БИЛО НАМ ЈЕ БОЉЕ када нам је било горе

BILO NAM JE BOLJE kada nam je bilo gore

29 oktobra 2016

Milos Dojcinovic 34

Piše: Miloš Dojčinović

“Srbinu je oduvek trebao vođa“, reče nekad neko i pogodi suštinu mentalnog sklopa birača na brdovitom Balkanu. Ali nam je uvek nekako bio draži onaj prethodni od ovog sadašnjeg. A i kada ovaj sadašnji u skorijoj budućnosti bude bio prethodni i on će nam biti draži. Možda zbog toga što smo mislili da nam je bilo draže pod njim ili pak što smo bili mlađi. Ko će ga znati.

Jedno je sigurno, kada se uzmu u obzir svi protekli režimi i vođe , među našim narodom (čitaj biračkim telom) najdraži nam je od svih bio “najveći sin Jugoslavije“ iliti popularniji Maršal Tito. Kako veseli penzioneri zbore, svi su kod njega radili i bili zapošljeni, svi su putovali u Trst po levis pantalone jerbo nigde nisu mogli da kupe iste u vlastitoj zemlji. Celom smo Zapadu bili Istok a istočnjacima smo bili ta Amerika. Crveni pasoš je bio prečica za sve a za nameštaj smo uzimali kredite i na četrdeset godina.

Bilo kako bilo, činjenica je ta da je za vreme Broza bila najmanja nezapošljenost do sada ali i ta da je Jugoslavija doživela “ekonomski preporod“ tek sedamedesetih, dakle tek trideset godina posle rata. Međutim malo njih još želi da se seti, “para i ne-para“ sa automobilima, nestašice kafe u tom bajnom socijalističkom sistemu, o Udbi i zabrani slobode govora ne treba ni spominjati.

“Bitno je da nas je Tito sve onako lepo lagao i da smo ga svi voleli“ – reče mi jednom jedna starija gospođa pod političkom anestezijom.

Kako političke promene na ovim prostorima nikada nisu bile jača strana, tako i posle Tita bi – Tito. Samo u malo perfidnijem izdanju, kao čovek iz naroda ili bolje rečeno “plemena“, na šta je Srbija tih ratnih godina i izgledala.

Režim Slobodana Miloševića i njegove soldateske ne treba posebno komentirati jer nam je duh preživljavanja još uvek ispod kože dok će nestašice najelementarnijih dobara i enormna hiperinflacija biti zapisane u analima svetske istorije. Kao neki vid ekspertske analize da ne kažem stručne, pošto su predmet iste svakako oni koji vape za tim istim vremenom. Ponekada se iz penzionerskih usta čuje, da nam je za vreme Slobe bilo bolje “jer je bila veća socijalna pravda nego danas“. Tada se uvek setim onih priča starijih iz mog rodnog Kruševca kada su negde tamo “vesele“ 93′ godine, pomahnitalo jurili poštara koji je bio na bicikli nebi li im brže-bolje uručio penzije jer bi u po njih najgorem slučaju za nekih sat-dva iste vredele nekoliko kokošjih jaja i jedna vekna hleba.

No, ruku k’srcu. Za devedesetim pate zapravo oni koji su u njima stekli kapital, popularno žargonski rečeno u duhu tog vremena putem “biznis-švercovanja“. Mnogi današnji šverceri ala “Rodni i Del Boj“ iz našeg komšiluka, pravdaće se time da se u tom periodu moglo švercovati sve i svja, od benzina, cigareta, oružja i municije do alkohola i ostalih proizvoda. Država im je odrešila kesu, dapače.

Sada se međutim, kako oni rekoše, ne može švercovati ništa i “to je prednost Slobinog režima u odnosu na ove posle-oktobarske“. Zaboravljajući naravno da razmisle, da li je normalno da vas država ostavi na cedilu i natera vas da poput prosjaka na asfaltu prodajete benzin? Ne bih rekao da je poprilično bio zavidan komfor. A nebi to potvrdili ni profesori univerziteta tog doba kojima je jednog momenta čak i plata isplaćivana u brašnu i kilogramima mesa.

Nekoliko godina docnije, revolucija zvana “peti oktobar“ donela je samo smenu režima dok je oligarhijski sistem u svojoj suštini ostao isti. Prototip “Slobine partijske države“ je preuzeo tadašnji DOS i u potpunosti ga je usavršio. Sklonjen je jedan čovek sa vlasti dok je piramidalna struktura ostala da tihuje. Koštunica je proglašen za “svetitelja demokratije“ iako je on duboko u sebi bio posvađan sa tom demokratijom i Evropom u koju je “želeo“ da nas uvede. Naime

postojale su dve struje, međusobno ideološki zavađene. Sa jedne strane je bio Zoran Đinđić i njegova nemačka pragmatičnost i sa druge strane je bio Vojislav Koštunica i njegova hronična neobaveštenost. Dok su se njih dvojica međusobno u tišini raspravljali oko bitnih promena u našoj zemlji, godine su polako odmicale i ništa se nije menjalo. Tako smo kao glavni atribut Koštuničine Srbije imali čitav sijaset različitih kriminalnih organizacija, počevši od golubarske mafije preko one koja je ilegalno radila sa cementom i ko zna kakvih više. Nakon atentata na Zorana Đinđića i nakon dolaska na vlast Borisa Tadića, izvršeno je na stotine aljkavih privatizacija društvenih preduzeća koje su za posledice imale isterivanje hiljada radnika na ulice.

Otvarajući im paralelno nova radna mesta u kojima im se pružila prilika da ostacima nečega što se zvala otpremnina zarade koji prebijeni dinar. U kladionicama, kazinima, slot klubovima i ostalim sumnjivim objektima. Narod se osetio izigranom mečkom i počeo je da (sa pravom) gaji otvoreni evroskepticizam ili preciznije rečeno skepticizam prema onima koji su se zalagali za evropske ideje a da istovremeno sa nostalgijom gleda na period pre petog oktobra.

Tako smo došli do stanovišta, da je za vreme Slobe više ljudi radilo u privredi nego danas. Pa smo mogli da se kladimo kada nam je bilo bolje. Dali kada smo bili zapošljeni sa prosečnom platom od dvadeset maraka ili kada smo bili isterani iz istih tih fabrika sa mizernim otpremninama? Najobjektivniji bi stav bio, da se ne sećamo sa nostalgijom niti jednog niti drugog perioda ali avaj odavno je poznato da smo mi srbi u politici sve ali samo ne objektivni.

Kada je u igri prestola, Vučić i njegova napredna imperija došla na vlast, Srbija je monotono zagazila u još jednu dekadu političkog nihilizma. Bivši radikali su započeli politiku “spinovanja“ sa Evropom iako je unutrašnja politika postala bleda emanacija svega onoga što su prethodni režimi činili.

Međutim iz senke su se preko noći pojavili oni dušebrižnici koji su nostalgično vapili za “Tadićevom hiljadarkom“. Mrski im je Tadić preko noći postao dražesni političar. Da se podsetimo, to je onaj o kojem u jednom od prethodnih pasusa piše, da su tokom njegove vladavine izvršene aljkave privatizacije, da ne bude zabune.

No vratimo se na priču, dežurni intelektualci su tvrdili da čak ni bivši nam predsednik nebi potpisao Briselski sporazum koji su načinili naprednjaci. Da je on (Tadić) imao Jeremića da koketira sa patriotizmom a da se Vučić nije čak ni osmelio da plati nekog u vladi za tako nešto.

Javio se i sam Tadić koji se pravdao time da za vreme svog predsedničkog mandata nikada nebi ni pomislio da ugosti dva putnika iz Gvantaname. Demokratska stranka je odjedanput proglašena bastionom slobode te da ona nije kriva zbog čega nam je tako katastrofalno bilo u ekonomiji već da su zato bili odgovorni samo pojedinci u njenim redovima. Javili su se “nezavisni“ novinari sa dijagnozom da je za vreme Tadića bila sloboda u medijima a ne ovakav rigidni medijski mrak kakvog sada imamo.

Fakat je taj da je Vučić kao bivši ministar informisanja, tokom prethodnog mandata ispoljio svo svoje znanje i umeće veštog medijskog (radikalskog) manipulisanja ali je činjenica i ta da su svi ti mediji koji danas jadikuju od bivšeg režima Demokratske stranke primali podebele honorare i napojnice.

Tako da kada se podvuče crta između “žutih“ i ovih sadašnjih “naprednih“ ne postoji apsolutno nikakva razlika u vođenju unutrašnje politike. I jedni i drugi su zapošljavali i zapošljavaće svoje kadrove a partijska knjižica biće prečica do idile javnog preduzeća.

Ček,ček nešto mi to poznato partijska knjižica? Iz kog je to vremena beše? Onog kada su u jednoj državi sa šest republika svi bili komunisti, kada im je trebala udobna direktorska fotelja?

Pa šta sada to treba da znači? Jeste da Vučić glumi Tita i ponekada se čak i u javnim govorima i hvalospevno poistovećuje sa njime. Ali sigurno to od njega nije naučio, šta je to “partijska država“ kao što nisu ni one bajne demokrate od Slobodana Miloševića?

Ko bude shvatio ovu ironiju, shvati će i kontradiktornost u političkom shvatanju našeg ionako opismenjenog biračkog tela.

A kako smo politički opismenjeni, na kraju ćemo se sa nostalgijom prisećati i Aleksandra Vučića.

(Nedeljnik)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *