zamenjuje različitim hartijama od vrednosti koje leže u portfeljima američkih banaka (poslednje godine – 85 milijardi dolara u toku jednog meseca). Deo tih hartija su državne obveznice SAD, a deo – hipotekarni papiri. Ovi drugi predstavljaju bezvredni papir, koji finansijeri u žargonu nazivaju „otrovne aktive“. Njihova tržišna vrednost je vrlo mala (ponekad teži nuli), ali ih Federalne rezerve otkupljuju po nominalnoj vrednosti ili blizu nje. Ukoliko FED počne da prodaje takve otrovne aktive kod njega će vrlo brzo doći do gubitaka.

A još – ukoliko ih bude šparao njegove će aktive pući kao da su baloni. „Baloni“ su postojali i ranije na tržištima nekretnina, na tržištu fondova, ali se sada pojavljuje njihov nov, do sada neviđen oblik. Uostalom, Federalnim rezervama probleme mogu da naprave ne samo hipotekarni papiri, već i državne obveznice. Danas FED te obveznice kupuje po visokoj ceni, ali već sutra njihova tržišna cena može da se smanji. A i to su gubici, naravno, pod uslovom da FED odluči da se bavi prodajom svojih obveznica. Ali – u svakoj komercijalnoj organizaciji u slučaju pojave gubitaka prvu rezervu predstavlja sopstveni kapital. I Federalne rezerve ga imaju.

Ali on je po visini simboličan i predstavlja svega 3 – 4% od iznosa spoljnih aktiva FED-a. Uostalom, svaka komercijalna banka je dužna da održava minimalne norme koje se odnose na dovoljnost kapitala (te norme propisuju specijalni dokumenti komiteta za nadzor banaka koji osniva Banka za međunarodne obračune). Tako da su Federalne rezerve daleko od toga da ispunjavaju navedene norme i, pravo govoreći, već danas bi morale da objave svoj bankrot. Svi stručnjaci to odlično znaju, ali diskusija o tom problemu ne izlazi iz okvira uskog društva eksperata. I niko od njih ne može da ponudi koliko-toliko jasan plan za spasavanje Federalnih rezervi od bankrota.

Scenario „Bankrot Vlade“

Već mnogo decenija unazad Federalne rezerve predstavljaju spasioca Američke vlade. Stvar je u tome da je FED kreditirao američku državnu kasu tako što je u njoj kupovao dužničke papire (obveznice). Naravno da Federalne rezerve nisu bile jedini spasilac države. Državne hartije SAD su kupovale i mnoge druge organizacije te zemlje – komercijalne i investicione banke, investicioni fondovi, osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi. Otprilike polovina svih kupovina državnih hartija SAD je do skora dolazila od centralnih banaka i ministarstava finansija drugih zemalja.

Među glavnim kreditorima američke vlade su do danas ostali Kina, Japan, Indija, Saudijska Arabija i niz drugih zemalja koje poseduju gigantske međunarodne (u zlatnoj valuti) rezerve. Ali i kod Kine, i kod ostalih zemalja, svakog dana je sve manje entuzijazma za šparanje „zelembaća“. Ujesen 2013.godine zamenik predsednika Centralne banke Kine je dao senzacionalnu izjavu da Kina prekida povećavanje svojih međunarodnih rezervi.

U poslednjih godinu dana Federalni sistem rezervi je postao glavni kreditor (donor) američke državne kase. U okviru trećeg programa količinskog ublažavanja Federalne rezerve su počele da otkupljuju lavovski deo hartija preko kojih vlada zatvara rupe u budžetu (pokriva deficit federalnog budžeta). Pojavio se zatvoren krug: Federalne rezerve predaju državnoj blagajni „zelembaće“, a državna blagajna Federalnim rezervama predaje svoje obveznice. To je specijalni perpetuum mobile novca. Takav zatvoreni mehanizam lišava i američku, i svetsku ekonomiju neophodne novčane mase, on opslužuje sam sebe. A manjak „zelenog novca“ u svetu će se dupliranom snagom kompenzovati ponudom drugih valuta i novčanih surogata.

Osim toga, za vladu SAD-a i za domaćine FED-a može da se pojavi još jedna neprijatnost. Vlada SAD će biti primorana da svoj dug kreditorima vraća preko budžetskih sredstava. Sada je FED odredio kamatu na nivou koji je blizu nule. Vrlo je niska i kamata na obveznice (usaglašavanjem sa kamatama FED-a). Za opsluživanje državnog duga danas se koristi oko 7% sredstava budžeta. To se još može trpeti. Ali da pretpostavimo da će kamata početi da raste (ranije ili kasnije to će svakako morati da se desi). U tom slučaju će početi da rastu i troškovi za opsluživanje državnog duga („troškovi za kamate“).

Eksperti ne isključuju mogućnost takve situacije, a tada će na pokrivanje „troškova za kamate“ odlaziti 50% ukupnog budžeta. U tom slučaju novčani perpetuum mobile će prestati da funkcioniše, jer će naići na takvo prirodno ograničenje, kakvo predstavljaju poreski prilivi u budžet SAD. Glavni (i jedini) klijent FED-a – američka vlada – naći će se u bankrotu. Posle toga u nepovrat treba da odu i Federalne rezerve.

Za razmatranje mogu da se ponude i neki drugi scenariji razvoja događaja u vezi sa Federalnim rezervama, dolarom i SAD kao svetim trojstvom jedinstvenog finansijsko-političkog sistema. Ali svi ti scenariji su za gazde FED-a podjednako neutešni. U vrlo sličnoj situaciji su se u prvoj polovini 20.veka već nalazili vlasnici Banke Engleske, kada je američki dolar počeo da konkuriše nekada najjačoj valuti – funti sterlinga. Za vlasnike Banke Engleske poslednju šansu da se sačuva „mesto pod suncem“ predstavljalo je započinjanje velikog rata. Bojim se da baš takav plan sve češće pada na pamet sadašnjim vlasnicima Federalnih rezervi.

(Fondsk)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *