BISERI ANTISRPSKE HISTERIJE Stipe Sikavica: Voz pogođen u Grdeličkoj klisuri bio je legitimna meta NATO avijacije

BISERI ANTISRPSKE HISTERIJE Stipe Sikavica: Voz pogođen u Grdeličkoj klisuri bio je legitimna meta NATO avijacije

18 aprila 2013

foto-slobodan-pikula29Kako vreme prolazi umesto da se stišava antisrpska histerija dobija nove zamahe. Tekst koji objavljujemo kipti od mržnje prema Srbiji i dolazi iz Srbije, iz Beograda, iz redakcije portala zvanog e-novine. To je već duže vreme izvor teško pojmljive mržnje prema svemu što ima srpski predznak. Ono što pišu članovi redakcije e-novina nadmašuje po antisrpstvu sve ustaške portale locirane u Hrvatskoj i širom sveta. Uostalom, pročitajte kako e-novine opravdavaju ubijanje Srba u vozu pogođenom raketama NATO avijacije, 12. aprila 1999. godine u Grdeličkoj klisuri..

Piše: Stipe Sikavica

Prosto čovek da ne poveruje da je četrnaesta godišnjica ratne grdeličke tragedije prošla nezapaženo mimo nas, to jest gotovo da je nije ni bilo na medijskoj i političkoj sceni Srbije. Premda nije reč o tzv. okrugloj godišnjici, logično je bilo očekivati da će i ovogodišnja „Grdelica“ biti obeležena makar na nivou dosadašnjih tužbalica i masovnog paljenja voštanica posvećenih stradalništvu nevinog civilnog stanovništva u Grdeličkoj klisuri. Ali, to se nije desilo. Možda ponajviše zato što se baš u vreme rečene godišnjice vaskolika patriotska Srbija digla na noge i graknula na premijera Ivicu Dačića – da se u Briselu nipošto ne transformiše u Brankovića. Čak se i premudri Irinej, zajedno sa ne manje veleumnim Tomom, priključio rodoljubnom horu, oformljenom ad hoc za pritisak na Dačića, pa se, kažu, tek nakon toga patrijarh obratio Svevišnjem molbom da prosvetli srpskog pregovarača koji ni pod kakvim uslovima nije smeo da poklekne u belgijskoj prestonici. I da ne beše „našeg“ te-ve javnog servisa, tačnije – „vašeg prava da znate sve“, načisto bismo promašili „Grdelicu“!

Srećom, u petak, 12. aprila izjutra neko lepo žensko lice (biće da je iz onog poluprofesionalnog jurišnog odreda čevenih plavuša velikog novinara i nezamenjivog urednika Aleksandra Tijanića) odcvrkutalo je sa malog ekrana nešto u smislu da se baš toga dana, ako nas pamćenje nije izdalo, u jedanaest sati i petnaest minuta „navršava četrnaesta godišnjica NATO-bombardovanja međunarodnog putničkog voza u Grdeličkoj klisuri“. (Nije bilo bombardovanje već raketiranje, no dobro, da ne zakeramo.) Potom nas je to te-ve lice takođe podsetilo da je 15 putnika – dakako, svi odreda civili – poginulo, a njih 40 ranjeno, pri čemu je sve to rečeno uz napomenu da ti podaci nisu pouzdani. Tačno, podaci su više nego nepouzdani! Tome ćemo se vratiti malo kasnije.

Ovdašnji brojni vojni, medijski i ini Napoleoni i von Clausewitzi odavno su konstatovali da je „NATO-agresor“ odabrao pravo mesto „napada na putnički voz“ (jer, „gde ćeš boljeg mesta od klisure da na železničku kompoziciju sručiš bombe i rakete“!), ali da je efekat njihovog dejstva, naravno, posmatran isključivo sa tehničko-borbenog stanovišta, skoro zanemarljiv. Komentari i analize su se posle račvali u dva osnovna pravca: prvi je zaključak domaća propaganda smesta instalirala u sami vrh dokaza da su civili i civilni objekti bili primarne mete „NATO-zlikovaca“, dok je drugi govorio o tome da njihovi piloti poseduju skromne sposobnosti „pogađanja odabranih ciljeva“, jer da su oni umeli da pogađaju mete kao što nisu, voz bi razbili u paramparčad, a „Grdelicu“ ne bi preživeo niko iz voza!

Naravno, sve su to bile puke laži ovdašnje vojno-političke propagande, pri čemu je najgore to što je „naš narod“ neupitno verovao prvenstveno „svojoj vojsci“. Ko je mogao da razuveri strastvene konzumente zvaničnih saopštenja da je grdelički železnički (i drumski) most bio legitimna meta bombi i raketa (sprečavanje dotura elemenata ratne energije iz Beograda srpskim trupama na Kosovu), a ne međunarodni voz? Ko ih je mogao razuveriti u to da je prva od dve lansirane rakete sasvim slučajno pogodila dva poslednja vagona u trenutku kad se kompozicija našla na mostu, što je pilot kome je to bilo u borbenom zadatku (istina, po zvaničnim izjavama žaljenja iz Alijanse zbog stradanja putnika) uočio tek kad je pritisnuo dugme? Da li je deplasirana pretpostavka da su ovdašnji stratezi pustili voz na most verujući da ga piloti druge zaraćene strane neće gađati (jer su dobro znali koji su njihovi legitimni ciljevi), ili su, pak, putnike svesno podmetnuli pod rakete kao što su, uostalom, žrtvovali sve izginule srpske uniformisane i neuniformisane građane u „Drugom kosovskom boju“? Nije bilo zvaničnih odgovora na ta (i slična) pitanja onda, nema ih ni danas, niti će ih biti u skoroj budućnosti.

Dakle, nema tačnih zvanično saopštenih podataka o žrtvama tragedije koja se odigrala u Grdeličkoj klisuri, mada je teško i pretpostaviti da podaci ne postoje. Izvesno, sklonjeni su od javnosti kao i svi ostali podaci koji se odnose na srpski udeo u Miloševićevoj ratnoj deceniji najmanje iz tri razloga: prvo, i ovdašnjoj bi se javnosti (ako javnost u pravom značenju toga pojma uopšte i postoji u Srbiji!?) verovatno otvorile oči, te bi najzad saznala koji su bili politički i ratni ciljevi ovdašnje intelektualno-političko-vojno-patriotske elite u razaranju bivše Jugoslavije; drugo, otkrili bi se i razobličili i oni kreatori zla i nesreće koji i dan danas gotovo potpuno opušteni punim kapacitetom rade na realizaciji svog kvazipatriotskog projekta; i treće, toj javnosti se više ne bi mogla prodavati magla u kojoj se Srbija ne vidi drugačije nego kao žrtva kojekakvih zavera sa Zapadne strane.

Da bi se ova zlosrećna država makar našla na pravom putu da se iskobelja iz tih (i drugih) laži i obmana, bilo bi najpre nužno da političko-vojni vrh izvede pošten i nedvosmislen bilanas o učešću srpskih vojnih i paravojnih formacija u ratovima na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošloga veka, o njihovim delima i nedelima, i o posledicama tih dela i nedela po susede u prvom redu, a onda i po srpski narod. Pa dobro, može li tu operaciju makar da pokrene četnički vojvoda Tomislav Nikolić, sada u ulozi vrhovnokomandujućeg oružanih snaga Srbije? Ni u bunilu! Zato što skoro nepostojećoj vojvođanskoj samostalnosti ne da da diše, a njenu aktuelnu vlast bezmalo da poredi sa en-de-ha-zijskom; i zato što je – biće na sugestiju prokletog V. Jeremića i uz podršku još opakijeg mu savetnika O. Antića – na nedavnoj debati u Generalnoj skupštini UN, Srbiji dao dodatno ubrzanje na opasnoj nizbrdici bezočnosti i sramote; i zato što mu Šešeljeva zarđala kašika, kojom ga je za sva vremena zakitio gospodin Corax, tako dobro pristaje.

Može li, onda, pomenutu operaciju da inicira, recimo, aktuelni načelnik Generalštaba Ljubiša Diković? Ni on, ni u snu! Zato što su Fond za humanitarno pravo i gospođa Nataša Kandić obnarodovali opsežan Dosije koji tereti generala za teške zločine što su ih na Kosovu počinili pripadnici jedinice kojom je on komandovao, a da on ni prstom nije mrdnuo. U generalovu odbranu stala je cela tzv. Prva Srbija, pa je on, ohrabren frontom iza sebe, tužio g-đu Natašu i Fond još u martu prošle godine – za klevetu. Tužbu je naš Slavni Sud kiselio tačno godinu dana da bi je proglasio – zastarelom! Tako je osujećena Nataša Kandić da obelodani još neke pojedinosti koje se nimalo ne bi svidele ni Dikoviću, ni vojsci, ni državi!

Najzad, postoji li iko drugi u ovoj državi koji bi bio u stanju da podvuče crtu ispod junačkih i humanih dela srpske soldačije u razaranju Titove Jugoslavije? U sadašnjem političkom konglomeratu, takvog nema ni na vidiku. Onaj koji je to umeo, hteo i započeo brutalno je ubijen. Tako je taj težak teret ostavljen ni krivim ni dužnim budućim generacijama. Ako do tada, sem Kosova, išta i ostane od Srbije.

KOMENTARI



2 komentara

  1. Vasilije says:

    Ovako nešto nezamislivo je u Hrvatskoj ili Sloveniji. Našao sam te e-novine i ne mogu da verujem. To su bolesnici, to nije mržnja prema Srbiji i Srbima već zaista histerija, bolest. Da li je moguće. Tamo je glavni onaj Petar Luković, muslimansko-hrvatski lobista. Plaćaju ga iz Sarajeva da radi ovo što radi ali i sa drugih mesta. Ovo je jedinstven slučaj u svetu, da neko u glavnom gradu neke države širi ovakvu mržnju, poziva na komadanje te države, pljuje po svim svetinjama većinskog naroda. Ja to zaista ne razumem.

  2. Predivoje says:

    Sta ima da se ne razume? U Srbiji moze sve. Ja mogu da procitam idiotizme sa e-novina, i da u moru mrznje, kretenizma, debilizma i zaostalosti izvucem pojedina pitanja koja se postavljaju. Cinjenica je da na mnoga od njih mora da se odgovori, ali posle toga sve ove nakaze treba listom pohapsiti i osuditi za govor mrznje. Zasto za njih ne vazi zakon i kako oni izbegavaju klevete i vredjanja, meni nije jasno. Znam samo da su Srbi infantilni, pasivni glupani koji nemaju mozga da pisu i pamte, pa da vrate milo za drago, po zakonu i pravu, kada za to dodje vreme. I dokle god ta glupost ostaje u nama, bolesni ljudi koji pokazuju svoje psihicke devijacije u e-novinama, imace svoj prostor u nasoj zemlji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *