Бенефитари

Benefitari

13 decembra 2018

Piše: Čedomir Antić

Pobjeda je prevazišla sebe. To je list koji je među prvima u Crnoj Gori sam sebi pobegao. Jednog jutra osvanuli su na novom pismu. Mozak su promenili ranije. Ljudski su zamenili prvo sa magarećim. Kada su se nanjakali, pozajmili su mozak od psa. Samo takvi su potrebni i podobni diktatorskom bračnom paru Norijege i Debajea. Nešto ranije morali su takvo, magaretovo, znanje da uvoze iz Srbije. Kusa je to bila pamet.

Pobjeda je konačno dobila svoj „Votergejt“. Otkrili su da je Istorijski institut Crne Gore pozvao profesora Miloša Kovića i moju malenkost da napišemo članke za jedan tematski broj institutskog časopisa Istorijski zapisi. KAKVA SRAMOTA! Zar nama „negatorima crnogorske državnosti, identiteta, kulture i istorije“!? Kako su mogli da pozovu upravo nas koji smo izneli „niz istorijskih falsifikata koji se odnose na Crnu Goru i njenu istoriju“!

Hvala Bogu pa je živa ta odvratna, kusa, prevrtiteljska Pobjeda da narod, a posebno polit-pseudogej dumvire što vladaju Crnom Gorom, obavestio naučnoj istini. Teško nama pa nije bilo ni mladih ni starih istoričara iz Crne Gore da nas obaveste šta su „kostovi“ takvog izdajničkog držanja direktora inistituta R. Raspopovića. Takođe, potrebno je da ti mladi mediokriteti–kojima samo Nadežda Lincura iz fašističkog Beograda može da pruži utočište na naslovnoj strani njenog plastificiranog toalet papira koji nosi naslov u kome su netačne obe od dve reči koje ga čine – dokažu i da u svemu tome nema ni „benefita“. Jer, kako je to lepo rekao jedan crnogorski političar-filozof (kome su kukovi širi od ramena a ova uža od slepočnica, ali na ruci nosi sat vredan sto hiljada evra): „čemu išta ako od njega nemate nešto“?

Pobjedini žiri su dakle išli po Podgorici, putovali do Bara. Razgovarali sa crnogorskim Plutarhom, a nešto kasnije i Rankeom. Ovi su ih uputili na citate iz novina. Ćirilicu slabo poznaju, a engleski i francuski su u domenu Ministarstvu spoljnih poslova Agencije za nacionalnu bezbjednost. Neće valjda oni da se muče oko članka za naučne časopise i bave se našim skribomanijama po zemlji i inostranstvu? U nedostatku drugog, citirali su dva moja novinska teksta i jedno saopštenje koje smo potpisali dr Aleksandar Raković i ja. Pobjeda mi zamera što tvrdimda je „Crna Gora država srpskog naroda“. Ja nisam slep. Vidim da je „Crna Gora država protiv srpskog naroda“. Ako je pak „država građana“, onda bi trebalo da bude „i srpska država“. To sam i tražio: ravnopravost i da Crna Gora bude „crnogorska, bošnjačka, muslimanska… i srpska“. Objavio sam stotinak tekstova o tome. Kažu da je falsifikat što tvrdim da bih „znao na kojoj bi strani bili Đukanović i njegove pristalice 1914. i 1941. godine“. Ja sam istoričar, nisam barski Tiresija koji posle stotinu godina nariče nad 1918.godinom. Pišem na osnovu izvora. Ako je za Đukanovića Gavrilo Princip bio terorista, Mojkovačka bitka – glupost, a 1918. – koju slavi čitav slobodan svet– nacionalni poraz; ja ne mogu, i pored najbolje volje, da gajim i najmanju sumnju na čijoj bi režim bio strani 1914. i posledično 1941. godine. Ako nije takav, zašto je dva puta razbio Jugoslaviju? Konačno, citiraju tvrdnju iz saopštenja da Đukanovićev režim terora sve više liči na NDH u povoju? A šta smo drugo mogli da napišemo? Zatvori su puni Srba, teror policije nad građanima, maltertiranje devojčice iz Srbije, mučenje starice koju policijski manijak fotografiše golu, kažnjavanje učenika zato što tuguju za žrtvama NATO kriminalaca, izgon Srba iz državnih ustanova, slavljenje „Oluje“…Da li treba da pustimo da osnuju „Jasenovac d.o.o“ pa da tek onda kažem da je ta grupa otpadnika, kriminalaca i šovinista oko Mila Đukanovića i neoustaška?

U krajnjoj liniji, kako god to razumeli pisci tabloidne Pobjede, Istorijski zapisi nisu novina koja treba da odbije Kovićeve i moje tekstove. Trebalo je da sačekaju da te radove neko i pošalje, pa da ih prime i ako možda nisu na naučnim visinama koje zahteva jedan toliko međunarodno ugledni časopis.

Iako je za Pobjedu važan naš politički stav, treba reći nešto i o naučnoj legitimaciji. Kovićevu knjigu od Bendžaminu Dizraeliju objavio je jedan od najuglednijih izdavača na svetu Oksford Juniversiti pres. Ja sam dobitnik nagrade Severnoameričkog društva za srpske studije. Predgovor jednoj mojoj knjizi napisao je najpoznatiji istoričar Krimskog rata Vinfred Baumgart. Fakultet na kome smo Ković i ja profesori (Filozofski) mesto je gde su diplomirali praktično svi profesori na Odeljenju istorije Filozofskog fakulteta, Univerziteta Crne Gore. Katedra na kojoj predajem najstarija je živa katedra nacionalne istorije na Balkanu. Osnovana je 1858. godine. Ima devet generacija profesora. Na njoj su predavali Janko Šafarik, Aleksa Vukomanović (brat od ujaka kneza Mihaila i zet Vuka Karadžića), Pantelija Srećković, Ljubomir Kovačević, Stanoje Stanojević, Ljubomir S. Jovanović, Vasa Čubrilović, Dragoslav Stranjaković, Milorad Pavić… Baštinimo tradicije sedam velikih evropskih univerziteta– istoričari sa fakulteta u Nikšiću za sada baštine samo naše tradicije.

Direktor IICG Raspopović nije uzeo struku u zaštitu. Čitao sam izjavu i delovalo mi je da on muca i grca. Zamišljao je verovatno kako mu neko (da li dukljanski Eskobar ili crnogorski Feliks Galjardo) stavlja elektrode na bradavice, lomi papagajkama prste ili burgija poveliku mu lobanju. Te nije nas zvao, već je to bila nečija ideja, te već je objavljen demant, te drugi su predlagali (evo vi njihovi brojevi telefona, adrese iz lične karte i sva zalazišta… samo me puščite)…

Hoću da mu i ja pomognem. Nisu me zvali. Stigla su mi dva cirkularna mejla, koja su upućena odeljenju na kome radim i nisu adresirana na nekog posebno. Kao i sve poruke koje mi nisu lično upućene prebacio sam je u „spam“ gde stoji zajedno sa sličnim porukama Majkrosofta, Ikee, Lidla…Nije problem ako se neko rasrbi, jer već se neki predak raspopio. Muka je kad se razljudi. Kako reče najveći srpski pesnik: „Strah životu kalja obraz često.“

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *