Bezazlenost nije izlaz

Bezazlenost nije izlaz

16 januara 2014

Vesna Veizovic 225Piše: Vesna Veizović

Već neko vreme nameravam da složim misli u jedno pisanije. Međutim, premalo vremena i bezbroj novih informacija sa dnevnopolitičke scene mi skrenu misli, i kao drvo stanu ispred pogleda ne dajući šumi, odnosno široj slici da se prostre ispred mene.

I svaka vest kao bomba, bez trunke optimizma, već oronuli srbski narod udara i po duši, i glavi i stomaku. Stvrdnjava srca pretvarajući narod u kamenje, sa samo jednim životinjskim porivom preživljavanjem. I nesvesni, gomila se odriče ljudskosti, nade, grabi, i najbolje ovo vreme pretvara u najgore…

Svakodnevne vesti u kojima posmatram tugu u detinjim očima, koji beznadežno govore o gladi i željom za koricom hleba, samo parčetom hleba jer ih glad onesvešćuje, danas u Srbiji u dvadeset i prvom veku dok debeli politikanti jure iz kola u restorane i besramno lažu dok nas gledaju u oči, ubijaju ono što nas je hranilo vekovima i ono što ni sa fizičkom smrću nije umiralo već je samo dobijalo viši smisao i prelazilo i druge svetove – veru i nadu!

Mi, većina budna ali iz nekih razloga još uvek nespojena, u neverici gledamo kako nam jedna manjina najgorih čovečijih likova, nestručnih i nemoralnih, ali svesnih svojih mogućnosti i svog neznanja i baš zato spremnih na tiraniju i totalitarizam, uništava ono što su najbolji od najboljih oslobađali, borili se i čuvali.

Pitam se, često, treba li se ikakvim komentarom osvrnuti na sve one dogodovštine koje oni počine u toku samo jednog dana, njihovo javno priznanje da su nestručni i da će oterati svakog stručnjaka koji će raditi za dobrobit nacije i dovesti svakog ko će pomoći njenom uništenju?

Na lopove koji hapse lopove da bi drugim lopovima oslobodili prostor jer su stručniji lopovi?

Na činjenicu da je školski, zdravstveni i svaki drugi sistem u istovetnom stanju kao i zgrada Generalštaba, pred rušenjem od onog koji je u očiglednom ratu gađao osiromašenim uranijumom a danas u tihoj okupaciji dovršava taj posao čisteći svoje sopstveno mesto zločina i uklanjajući i spomenik i sećanje uvodi svoja pravila kao svaki ratni pobednik u porobljenoj zemlji.

Porobljenoj zemlji, jer Srbija je tihim ratom porobljena i opustošena zemlja. To je činjenica. I to je jedina istina! To što se naši politikanti na vlasti prezivaju sa ić, što nose srbska imena i što se krste sa tri prsta je najveća obmana koja je ikad postavljena pred Srbina!

Poricanje istine i nespremnost za suočavanje sa činjenicama, želja za slobodom koja nikada nije prestala da buja u našem genetskom kodu neda većini naroda da shvati da se Srbi u ovom trenutku nalaze u teritoriji koja je ratni plen zapada. I da je u toj situaciji ne krivicom naroda, već i ondašnjom željom za promenama, za nekim starim sjajem, za svetosavljem, za Bogom, za ljubavlju za iskonskim srbskim bićem u kom je zlatna struna koja ne umire, uspava se na momente ali nikada ne nestaje i pred svaku moguću promenu se budi i želi da se ovaploti i vrati „Sunce nad Srbijom“…Ali neprijatelj nikada ne spava, već obmanjuje, laže, laska, obećava i narod srbski namučen i željan bi prevaren…

Pitam se ima li smisla za komentarima na tešku istinu da smo mi Srbi narod koji nije više potreban neprijateljima koji vladaju, da njima treba poslušniji i zadovoljniji narod, kome ne smeta laž, glupost, nemoral koji će učestvovati u pustošenju NAŠE zemlje. Pitam se, jer ovo saznanje boli, kao nož se zariva u srce, i buja mržnja i bes u grudima svakog ko ovo shvati, a sam ne može ništa, sem iz sveg glasa da vrisne za sopstvenom i jedinom zemljom koja je njegova domovina.

Bogata naša lepa Srbija, jedna, jedina, naša zemlja. Pod našim nogama su kosti naših predaka, naših dedova, očeva. Plodne oranice koje su sada date neprijatelju, obrađivale su vredne ruke srbskih seljaka koji su i za vreme Turaka u porobljenoj Srbiji bili jedini slobodni narod u Evropi, jedini vlasnici svoje zemlje. Čisti izvori i providne reke, šume i pašnjaci, zelenilo i plavetnilo, zdrave planine i čist vazduh sela, to je naša majka Srbija. To je njena i naša lepota, naša prošlost i naša budućnost. Mi smo najbogatija zemlja na ovako malo prostora, i mi smo najbogatiji ljudi, ali mi smo i umorni ljudi.

Imaju dve narodne poslovice koje savršeno opisuju stanje današnjeg Srbina:

„Onaj koga je zmija ujedala i guštera se boji“ i

„Zavadi pa vladaj“.

Godinama unazad svi politikanti su obećavali, pričali, gradili nade u srcima ljudi a onda ih naprasno rušili, uzimajući pri tom i ono što je narod do tada imao. Zato je danas najteže dopreti od svih silnih obmana i laži do srca jednog čoveka, čak i istinom. Jer posle toliko laži teško je čoveku da i svojim očima veruje, a kamoli tuđim rečima.

Ima tu, na žalost još jedna bitna stavka. Veliki broj ljudi, polakomljen,a takođe prevaren pričom o opštem dobru u ovom surovom svetu gde one vesti sa početka priče stvrdnjavaju srca, čovek vođen pukim preživljavanjem ne gleda više opštu korist već sopstvenu, makar, što i jeste uglavnom slučaj, ona bila jednokratna.

A to smo videli već koliko puta na svim prethodnim izborima gde se ljudi „prodaju“ za paket hrane, i ne razmišljajući da će zbog tog paketa hrane koji će ga zasititi na petnaestak dana, biti gladan naredne četiri godine. I to je samo jedan primer lične koristi koja je pogubna za naš narod. Nadam se najiskrenije da će neko ko bude ovo čitao porazmisliti o tome ukoliko se nađe u sličnoj situaciji.

Ima tu takođe čitava armija sitnih „političara“ koji kao i okupator nemaju nikakve veze sa politikom, ali „bave“ njom jer prosto nemaju čime drugim da se bave ne bi li ikakvu korist imali. Tu je na žalost prava propast, ti sitni poslušnici izgubljenih duša , kao lešinari grabe ostatke i ne shvatajući da svojim pogubnim činjenjem vode u bedu čitave generacije, a među njima i sopstvene potomke.

U svom tom brlogu izbija na površinu užas prividnog višepartijskog sistema koji jadni napaćeni narod udaljava jedne od drugih i stvara još veću neslogu. A nesloga jednog naroda je najzabavnije đavolje igralište. Tu one mračne sile, ovaploćene u ljudima nikad ne prestaju sa svojim igrankama, manipulacijama i prevarama.

Dakle ne postoji višepartijski sistem u Srbiji, i nikada nije postojao. Višepartijski sistem uvelo je nekoliko ljudi koji su u trenutku njegovog „začeća“ razvodnili jednu stranku, komunističku, praveći nekoliko sa istim komunističko jugoslevsnkim postulatima. Kod svih tih stranki jedina razlika bila je u boji i nazivu, trenutku koju će priči pričati dok glumi opoziciju a šta će raditi kad bude na vlasti. A vođe: kumovi i prijatelji , glumci koji su u skupštinskim klupama odlično igrali životne uloge ideoloških neprijatelja, a kasnije se doslovno ljubili po restoranima, delili su i dan danas dele obični narod koji je samo na gubitku, bez obzira na njihove koalicione odnose.

Zato su vesti u kojima će opozicija „napasti“ poziciju samo udica i čista iluzija mogućnost da će se stvoriti prilika da narod preuzme vlast, oni koji rade za iste interese neće se međusobno sukobiti jer to neprijatelju naše zemlje, tihom okupatoru nije u interesu.

Da li će poskupeti struja, namirnice, kakav raspored će biti na sledećim računima, da li ćemo imati svi mesta da poležemo na podove domova zdravlja, hoćemo li ostati bez krova nad glavom, pokućstva jer je banka došla po svoje, da li će posle Kosmeta otcepiti Vojvodinu ili će pre toga van granica naše zemlje otići Raška oblast, sve to nisu pojedinačni problemi! Sve je to samo jedan problem, i onog trenutka kada sa jednim ciljem ujedinjeni budemo rešili da se oslobodimo neprijatelja, pozicije i opozicije, svi ti problemi će imati rešenje.

Svako se diže radi svog problema, ni ne shvatajući da je problem jedan, kompleksan koji izaziva mnoštvo drugih koji narodnu nesreću dele iluzorno stvarajućii privid da su problemi nastali sa različitih strana.

Osnovni problem svih problema i prošlosti i budčnosti jeste činjenica da mi ne samo da nemamo nacionalno orjentisanu vladu koja će raditi u korist svog naroda, već je svaka dosadašnja vlada bila antisrbska i radila je protiv svog naroda, neke od njih u svoju korist, ali većina kao ova sadašnja se može posmatrati kao direktna ispoastava zapadnih neprijatelja.

Svaka svađa, svaka ekskluzivna vest o navodnim hapšenjima, borbi protiv kriminala, raspad koalicije, otkrivanje nekih vanrednih tajni koje nemaju nikakvog značaja za nas, su samo jedna u nizu od svakodnevnih predstava čiji smo nemi i razvodnjeni a samim tim i nemoćni posmatrači.

Bilo je trenutaka kada nisam znala ima li više svrhe ijedna reč koju napišem, trud i želja da nešto promenim, bar rečima, pozivom, prisustvom , jer se sve činilo jalovo i uzaludno. Kao da je svaka reč išla u etar van mogućnosti poimanja, a prisustvo samo bivanje. Međutim to se više odavno ne pitam, znam da ima, ni mene ni sve one koji možda i nisu svesni da su u misiji ovozemljskoj osećaju nebeski vetar koji im duva u leđa i pokreće ih, spaja i vodi ka velikoj i najdužoj bici koja se odigrava na zemlji od samog postanka, između svetla i tame, dobra i zla.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *