Bankrot levice

Bankrot levice

2 marta 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Analize protesta na ulicama bošnjačkih gradova uglavnom su bile vezane za njihovu politizaciju, prvenstveno mogući doprinos rušenju dejtonskih temelja Bosne i Hercegovine, ili su protesti posmatrani kao zametak jednog mnogo boljeg društva u dalekoj budućnosti.

Ali negde između straha od novog rata i nade u mogućnost ostvarivanja utopijske vizije mnogima je promakla politička poruka koja se tiče građana Srbije. I ovde tiho nezadovoljstvo može da eksplodira i pretvori se u bujicu nasilja. I ovde su se na vlasti već izmenjale sve partije. Ne postoji politička snaga koja ne snosi deo odgovornosti za današnje stanje i koja bi mogla da iskoristi i kanališe oslobođenu energiju za preko potrebne promene.

Ni u Srbiji ni u Bosni praktično nema levice. Iako joj danas nigde ne cvetaju ruže, ovde nije realno očekivati da će se u dogledno vreme pojaviti organizovani otpor kakav u Grčkoj predvodi Siriza, koalicija koja ne želi da služi samo kao amortizer u neoliberalnoj mašineriji.

Sve ovdašnje partije koje se izdaju za levičarske su se odavno pomerile ka prividno neideološkom centru. One se razlikuju uglavnom po tome kom delu glasačkog tela pokušavaju da bol i nezadovoljstvo umanje pomoću sve istanjenijih budžetskih prihoda i stranih kredita.

Brojne, deklarativno levičarske organizacije su opsednute žrtvama rata i manjinama i sasvim su nezainteresovane za probleme radnika. Agilni aktivisti stalno ističu „da su baš među radničkom klasom nacionalizam, mizoginija i homofobija najrasprostranjeniji”, kako, na primer, pišu Ksenija Forca i Majda Puača.

Pokušaji da se na političkoj sceni pojavi „nova levica”, snaga koja bi se posvetila društvenoj ceni neoliberalnih ekonomskih politika, bili su neuspešni. Različite inicijative su bivale minirane od strane liberalnih aktivista koji veruju da antifašizam i borba protiv nacionalizma moraju da budu polazna tačka svake levičarske politike u Srbiji.

Obeshrabrujuće je slušati Andreu Jovanović, elokventnu mladu nadu te patuljaste nove levice, kako mora da objašnjava da problem nije neki „užasan srpski kulturni mentalitet” već „ekonomski i materijalni uslovi” u kojima živi većina građana. Postavlja se pitanje ima li ovde uopšte levice posle Srebrenice.

Nažalost, nije reč samo o Srbiji i Bosni. Zbunjena i slaba, levica u Evropi danas nudi malo toga što je istinski levo. Kao da je u Aušvicu i „arhipelagu Gulag”, uz nekoliko miliona nevinih ljudi, stradalo i sve ono što se može vezati za kolektivizam koji je prožimao svetonazor zločinačkih režima. Tu spadaju i ideje jednakosti, solidarnosti i zajedništva koje leže u temelju levičarskih vizija pravednijeg sveta.

Na osiromašenoj političkoj sceni Starog kontinenta te moćne ideje su vremenom uglavnom prisvojile snage na krajnjoj desnici. Društvena pravda i klasa su pak postale reči koje nisu kul. Retko ćete ih čuti od političkih ratnika koji se kunu u individualizam i zahtevaju sve brojnija prava „po svaku cenu”.

Levica je danas najjača u Latinskoj Americi gde ideja nacije nije stigmatizovana u 20. veku. Štaviše, svi veliki levičarski lideri u regionu su veliki nacionalisti. Evo Morales i Ugo Čavez su se oslonili na transformativnu snagu nacionalizma kako bi konačno na dnevni red stavili stradanje marginalizovane većine. Za razliku od evropskih, koji su postali opsednuti ili globalnim ili kapilarnim, latinoamerički levičari uspeh duguju činjenici da nisu ignorisali važnost nacije. Oni su prepoznali da se na nivou države i dalje odlučuje ishod većine važnih društvenih bitaka.

Ali njihov glavni problem je što su opijeni uspehom ubrzo počeli da potcenjuju moć neprijatelja. A kada ekonomska kola krenu nizbrdo, jedina vrata na koja se može pokucati su ona Međunarodnog monetarnog fonda. Malena Venecuela nema dovoljno nafte, Kina se ne proteže preko gubera a događaji u Kijevu su pokazali da Rusija nije u stanju da brine ni o svom dvorištu.

Idejni bankrot levice više ne poznaje granice i ona nigde nije u stanju da ponudi alternativu. Zato ne treba da čudi da zahtevi probuđene bošnjačke potklase nisu usmereni ka promeni poretka koji proizvodi rastuće nejednakosti i oslanja se na sve podmuklije oblike eksploatacije.

Jedni žele bilo kakav posao i nade polažu u dolazak zapadnih korporacija. To su uglavnom nezaposleni koji neprijatelje bolje budućnosti vide u korupciji i lošim domaćim političarima. Po njima, sistem je dobar i samo ga treba očistiti od lokalnog političkog kukolja.

Drugi, većinom zaposleni koji neredovno primaju uvredljivo male plate, traže da ih domaći političari i država dadilja zaštite od kapitalističkog kukolja. I oni veruju da je sistem u redu i da samo treba pozatvarati loše kapitaliste, naročito one najomraženije – tajkune.

I jedni i drugi velike nade polažu u eksperte. Tuzlanski plenum zahteva vladu sačinjenu od „stručnih, nestranačkih i nekompromitovanih članova”. Ali verovanje da odluke u ekonomskoj sferi nisu političke, da je reč o nečemu što se može prepustiti ekspertima, predstavljaju jednu od zabluda koje su proizveli intelektualni preduzetnici u službi dogmatskog, „naučnog kapitalizma”.

Ima nezadovoljnika koji sanjaju o povratku u samoupravnu idilu. Ali nostalgičari obično zaboravljaju da je u temelju titoističkog raja bila hladnoratovska renta. Decenijama je glavni jugoslovenski izvozni proizvod bila spoljna politika. Ona je obezbeđivala i lukrativnu ljubav nesvrstane braće i spremnost zapada da podrži benigni socijalistički eksperiment koji je bio trn u oku sovjetskih neprijatelja.

U odsustvu političke alternative ni spontanost ne sluti na dobro. Trebalo je samo nekoliko sati da se protesti u Sarajevu pretvore u anarhiju obeleženu uništavanjem imovine i sitnopljačkaškom redistribucijom. Ako se ispostavi da i u Srbiji odgovarajuću metaforu uskoro treba tražiti u nekom od godišnjih doba, bojim se da će dugačka jesen nezadovoljstva biti mnogo adekvatnija od optimističke slike proleća.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *