Бејеров аспирин

Bejerov aspirin

8 novembra 2018

Piše: Nikola Vrzić

Ana Brnabić, premijerka Srbije, pokušala je da umanji značaj onoga što smo čuli od Petera Bejera, poslanika Bundestaga s kojim se sastala prošle srede 24. oktobra. Reč je, kazala je premijerka, „o jednom poslaniku“, a ono što je Bejer izjavio „ne predstavlja zvaničnu politiku Nemačke. On može da ima svoje mišljenje i slobodan je da ga iskaže“.

TRANSATLANTSKI KOORDINATOR

Ali nije Peter Bejer iz CDU-a nemačke kancelarke Angele Merkel, predstavnik izborne jedinice „Metman 2“ koju čine gradovi Hajlingenhaus, Ratigen, Velber i Vulfrat, tek jedan od ukupno 709 poslanika u aktuelnom, 19. sazivu nemačkog Bundestaga, kako ga je premijerka Brnabić opisala u očiglednoj nameri – njen predumišljaj je nesumnjiv, budući da je Brnabićeva morala da zna da Bejer nije samo jedan od onih 709, uostalom, baš zato se s njim i sastala – u nameri dakle da od šire javnosti sakrije epohalnu važnost njegove poruke.

Peter Bejer je, naime, istovremeno i član Komiteta za spoljne odnose Bundestaga, član Komiteta za pitanja Evropske unije, član Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, i specijalni izvestilac o transatlantskim odnosima i Zapadnom Balkanu.
I pored svega toga – a ovo je zapravo i najvažnije, jer najbolje svedoči o Bejerovoj specifičnoj političkoj težini – ovaj poslanik Bundestaga od 11. aprila ove godine vrši funkciju koordinatora za transatlantsku saradnju u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, pri čemu zaista nema potrebe posebno naglašavati koliki značaj za Nemačku ima snažno transatlantsko savezništvo sa Sjedinjenim Američkim Državama (i Kanadom), iz čega i proističe zaključak o važnosti ove funkcije i samog Bejera koji se na njoj nalazi.

Uz to, Peter Bejer – koji sebe opisuje kao „dugogodišnjeg posvećenog atlantistu“ – nalazi se među 500 članova „Atlantskog mosta“, organizacije u koju se ulazi samo na osnovu poziva i koja okuplja, objasnio je svojevremeno nemački „Handelsblat“, „najvažnije političare i najuticajnije biznismene“ u Nemačkoj.

IZJAVA „TANJUGU“

Najzad, ne samo da nije reč o tek jednom od poslanika Bundestaga – sve pobrojano to uverljivo dokazuje – nego je netačna i premijerkina tvrdnja da je tokom posete Beogradu Bejer samo izneo „svoje mišljenje“ koje je, eto, „slobodan da iskaže“, ali inače i nije toliko bitno jer „ne predstavlja zvaničnu politiku Nemačke“.

Upravo suprotno. Bejer nije u Beograd doputovao kako bi izneo sopstveno mišljenje, uostalom, s obzirom na njegova zaduženja može se pretpostaviti da ima i pametnija posla od toga, već je u Beograd doputovao baš sa zadatkom da prenese stav Nemačke. Zašto smo u to tako sigurni? Zato što je Bejer, u razgovoru za „Tanjug“, rekao da je zbog toga došao: „To je ono ključno što želim da prenesem kao poruku Berlina.“

Ovaj Bejerov razgovor za „Tanjug“, napomenimo i to pre nego što se fokusiramo na sadržinu spomenute poruke, dodatno je interesantan i zato što smo tek zahvaljujući njemu dobili priliku da saznamo šta nam Nemačka poručuje. U suprotnom, sve bi ostalo na zvaničnom, uobičajeno protokolarnom i očekivano šturom saopštenju Vlade Srbije po kome je premijerka „izrazila zadovoljstvo stalnim jačanjem bilateralnih odnosa i saradnje dveju zemalja, pre svega u oblasti ekonomije“, „ocenila da je pitanje statusa Kosova i Metohije jedina tačka razilaženja u našim bilateralnim odnosima, a da je Srbija u potpunosti posvećena normalizaciji odnosa sa Prištinom i postizanju kompromisnog i održivog rešenja“, a Bejer joj na to uzvratio da „Nemačka snažno podržava evrointegracije Srbije i poručio da Srbija u Nemačkoj ima pouzdanog partnera i podršku na putu ka Evropskoj uniji“.

Bejer je, međutim, a slutimo da nije samo Bejer nego Berlin, odlučio da ne dozvoli da se ova poseta Beogradu okonča ovakvim saopštenjem. Što nam govori da je Berlin došao do zaključka da je vreme da se otvore karte, i da ključna poruka Berlina mora da bude podeljena i s javnošću. Zašto je Berlin došao do ovakvog zaključka? O tome može samo da se nagađa – možda je uzrok tome uporno insistiranje Beograda na rešenju koje Nemci odbacuju – tek prilično je izvesno da ovakva, javna dakle, nemačka poruka predstavlja još jedno svedočanstvo da se proces ubrzava.

PORUKE IZ BERLINA

Kakvu je to, dakle, poruku Berlina Peter Bejer došao da nam prenese u Beogradu?

Preneo ih je nekoliko. Neke su već poznate, neke ukazuju na znatan stepen transatlantske koordinacije za koju je Bejer funkcijom i zadužen, dok je ona najvažnija, iako ne predstavlja iznenađenje, prvi put izgovorena javno pa se upravo zato i mora smatrati, nije preterano reći, revolucionarnom.

„On ponavlja“, prenosi „Tanjug“ premda ne precizira da je Bejer ponovio ono što je već rekla Angela Merkel, „da je Nemačka protiv razmene teritorija ili korekcije granice. Bejer navodi i da je cilj njegove posete Beogradu, osim upoznavanja sa napretkom Srbije u procesu evropskih integracija, da prenese stav Nemačke da su ideje o razmeni teritorija loše i opasne: ’Uopšte ne razmišljamo o pružanju podrške takvim idejama i ta pozicija nemačke kancelarke Angele Merkel se neće promeniti.’“

Sledeća važna Bejerova poruka odnosila se na formiranje vojske Kosova, i identična je američkoj: „Srbija ne treba da bude uplašena zbog procesa transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga u kosovsku vojsku, smatra Bejer. Stav Nemačke je, kaže, da tranzicija treba da bude urađena glatko, ne previše brzo. To je važan proces, kaže on, jer Kosovo treba da preuzme odgovornost za svoju bezbednost u budućnosti.“

I identično je američkom i izraženo nemačko zalaganje da kosmetski konflikt ne bude zamrznut: „On istovremeno ističe da proces dijaloga Beograda i Prištine nije mrtav, niti veruje u opciju zamrznutog konflikta. ’Znamo da se nastavlja dijalog na tehničkom nivou, i to jeste napredak koji jasno pokazuje da proces nije mrtav. Ovo nije zamrznuti konflikt, niti će biti.’“

Najvažnija je, međutim, baš zato što je prvi put izrečena javno, bila Bejerova prognoza evropske budućnosti Srbije: „Poslanik nemačkog Bundestaga Peter Bejer smatra da je Kosovo faktički nezavisno i da Srbija treba da prizna de jure ’suverenu državu Republiku Kosovo’. U suprotnom, kako je rekao, Srbija neće ući u Evropsku uniju i to je, između ostalog, poruka s kojom je došao u Beograd. ’Važno je da svako razume da je od samog početka procesa dijaloga bilo jasno da neće doći do normalizacije odnosa, ili dijaloga uopšte, bez defakto priznanja teritorijalnog integriteta Republike Kosovo. To treba da bude jasno’, izričit je Bejer u tumačenju nemačkog stava o konačnom rešenju za kosovski problem.“

I to je to. Ovako zvuči konačni kraj srpske državne strategije u 21. veku. Ovo je smrtna presuda politici „i Kosovo i EU“. Ne može i jedno i drugo, javno je poručio nemački izaslanik u Beogradu. Svako dalje insistiranje na nastavku srpskih EU integracija, posle ovako izraženog stava Nemačke, zapravo predstavlja insistiranje na srpskom priznanju samoproglašene nezavisnosti Kosova, tačka. Moramo da priznamo Kosovo da bismo jednog dana možda – možda! – postali članica Evropske unije. Pri čemu niko ne može čak ni da nam garantuje da ćemo jednom u budućnosti, bilo kada, postati članica EU ako sada priznamo Kosovo.

I nimalo tu sad ne pomaže pokušaj Eduarda Kukana, evroposlanika iz Slovačke, da umanji štetu objašnjenjem da je „to samo nemački stav“, dok „Evropska unija zasada nema zajednički stav o pitanju konačnog rešenja kosovskog pitanja“. Jeste sve to tačno, ne bi Kukan slagao tako direktno, ali nije problem u netačnosti već u irelevantnosti ovih reči. Stvar je, naime, u tome što EU i ne može da zauzme jedinstven stav o Kosovu i Metohiji zato što pet njenih članica njegovu nezavisnost ne priznaje, ali to je istovremeno i nebitno utoliko što odluka o prijemu novih članica mora da bude jednoglasna, što znači da je dovoljno da jedna EU članica od Srbije nepopustljivo zahteva da prizna Kosovo. A još ako je ta članica najmoćnija EU država, što Nemačka jeste…

PORUKA IZ PRIŠTINE

„Ipak, ima mnogo zemalja koje ne dele mišljenje Nemačke“, pokušala je da važnost Bejerovih reči i nemačkog stava umanji i predsednica srpske Skupštine Maja Gojković, ukazujući da je „pozitivno i to što SAD, prvi put u novijoj istoriji, imaju jedan izbalansiraniji stav. ’Njihovi zvaničnici kada dođu u Srbiju kažu da mora da se razgovara i da se nađe kompromis između Beograda i Prištine, znači, nije više situacija crno-bela’, rekla je Maja Gojković.“

A sličnu je tvrdnju iznela i premijerka Brnabić: „Da predsednik Vučić nije radio dobro, ne bi se stav SAD promenio. Oni su ranije razgovarali samo o tome da treba da priznamo Kosovo, a sada je stav SAD da ne postavljaju crvene linije i da će poštovati dogovor Beograda i Prištine.“

Ili nas obmanjuju, ili ne znaju šta pričaju, a da mora da bude jedno od ta dva, potvrdio je ovih dana, iz Prištine, funkcioner Stejt departmenta Metju Palmer. On je za „Koha ditore“ rekao: „Ako bi sporazum o potpunoj normalizaciji između Beograda i Prištine takođe sadržao sporazum o razgraničenju ili korekciji granice između Srbije i Kosova, onda bi to bio sporazum oko kojeg su se zajedno saglasile dve nezavisne i suverene države.“

I još je, kako istovremeno i podudarno javljaju televizija „Klan Kosova“ i beogradske „Večernje novosti“, prištinske lidere na sastanku upitao „čega žele da se odreknu da bi osigurali priznanje (Kosova) od Srbije“, sve to uz poruku da „SAD nemaju vremena za gubljenje kada je reč o bavljenju srpsko-kosovskim problemom“.

EVROPSKA PERSPEKTIVA

Kakve zaključke iz ovoga možemo da izvučemo? To je, barem, očigledno. I Nemci i Amerikanci imaju istovetan cilj kada je o Kosovu i Metohiji reč – od podrške osnivanju njihove vojske do iznuđivanja srpskog priznanja kosovske nezavisnosti, i to pod hitno – a jedina razlika među njima sastoji se u tome što bi, u okviru težnje da od Kosova naprave pravu državu kakva ne može da bude bez srpskog priznanja, Amerikanci želeli da nam zauzvrat ponude poneku mrvicu u funkciji bržeg i efikasnijeg postizanja spomenutog cilja, dok su Nemci utoliko rigidniji što ne nude čak ni te mrvice. A sve to uz pretnju da, u suprotnom, nećemo postati članica Evropske unije…

Ili je to prazna pretnja zbog koje ne treba da brinemo, a kamoli da razmišljamo o da joj se povinujemo? Jer, kako je to lepo primetio Filip Kanlif, profesor međunarodnih odnosa sa Univerziteta u Kentu, prenosi „Glas Amerike“, „Evropska unija bledi i nestaje i u svakom slučaju je čeka ozbiljna transformacija. U toj situaciji, zemlje Zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima, treba da razmišljaju kako izgleda život – van Evropske unije… Jer – ne mislim da je članstvo u izgledu, barem ne skoro, a i kad bude – biće to članstvo u sasvim različitoj vrsti organizacije, verovatno sa mnogo manje benefita i koristi nego što je to bio slučaj ranije.“

Vredi li na oltaru ovakve perspektive žrtvovati Kosovo i Metohiju? Za svakoga dobronamernog, odgovor bi morao da bude očigledan. Uostalom, taman koliko je blagotvorno, takoreći lekovito, dejstvo one Bejerove poruke jer, konačno, znamo na čemu smo i više niko ne bi smeo da se pravi nevešt kao dosad…

(Pečat)

KOMENTARI



2 komentara

  1. rajko says:

    Iiii? Kako to nas dotiče? Šta je nas briga za ucene za koje smo unapred znali da će se okončati "ubistvom" kidnapovanih lica? EU nikad nije ni imala nameru da nas primi u članstvo. EU je, znamo, pljačkaška organizacija. Ulažu nešto novca u obmanjivanje, reformisanje i učlanjenje slovenskih i istočnoevropskih zemalja, a zatim ih porobe i opljačkaju. Sa nama je od početka sve bilo drugačije. Trebalo nam je prvo oteti teritorije van administrativnih granica Srbije da bi smanjili nas i naš uticaj. Zato su oni odlučili da umesto ulaganja u naše reforme, ulože milijarde u naše bombardovanje. Posle toga ono što je ostalo od Srbije bilo im je na izvolte. I sad im je, mada nije ostalo skoro ništa što bi njih zanimalo. Zašto bi onda oni sad ponovo bacali na nas svoj s mukom upljačkani novac. Pa već su jednom uložili (onomad, u bombardovanje), zauzvrat nas opljačkali, naplatili tu svoju investiciju i to je to, čist račun, duga ljubav. Završena priča. Šta ćemo im mi u EU? Kako bi mogli da nas iskoriste i upotrebe? Sve naše što im je trebalo već je u njihovim rukama. Ostalo je još ovo malo Kosmeta, ali to se nadaju da će nam istisnuti ucenama, lažnim obećanjima i pretnjama. Ali gde je tu razlog za naše svakodnevne priče i tekstove o priključenju EU? Kome je ova prosta EU računica ostala nejasna? Rekao bih da se neki ljudi iz nekih svojih interesa pretvaraju da veruju u sve te priče. Drugog objašnjenja ja nemam.

  2. Lazar says:

    Ovo jasno ukazuje u kojoj nas meri Predsednik i Premijer(ka) smatraju debilima. Više mi Srbi možemo da saznamo slušajući izjave Haradinaja, Tačija i Rame nego slušajući Vučića, Brnabićku i Vulina...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *