Баук Зорана Ђинђића кружи левицом

Bauk Zorana Đinđića kruži levicom

28 decembra 2015

zoran-cirjakovic-3-th 57Piše: Zoran Ćirjaković

Svi srpski marksovci, trockisti, staljinisti i anarhisti ipak nisu uspeli da se ujedine. Nepremostiva prepreka nije bio, kako su mnogi očekivali, Borko Stefanović, već Zoran Đinđić. Borko je staljinistima i ostalim drugovima okej jer je antifašista, oprostili su mu i prodaju „Gazproma” i lobiranje po Vašingtonu, ali ne i Đinđića.

Naime, u partijskom manifestu Stefanović je napisao da napuštaju „principe ekonomske politike između 2003. i 2012, svesni loših posledica koje su oni proizveli”. „Tu se vidi da Borko Stefanović ipak nije raskrstio sa neoliberalizmom. Zar je DS na neoliberalne ideje prešao tek 2003. godine? Nije li i Zoran Đinđić zagovarao privatizaciju, nije li on doneo prvi neoliberalni Zakon o radu i štrajku”, zamerili su mu iz Marksa 21, organizacije koja je dokazala da levi liberali ovde nemaju tapiju na autošovinizam.

Ono što mnogo više od autošovinizma ujedinjuje dve grane srpske levice jeste odnos prema Đinđiću. Dok je bio živ, današnji obožavaoci njegovog kovčega su ga uporno klevetali. Za razliku od tvrdog jezgra Druge Srbije, Đinđić je smatrao da nije dovoljno zameniti kosovski mit briselskom fantazijom i skrštenih ruku čekati „srbijanskog Ataturka” ili „novog Tita”.

Đinđić je pokušavao da vodi (pravu) politiku, što uključuje spremnost na kompromise. Uostalom to je jedan od razloga zašto je ubijen baš on, a ne neko od autokolonijalnih puritanaca koji su zapadne sponzore ubedili da su „najveći neprijatelji srpskog nacionalizma”.

I posle Miloševićevih devedesetih, u skoro svakom intervjuu za strane medije predstavnici uticajnih nevladinih organizacija, što je u svesti mnogih građana postao sinonim za NATO lobiste, pominjali su da je Đinđić zajedno s Karadžićem „pekao vola na Palama”.

Iako mislim da se nesrećni vo vrteo malo zapadnije, na obroncima Trebevića, a nisam siguran ni da je Radovan bio pored vatre, podmukla poruka ovdašnjih „građana u civilu” bila je jasna i nedvosmislena – Zoran Đinđić je sofisticirani proizvod iz genocidne političke kuhinje Jovice i Dobrice, spremljen za slučaj da ne prođe neka od poželjnijih, tvrđih varijanti.

Nekadašnja građanska mržnja prema Đinđiću podseća me na jednu današnju omrazu. Ritualna figura u pljuvačkim narativima drugosrpske pravovernosti, koja je za života bio Zoran Đinđić, danas je Muharem Bazdulj. On je dobio centralno mesto i na fejsbuk profilu pedantne i načitane Biljane Srbljanović, koji je postao virtuelna članska karta zgađene Srbije. Uspešnost kulturne dekontaminacije tu se potvrđuje lajkovima, dok se lumeni usuđuju da komentarišu statuse i selfije fotogenične ikone i njenog psića.

Muharemov greh neoprostiv je na isti način kao i Zoranov. Naime, Đinđić je bio predstavnik urbane elite koji je verovao da mu sunarodnici nisu krave i volovi – što je neprihvatljivo „Evropljanima” čija je heroina Biljana Srbljanović, koja je nedavno izjavila da kada čuje reč narod „seti se Gebelsa” i „hvata se za pištolj”.

Bazdulj njenom „kulturnom” fejsbuk jatu poručuje da je moguće voleti drugi narod, pa i najvećeg „neprijatelja”, a da se istovremeno ne mrzi i proklinje svoj. On im je postavio ogledalo u kome se vidi da je autošovinizam isto što i šovinizam, pa su rešili da razlupaju ne samo ogledalo, već i Bazduljev lik i delo. To Amerikanci zovu „karakterno ubistvo” – meta ostaje fizički živa ali njena usta treba da postanu javno mrtva.

Bliži se 12. mart, za jedne najtužniji dan novije srpske istorije, za druge prilika, ako ne baš za slavlje, onda za izlive pravedničkog besa. Ne znam šta je vojvoda Šešelj planirao za taj dan, ali čini mi se da na marksističkoj levici ima onih koji bi mogli da mu se pridruže. Među njima su i neki od pulena druga Borka.

„Za Đinđićem tuguju: članovi porodice; jako zbunjeni i neobavešteni; neprijatelji. Ne budite zbunjeni i neobavešteni”, napisao je prošlog marta Matija Medenica, gensek Marksa 21. Njegova zamenica Jelena Lalatović bila je još direktnija. Ona smatra da je „neljudski praviti heroja od kapitalističkog pijuna i Arkanovog prijatelja” i kaže da se „Zoranove reforme” svode na „privatizaciju i veronauku”. „Sasvim je u redu poštovati tugu Đinđićeve porodice, što nas NE OBAVEZUJE da glorifikujemo njegovu reakcionarnu i retrogradnu politiku”, poručuje marksistkinja koja Srbiju naziva „pravoslavnom džamahirijom”. „Đinđić nije uradio ništa čime bi zavredio onoliki bulevar, da se ne lažemo.”

Naravno, kao i njena elokventna saborkinja na liberalnoj levici, Jelena Lalatović se bavi i Bazduljem (i otužnom „Politikom”) na primitivan način karakterističan za naše instant Evropljane: „Kapiram zašto je Bazdulj glup, ali zašto mora da bude i tako ružan? Ili neka bar otužni listići ne objavljuju slike uz njegove tekstiće”.


Šešeljevski citati pomažu da razumemo koliko bi srpskoj levici bilo teško čak i da je ne predstavlja Borislav Stefanović. Ali, oni ukazuju i zašto, posle nekoliko meseci nagovaranja, pogađanja i tviter flertovanja, drug Borko nije uspeo da kooptira Medenicu, metroseksualnog beogradskog Suslova koji bi mu obezbedio da pređe cenzus bar među studentima na dva sprata Filozofskog fakulteta. Latinka Perović naše nove marksističke levice postao je Jovo Bakić, jedan malo stariji i iskusniji sociolog. Štaviše, iako mi uzorak nije bio reprezentativan i stratifikovan, čini mi se da bi glasači koji svoje nade vezuju za „Levicu Srbije” radije na čelu mlađane stranke videli čvrstu ruku druga Jova nego mačo desnicu druga Borka.

U prilog njihovim nadama radi i utisak da bi samo neka moćna magija mogla da pomogne da ova nova stranka pređe cenzus na sledećim izborima. Ako se ne pojavi ta neočekivana sila, ulazi se u domen stranačke „istorije dugog trajanja”, načina kako je Milošević izmakao stolicu Stamboliću, Dinkić Labusu, Đilas Tadiću…

Čekajući Hudinija, novopečeni ideolog Bakić suočiće se s istim problemom koji je prekaljena politkomesarka Latinka imala s Čedomirom Jovanovićem. I Borkova i Čedina transformacija – od Tadićevog aparatčika, odnosno harizmatičnog mladog nacionaliste – u levičara deluje samo za koju nijansu više uverljivo od tvrdnje da je Elvis živ.

Ipak, stranputice srpske levice, i liberalne i marksističke, važan razlog zašto su obe, u suštini, politički mrtve, ilustruje odnos ne toliko prema samom Đinđiću, koliko prema politici koja nije bila utemeljena na dogmama, mitovima i fantazijama.

Nažalost, prostor za politiku – solidarnu i humanu politiku, koji je svuda u svetu već decenijama veoma uzak, ovde je još uži. Ograničen je moćnim antipolitičkim mašinama koje barataju nesrpskim leševima, lažnim imperativima i sumnjivim manjinskim pravima, uz koje obično čujemo da „nemaju alternativu” ili da moraju „po svaku cenu”.

Đinđić je probao, često nevešto, da ide tankom linijom između Kosova i Brisela, manastira i nemorala, nacionalne utopije i građanske distopije… To je ono što za života nisu mogli da mu oproste liberali koji se danas klanjaju lažnom Đinđiću, fikciji koja treba da sakrije činjenicu da je, pragmatičan i borben, oličenje svega onoga što oni nisu. To mu, ni mrtvom, ne praštaju mladi marksisti. Bar oni koji su svoju ambiciju i konzumerske aspiracije zadovoljili uz pomoć Roze Luksemburg štiftunga, hirovite fondacije koja je pokazala da čak ni marksizam nije pelcovan od (neo)kolonijalizma.

Bila otvorena ili maskirana jednim nekropolitičkim kultom, u suštini antiđinđićevska priroda naše levice porodila je samo nekoliko jeftinih ukrasa, partijskih i nestranačkih. Iako mnogi odbijaju da im se priključe, Borko i Čeda jesu slika i prilika celokupne scene, kojoj manjka empatije i koja se gadi naroda. Sa strane, van stranaka, oko „Levog samita” i Biljaninog fejsbuka, skvrčila su se dva sabora cinične, samozaljubljene elite. Sve i da se ujedine, oni neće pomeriti napred.

(Politika)

KOMENTARI



4 komentara

  1. miroslav says:

    On je presudio samom sebi jednom recenicom:O svemu mozemo da se dogovaramo samo o Kosovu ne.Postoji i video zapis te recenice.Nisam niciji idolopoklonik,ali kad mrznju stavite na stranu,tehnologija i snimci sta je ko rekao i koje godine mogu i da iznenade.Pa postoji i Vucicev zapis iz 2002g.iz skupstine da on i njegova porodica ne mogu da prezive 10 dana od njegove poslanicke plate od 33.000 din.Kad pogledam taj snimak nit mi se smeje,niti place.Sada je 2015g.mnogo ljudi nije ni blizu njegove posl.plate.

  2. Sale says:

    Bauk izdajnika i lopova kruzi levicom....Djindjic je najveci zdajnik i lopov Srbije...

  3. Sale says:

    miroslav;poznato je i ona njegova izdajnicka recenica;samo ih bombardujte,nece izdrzati jos dugo....

  4. ZoranM says:

    Žalosno je kako neki (ljudi) olako ispaljuju zaključke i moralne etikete o drugima a da se nisu potrudili da budu dobro informisani, već koriste neproverene i zlonamerne izvore. Njima je strana reč oprez, a oprez je majka mudrosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *