Басара напада националисту Добрицу Ћосића, али не и свога таста, националисту Брану Црнчевића

Basara napada nacionalistu Dobricu Ćosića, ali ne i svoga tasta, nacionalistu Branu Crnčevića

6 jula 2015

kecmanovic vladimir 234Piše: Vladimir Kecmanović

„Duh nacionalizma, Kecmanoviću, to je duh kasabe (pusti ti palanku, nismo mi do palanke ni stigli) i taj duh nije u stanju ništa da uradi. Osim da u ’najstarijem listu na Balkanu’ piše – a bez ikakve veze sa povodom i temom – s kim se družio i s kim je sedeo deda nečije dece. Beži iz tih novinčina. Dok još imaš talenta.”

Ovako u tekstu „Latinka i latinica”, objavljenom pre koji dan u „Danasu”, Sveta Basara okončava svoje prvo reagovanje na moj tekst „Ispeci pa reci”, koji je dan ranije objavljen u „Politici”. U trenutku dok pišem ovo stiglo je još jedno Basovo reagovanje – na koje ću se usput osvrnuti nešto kasnije. Nisam siguran da tih reagovanja, pre nego što ovaj tekst ugleda svetlo dana, neće biti još, pa ću na njih naknadno odgovoriti ako budem imao na šta.

Da počnemo.

Kasaba i palanka su, manje-više isto, razlika je samo u tome što kasaba deluje više „turkiš”. Činjenica da Basara to što je „turkiš” smatra nižim od nečega što nije, mogla bi da služi kao potvrda zanimljive teze mog druga Muharema Bazdulja da su srpski „antinacionalisti” i „evropejci” kudikamo veći islamofobi od srpskih nacionalista. Ali, ne bih dalje da razrađujem ovu misao, ostavimo to za neku drugu priliku jer trenutno imamo preča posla.

Pitanje s kim se družio i s kim i s čim se eventualno kockao (sedenje nisam pominjao) deda nečije dece ne samo da nisam spomenuo „bez ikakve veze s povodom i temom” nego je ono ključna tačka mog teksta. Zato što sam tračerski nastrojen? Zato što želim da uznemiravam nečiju decu? Zato što me je poneo tabloidni duh vremena u kom živimo?

Ne, nego naprosto zato što je u tekstu na koji sam reagovao Svetislav Basara napisao:

„Nemam dokaza, ali podozrevam da je deo krvavih para završavao i u poslovično nezasitom džepu ’oca nacije’”.

Za neupućene, ako takvih još ima, „otac nacije” je moj pokojni prijatelj Dobrica Ćosić. On „ocem nacije” nije proglasio sam sebe, nego su ga proglašavali i proglašavaju ga drugi, što u pozitivnom, što u negativnom kontekstu, za razliku od pokojnog Brane Crnčevića, dede Basarine dece, koji je, obraćajući se srpskom narodu kao „sinovcu”, „stricem nacije” proglasio sam sebe.

Suočen sa bezočnom klevetom koju Basara iznosi, i sam priznajući da za nju nema dokaze, zapitao sam kako na takav bezobrazluk čovek može da reaguje.

A onda sam pročitao rečenicu: „Kojima je Karadžić, prilikom deobe humanitarne pomoći, poglavito hrane (43 odsto pripadalo Srbima) tu pomoć – iz ’strateških’ razloga – ’ladno oduzimao i posle je unovčavao i trošio po beogradskim kockarnicama.”

Basara se sam namestio.

Je li Brana Crnčević bio kockar? Jeste. Je li se družio sa Karadžićem – jeste. Pa ako su se družili i ako je voleo da se kocka, ne deluje neverovatno da su, ako je Karadžić, kao što tvrdi Basara, išao u kockarnice, tamo, barem ponekad, išli zajedno.

Dakle, ja nisam rekao da išta „podozrevam” niti sam pokojnog Crnčevića optužio da je sa Karadžićem delio hipotetičku humanitarnu pomoć o kojoj priča Basara. Pa ipak se, čak i na takvu, klevete lišenu opasku, zet prisetio kako je reč o dedi njegove dece.

Pitanje svih pitanja ove polemike glasi: da li Svetislav Basara misli da Dobrica Ćosić nema unuke i da ti unuci nemaju roditelje? Ili, možda, nalazi da Crnčevićevi unuci imaju veća prava nego Ćosićevi zbog toga što im je on otac?

A iz ovog izvedeno pitanje je: Ako je pisanje o tome s kim se družio deda nečije dece nacionalizam, kako se naziva zasipanje dede dece nekih drugih ljudi najgorim insinuacijama?

„Liberalizam”? Teško. „Budizam”? Nema šanse. Ni ostali „izmi” koje pominje Sveta mi se ne čine baš adekvatnim. Fašizam – na to, već, liči. Ama, budući da su srpski autošovinisti, Svetini novi pajtaši, taj termin – baš kao srpski šovinisti, njihova braća blizanci, termin „izdaja” – obesmislili beskonačnim ponavljanjem, kao primereniji se nameće jedan drugi.

A taj je – prazilukovićevizam. Ili, još primerenije – prazilukovićevština.

P. S: Drago mi je, Basara – da se i ja tebi obratim u drugom licu – što si po kafanama „branio” moj talent, roman i enter stil. I to mi je drago više zbog tebe nego zbog mene. Kao što mi je – više zbog sebe nego zbog tebe – drago što sam, kao što nameravam i ubuduće, po kafanama branio, branim i braniću tvoj talent i ono dobro što si napisao. I ne brini za moj dar, kao što ni ja ne brinem za tvoj – nije talent sapun pa da se potroši. Ali, ne zaboravi – ne postoji dar koji daje pravo na pljuvanje po tuđim grobovima. Nemoj to da radiš. Ako ne zbog sebe, onda, barem, zbog dece i unuka, kad si ih već pomenuo.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *