Batina ima dva kraja

Batina ima dva kraja

23 marta 2014
slika-25-12-23-17-49_darkoPiše: Dr Darko Tanasković
Dok su krajeve batine držale dve podjednako jake ruke, bilo je namršteno, napeto i zategnuto, ali i neuporedivo mirnije i stabilnije no otkad je poremećena delotvorna ravnoteža snage i straha, a batinu prigrabila samo jedna ruka i krenula da njome proizvoljno i isključivo u svome interesu nameće šta se mora, a šta ne sme Postoje dve vrste moranja. Jedno je ono na koje čoveka, i narod, obavezuju savest i etika.

Na takvo, svesno i dostojanstveno moranje odnosi se ona čuvena deviza Banovića Strahinje iz istoimene nezaboravne Mihizove dramatizacije: „Što moram, to i hoću“. Svako drugo moranje posledica je nekakve spoljne prinude i doživljava se kao nasilje. I na takvo je moranje čovek, a i narod, neretko nateran, ali nikada do kraja i zauvek pomiren s njegovom neminovnošću, a pogotovo rasterećen pritiska i mučnine sećanja na poniženje kojem je bio izložen. Ako je čovek i ako je narod… Pogrešno shvatanje reči „moral“ kod neobrazovanih ljudi, na koje se šaljivo upućuje iskazom „nije moralno“ (u smislu „ne mora da se uradi“) kao da i nije baš sasvim promašeno, jer zaista, što nije moralno i ne bi se moralo, štaviše ne bi se smelo učiniti. Ali, šalu na stranu. Nije moralno šaliti se s nametnutim moranjem. Ono je rodno mesto mnogog budućeg zla i osvete, ali i pravde.

KRST DUGO PAMTI

Zapaža se da je glagol morati preplavio savremeni politički govor, kako na unutrašnjopolitičkom tako i na spoljnopolitičkom planu. O kojem je to moranju od navedenih dvaju reč? Pretežno o onom drugom, nametnutom i neželjenom. Stalno nas uveravaju da nešto, iz ovih ili onih, a obično pravno i moralno neprihvatljivih razloga mora da se dogodi ili učini. Ušlo se u pravu spiralu raznoraznih moranja, a da je teško objasniti i, naročito, prihvatljivim argumentima obrazložiti zašto se nešto mora. Oni kojima je prešlo u naviku da drugima nameću breme moranja više se gotovo i ne trude da svoje besprizivne sudove i naloge obrazlože i potkrepe valjanim razlozima. Jednostavno, mora i mora! A šta bi, zapravo, u međunarodnim odnosima i u politici uopšte trebalo da se mora? Prihvate li se pretpostavke demokratije i međunarodnog prava, u koje se svi, a najrevnosnije oni koji ih najgrublje krše, svečano zaklinju i na koje uporno pozivaju, moralo bi se činiti i sprovoditi samo ono što je izraz slobodno i demokratski izražene narodne volje i što se ne kosi s osnovnim normama međunarodnog prava i ljudske pravde. Sve ostalo, bez obzira na uverljivost ubeđivanja u suprotno, krajnje je sumnjivo.

Ali, zato je tu argument sile, logika batine. Ne govori se često da je sila prava zamenjena pravom sile. A sila Boga ne moli, kaže se u narodu. Iznedrio je narod, međutim, i jednu drugu jednostavnu, ali mudru misao, koja se često zaboravlja, da batina ima dva kraja. Naročito je lako smetnu s uma oni kojima je privremeno, pa i na duži rok, sticajem raznih okolnosti dato da samovoljno vitlaju batinom i njome po svetu u moranje uteruju narode i države. A batina je već poduže u istoj ruci. Dok su krajeve batine držale dve podjednako jake ruke, bilo je namršteno, napeto i zategnuto, ali i neuporedivo mirnije i stabilnije no otkad je poremećena delotvorna ravnoteža snage i straha, a batinu prigrabila samo jedna ruka i krenula da njome proizvoljno i isključivo u svome interesu nameće šta se mora, a šta ne sme. Pa se onda lančano iz jednog nametnutog moranja krenulo u sve nova i nova, do toga da je svet počeo da liči na krvavu cirkusku arenu u kojoj svemoćni krotitelj dresira ne samo divlje već i mirne i krotke domaće životinje.

Sudbina Kosova i Metohije, srpske pokrajine za koju je u jednom trenutku ruka s batinom odlučila da mora postati albanska i odvojiti se od Srbije, savršena je paradigma jedne takve nezadržive spirale nametnutog, samoproglašenog moranja, od agresije na Jugoslaviju do pogroma nad kosovskometohijskim Srbima i njihovim svetinjama 17. marta 2004. godine, do onog višestruko metaforičkog prizora rvanja mladog Albanca s gvozdenim krstom na kupoli Hrama Svetog apostola Andreja u Podujevu. Krst je odolevao, odolevao, ali je tada, kao i 1389, morao pasti, jer batina je bila samo u jednoj, Srpstvu nenaklonjenoj ruci. Neki veruju da će u njoj zauvek i ostati… Krst, međutim, dugo pamti… Razne nebeske znake i zemaljske prilike.

„MORANJE“ KAO SUDBINA

Pažnji naše javnosti kao da je promakao jedan značajan intervju, onaj koji je komentatoru „Politike“, Bošku Jakšiću dao iskusni i prevejani Amr Musa (r. 1936) predstavljen kao „ikona egipatske politike i diplomatije“. Ovaj bivši ministar inostranih poslova i generalni sekretar Arapske lige, a sada prvi savetnik maršala Al-Sisija, vođe vojnog puča kojim je svrgnut, a onda i uhapšen, demokratski izabrani predsednik Egipta, islamista Muhamed Mursi, u čiju će fotelju kao civil po svoj prilici zasesti, nesumnjivo se odlično razume u logiku batine, ali i njenog veštog izbegavanja, što ga je tako dugo i održalo na nimalo bezazlenoj političkoj sceni najmnogoljudnije arapske zemlje.

Poznat kao „bestidni politički oportunista“, svojevremeno prilično blizak zovu „umerenog islamizma“ odskora zabranjene Muslimanske braće, ministar koji se za vreme rata u BiH istakao kao žestoki kritičar UN i zagovornik naoružavanja bosanskih muslimana, danas u svojstvu predsednika pedesetočlanog Komiteta za promenu Ustava, pravednički grmi protiv islamista i najavljuje demokratsku „Treću egipatsku republiku“. I, naravno, veliča ulogu maršala Al-Sisija koji je „bio na strani naroda i spasao Egipat od diktature (islamista) koja je nastajala“.

Jakšić se uzalud trudio da Musu uvuče u protivrečnost između zalaganja za demokratiju i obaranja legalno izabranog predsednika vojnim pučem, uz masovna hapšenja pripadnika Muslimanske braće, proglašavanje ove najstarije islamističke organizacije u arapskom svetu, koja je pobedila na prvim slobodnim izborima, terorističkom, i suđenja novinarima. Musa je na sve odgovarao odsečno i kratko, bez šireg argumentovanja svojih (sadašnjih) stavova, da bi na poslednje pitanje: „Znači, približavanje Rusiji nije rezultat kritika sa Zapada, gde mnogi na Sisija gledaju kao na izvođača vojnog udara“, odbrusio: „To se nas ne tiče. Neka govore da je to udar. Mursi je morao da ode”. Diplomatski, nema šta! Dakle, morao je da ode. To je to famozno moranje koje nije zasnovano ni na demokratski iskazanoj narodnoj volji (koja je, uostalom, Mursija dovela na vlast) ni na nekoj zakonitoj proceduri. Teško je poverovati da će Muslimanska braća na logiku takvog moranja lako i trajno pristati.

MANJE ILUZIJA

Nije teško zapaziti da se od određenog trenutka, a zapravo još od obaranja Sadama Huseina, čitavo „arapsko proleće“ odvijalo u znaku nametanja te iste neupitne logike (navodnog) moranja. Prvo je Ben Ali u Tunisu, kako izgleda, stvarno morao da se povuče pred sveopštim gnevom naroda ozlojeđenog njegovom nepotističkom i korumpiranom čvrstorukaškom vladavinom. Islamisti su i tu došli na vlast, ali proces tranzicije ipak relativno mirno teče, verovatno (i) zato što je istorijsko moranje došlo iznutra i spontano, a ne pod batinom nekog velikog stranog vaspitača. Zatim se moćno zaljuljao Egipat, milionski proključao Trg Tahrir i sve što je on simbolizovao, vojska je stala uz narod i Mubarak je morao da ode. Bez obzira na svu dramatičnost zbivanja i provalu nasilja, još jedno istinsko, demokratski opravdano moranje. Mubarakova vlast je bila potrošena, a autoritet nepovratno narušen. Sad, međutim, ista vojska u odnosu na narod primenjuje ono drugo, uobičajenije, nasilno moranje…

E, posle Egipta, glava ruke s velikom batinom procenila je da bi, kad su već oterana ova dvojica srazmerno podnošljivih autokrata, „u istom paketu“ morali da odu još neki, prvo nepredvidljivi i jogunasti Gadafi. Znamo kako je to moranje sramno sprovedeno i u kakvom se stanju Libija danas nalazi. Potom je glasno obznanjeno da i Bašar al-Asad mora da ode, s čime se većina Sirijaca očigledno nije složila, a i neke druge jake ruke uspele su da stegnu batinu s druge strane. Uprkos svim nastojanjima da se promeni vlast u Damasku, uz usputno bezdušno uništavanje jedne od najstarijih kultura i najuređenijih zemalja Bliskog istoka i neviđeno stradanje i patnje njenog stanovništva, pokazalo se da Asad ne mora da ode, a da batina ipak ima dva kraja. Dalekosežni i neslućeno važni nagoveštaj čiji smisao ruka s batinom, kao što to obično biva, nije na vreme shvatila. Ili je možda i razumela, pa baš zato požurila, dok još ima vremena i vlada obojena inercija proizvoljnog i neupitnog moranja.

Digla se dobro uvežbana i orkestrirana horska graja : Janukovič mora da ode. I učinjeno je sve da još jedan demokratski i legalno izabrani predsednik bude smenjen, oprobanim kombinovanjem ekstremnog nasilja, manipulacije delom opravdanog nezadovoljstva građana i propagandnog rata. I Janukovič je otišao, ali ne baš daleko, a s njim je morao da ode i Krim. Jedno nametnuto moranje izazvalo je drugo, odavno priželjkivano, a pre više decenija potisnuto moranje većine građana ovog lepog poluostrva. Batina opet ima dva kraja. Ako je već batina, kako izgleda, omiljena i nezamenljiva alatka u međunarodnim odnosima, onda mora da je bolje da tako, bar dvoručno, bude i ostane. Biće manje iluzija, ali i manje batina.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *