Bele rukavice na ne baš belim i ne baš čistim rukama

Bele rukavice na ne baš belim i ne baš čistim rukama

21 marta 2013

Miloš_KordićPiše: Miloš Kordić

Ovom narodu, ovom napaćenom srpskom narodu, ovom od niskih i podmuklih udaraca, i od ispod pojasa nedozvoljenih udaraca već obolelom narodu – dosta je njemu takvih udaraca. Udaraca ozvaničenih od strane svetske sudijske pravde. Pravde u belim košuljama, s leptir-mašnama i s belim rukavicama na ne baš belim i čistim rukama.

Dosta je toga ovom od tih i takvih udaraca ošamućenom, grogiranom narodu. Narodu kome malo ko može da objasni – kako pregovori koji bi trebalo, po svim ustavima, zakonima i protokolima ovih ili onih mudraca, da budu pregovori između jedne države i jedne nedržave? Da oni, ti pregovori naime, mogu da se odvijaju kao pregovori između dva grada? Jednog glavnog i drugog neglavnog. Odnosno drugog, koji je toj nedržavi Sudija u belom, koji je stvorio tu nedržavu, odredio da to bude glavni grad te njihove, zajedničke međunarodne nedržave.

I dalje: budući da se u medijima najčešće može čuti i pročitati kako je ona runda, ova runda, kako su one završile tako i tako, to jest da su akteri sve bliže i bliže, ali bez pomaka, onda se tu, bokserskim rečnikom rečeno, radi o čistom boks-meču. I to je, da je to u stvari boks-meč, narodu jasno. Od svega što mu je jasno. A u sve drugo što mu je nejasno, spada i to što ne može da dokuči – radi li se tu o profesionalnom boks-meču, ili su u pitanju amateri? Iako se ovom autoru čini da je tu ipak u pitanju meč između dvoje profesionalaca i jednog amatera. Što će reći da se tu radi o mešovitoj borbi: pojedinac protiv međunarodnog mešovitog para, odnosno međunarodni mešoviti par protiv pojedinca. Kao u Hagu, na primer, gde pojedinac protiv… Ili u dobro režiranim emisijama kviza, na javnim servisima pojedinih zemalja članica ovoga ili onoga – pakta, saveza unije, u emisijama: Sam protiv svih. U kojima taj Sam (a ne Sem) ispadne pravi pravcati unikum, odnosno jedinstven slučaj, čudo od čoveka.

I dalje: naprosto je neverovatno koliko će uskoro mešoviti međunarodni par, odnosno dubl, sportski rečeno, biti u prednosti – muški član dubla bio je nedavno na inauguraciji… I usput molio, zamolio, đavo neka zna u kakvom je to obliku zamoljeno, umoljeno, umuljano, da mu se prizna ta njegova nedržava. A jasno se, međutim, videlo kako je Sveti otac papa učtivo odmahnuo rukom i kao da je kazao: Prođi me se, čoveče! Zar ne vidiš koliko ih je koji strpljivo čekaju! Naravno da je to papa kazao tiho, tiho, a ne ovako, sa uskličnicima, kako ovaj autor voli da… i to na latinskom je kazao. A kako se muški član obraćao na engleskom, on to, na latinskom, i nije najbolje razumeo. Ali je tu uvek, za svaki slučaj, i protokol. Pa je ubrzo sve bilo čisto. I protokol je mogao da najavi sledeću zvanicu, zvanca, svejedno. Pa je i pitanje prednosti, bar na tom mestu, još uvek sumnjivo. Kad je priznanje u pitanju.

A za to se vreme pojedinac, kao u onoj staroj seriji o vojnicima, kad Stole Aranđelović pita vojnike: A šta tada radi pojedinac? priprema sam. U prisustvu asistenata sa peškirima. Jer se naš pojedinac znoji, preznojava. I za to isto vreme, dok je muški član mešovitog dvojca bez kormilara, opet sportskim rečnikom rečeno, boravio u Rimu, ženski je član neumorno radio. Pripremao se. Jer kondicije za sve te runde nikad dosta. Jer se tu radi, kako bi stručnjaci za biznis kazali, o džoint-venčeru. Odnosno, o zajedničkom ulaganju. O tome se, da se ne lažemo, radi. Jer ona, taj ženski deo para, priprema unilateralni ugovor. Po kome, i po Milanu Vujakliji, čuvenom srpskom leksikografu, uglavnom samo jedna strana prima na sebe obavezu… I lepo je narod rekao, a Vuk zapisao: Ko rad igra, lako mu se svira… I tako dalje.

I onda ovom izudaranom narodu nije uopšte jasno – kako to pregovaraju Beograd i Priština? Koji Beograd? Koja Priština? Čiji Beograd? Čija Priština? Šta i koga to predstavljaju Beograd i Priština? Da li su oni gradovi, glavni ili sporedni gradovi, države, autonomije, distrihti, nekakvi posebni geografsko-politički teritoriji? Da li su oni San Marino, Andora, Monako? A Beograd i Priština uporno pregovaraju, u prisustvu predstavnika države koja uopšte ne šljivi taj ogromni i propali Napoleonov i Hitlerov san. Čije sada propadanje na svojoj koži debelo osećaju Grci, a bogme ga osćaju i Španci, Italijani, Portugalci… Jer beda se širi. Jer ni Evropska unija nije baš tako izdašna krava pa da je muze ko kako stigne. I njeno vime sve većma presušuje. I nema više: Ima se, može se. A to se kaže kad se zaredom šest dana jede pasulj.

A Beograd, taj ni narodu nije jasno čiji pregovarčki velegrad, verovatno zbog tog vimena i pregovara sa Prištinom. I zbog datuma se pregovora. I zbog datuma su i leteli avionom za Njujork: naš pojedinac i muški član mešovitog međunardnog para… Da čuju šta se radilo i uradilo na Kosovu, njihovim jezikom rečeno, odnosno na Kosovu i Metohiji, srpskim jezikom rečeno. Kako bi ovaj grogirani narod bar to razumeo. Kako bi razumeo kako se kaže…

A i šta ima narod da bilo šta od toga i razume. Jer narod je ionako pretučen i utučen. I ispod pojasa i još malko niže. Pa mu je svejedno da li se i šta se… pojedinac, ovi, oni… Na čelu sa Sudijom s leptir-mašnom i s belim rukavicama na ne baš belim i čistim rukama.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *