Biti neutralan, šta je to?

Biti neutralan, šta je to?

9 avgusta 2014

predrag-simic 6hg67Piše: Predrag Simić

Da li se može biti neutralan i ostati najbolji prijatelj Rusije zapadno od Donjecka?

Američki odgovor će vas iznenaditi: može! Barem u meri u kojoj neutralne zemlje mogu da učestvuju u vojnim operacijama NATO-a, recimo u Libiji i Avganistanu. Sve dok Srbija sprovodi Briselski sporazum (konsoliduje Kosovo) i sprovodi reforme (gradi kapitalizam), Vašington neće biti preterano ljubomoran zbog prisnih odnosa Srbije i Rusije. Konačno, Rusija više nije Sovjetski Savez nego kapitalistička zemlja s kojom, istina, Vašington trenutno ima problema, ali čak i oni mogu pomoći da Evropljane koji su se u svojoj krizi previše zagledali u Moskvu vrate u evroatlantsko jato. Koliko će uspeti, videće se za mesec dana kada u Velsu počne sledeći samit NATO-a.

Ni neutralnost nije više ono što je bila. Švedska i Finska, na primer, za sebe kažu da više nisu neutralne nego zemlje koje nisu svrstane. Generale u Briselu nerviraju neutralni partneri koji neće da uđu u NATO (i napune njegove prazne kase) ali hoće da se njihov glas sluša u Atlantskom savetu. Čak i poslednji bastion neutralnosti u Evropi – Švajcarska – pravi razliku između statusa neutralnosti u međudržavnim ratovima i politike neutralnosti u unutrašnjim ratovima gde sledi svoje interese. Pošto onih prvih više gotovo i nema (i ukrajinska kriza u osnovi je građanski rat), Švajcarska je sebi ostavila odrešene ruke u savremenim krizama.

Na primer, ni Bern nije uveo Rusiji sankcije, ali je propisao da se sve neuobičajene aktivnosti poslovnih ljudi i deponenata u švajcarskim bankama iz krizom zahvaćenog regiona moraju prijaviti vladi. Amerikance, ipak, nervira „preterana neutralnost“ Švajcarske u ukrajinskoj krizi. Prevedeno na svakodnevni jezik, to znači da su Švajcarci kao predsedavajući OEBS-u ovom poslu pristupili „birokratski“ neutralno i izbegavajući rizične političke poteze. Uprkos negodovanju Amerikanaca, nastavili su da se konsultuju s Moskvom i, na kraju, izašli sa zajedničkim predlogom političkog rešenja krize. Ni Bern, verovatno, nema iluzija da će taj predlog uroditi plodom u vreme kada je Ukrajina postala poligon za političko nadgornjavanje Vašingtona i Moskve, ali na švajcarsko predsedavanje OEBS-u u vreme krize mnogi gledaju s odobravanjem.

Kako stoje stvari sa zemljom koja će krajem godine preuzeti predsedavanje ovoj organizaciji – sa Srbijom? Nije mi daleko pomisao da je to predsedavanje postalo noćna mora srpske diplomatije, da ga joj više niko ne može oduzeti i da bi čitava Srbija danas mirnije spavala da joj Vuk Jeremić svojevremeno nije stavio taj vruć krompir u ruke. Srpsko-švajcarsko kopredsedavanje OEBS-u deo je sporazuma koji je srpskom kandidatu otvorio put do mesta predsednika Generalne skupštine UN. Naime, Amerikanci su u to vreme tražili da Švajcarska kandiduje svoju bivšu ministarku spoljnih poslova za ovo mesto, ali je rešenje postignuto džentlmenskim sporazumom kojim je Švajcarska dobila predsedavanje OEBS-u 2014. godine, a Mišel Kalmi-Rej postala savetnik predsednika Generalne skupštine UN. Deo ovog sporazuma je i to da se Srbija tokom svog predsedavanja neće baviti pitanjima zapadnog Balkana koja će ostati u nadležnosti izaslanika OEBS-a za ovaj region. Uprkos tome, očekivanja od srpskog predsedavanja su i dalje velika i u Moskvi i u Vašingtonu. Obično „dobro obavešteni izvori“ tvrde da su se zbog njih telefoni srpskog ministra spoljnih poslova i predstavnika u OEBS-u u poslednje vreme prilično ugrejali.

U načelu, Srbija ima iskustvo s ovom organizacijom iz vremena Jugoslavije koja je na Helsinškoj konferenciji KEBS-a (preteče OEBS-a) delovala u okviru grupe neutralnih i nesvrstanih zemalja koje su priskakale u pomoć kada bi pregovori blokova zapali u ćorsokak. Za zasluge u Helsinkiju Jugoslavija je nagrađena (kamo sreće da nije) organizacijom konferencije kontinuiteta KEBS-a 1977–1978 u Beogradu. U to vreme u Sekretarijatu za inostrane poslove u Beogradu nastala je čitava diplomatska škola koja je sledila ideje slavnog Ljubivoja Aćimovića, jednog od najuglednijih stručnjaka za KEBS u svetu. Te diplomate su u međuvremenu otišle ili su uklonjene iz diplomatije. Neki su završili u ambasadama u Africi. Neki su čak tragično otišli. Švajcarci, čudan narod koji ne voli ništa da menja, svoje predsedavanje OEBS-u poverili su upravo učenicima diplomata koji su u Helsinkiju vodili NN grupu poput Tima Guldimana ili Žerara Študmana.

Predsedavanje OEBS-u za Srbiju može postati noćna mora, ali i šansa da stabilizuje svoj prilično ranjiv položaj u Evropi. Glavni izazov će biti da sumnjičavim Evropljanima dokaže da je sposobna da sledi neutralnu politiku, kompetentno vodi najveću evropsku organizaciju i jednog dana preuzme odgovornosti člana EU. U tom pogledu, Švajcarska joj ostavlja dobar primer i možda ne bi bilo izlišno ako bi se oko srpskog predsedavanja okupila međunarodna grupa savetnika ili, jednostavno, prijatelja predsedavajućeg koji bi joj pomogli da ovaj posao obavi na najbolji način. Zanimljivo je, ipak, primetiti da i tradicionalno hladni Švajcarci kažu da će otvoriti šampanjac kada štafetnu palicu krajem godine predaju Srbiji.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *