BITKA ZA BALKAN ulazi u završnu fazu! RUSIJA I AMERIKA ZAOŠTRAVAJU SUKOB

Tweet

Ruski ekspert-balkanista, rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Jelena Guskova, u intervju ruskoj novinskoj agenciji EADaily, govorila je o tome zašto je potrebna pauza u pregovorima između Beograda i Prištine, koje kompromisno rešenje kosovskog pitanja može da podrži Rusija, mogu li „špijunski skandali“ da bace senku na rusko-srpske odnose i da li je Republika Srpska promenila svoj čvrst stav povodom perspektive stupanja Bosne i Hercegovine u NATO.

Srbija, centralna zemlja Zapadnog Balkana, već niz godina suočava se sa pritiscima Zapada, koji zahteva od nje da stavi tačku na kosovsko pitanje, priznavši nezavisnost svoje južne pokrajine Kosovo i Metohija. U kojoj fazi se nalazi rešenje kosovskog problema i šta može da se očekuje u skorijoj budućnosti kada je reč o pregovorima između Beograda i Prištine?

– Pregovarački proces između Beograda i Prištine je zašao u ćorsokak. Mi znamo da su za to krivi Albanci. Dugo godina Srbi su pristajali na ustupke, ne dobivši ništa zauzvrat. Čak male dogovore o zaštiti srpskog stanovništva na Kosovu Albanci ne žele da ispune. Zato odmah želim da kažem da bez učešća Rusije u pregovorima biće vrlo teško pomeriti problem sa mrtve tačke. Zašto upravo Rusije? Zato što, kao prvo, mi nemamo lične interese na Kosovu i ne postavljamo stranama nikakve uslove, a kao drugo, Rusija je odavno poznata kao pristalica objektivnosti u međunarodnim odnosima. Njeno učešće otvorilo bi mogućnost za postizanje dogovora koji bi odgovarao obema stranama.

Rešenje kosovskog pitanja važan je pokazatelj zrelosti i samostalnosti srpskih političara. I Brisel i Vašington su stalno vršili pritisak na Beograd, vezujući rešenje kosovskog pitanja čas sa stupanjem u EU, čas sa finansijskom podrškom Srbiji, i, konačno, sa političkom stabilnošću zemlje. Srbija je pristajala na takve ustupke kosovskim Albancima da je odavno već trebalo da dobije nagradu za mir.

Na sreću, formula „ustupiti i izgubiti pokrajinu“ izazvala je burnu reakciju u narodu, među opozicionim političkim strankama. I to se podudarilo sa političkim nesuglasicama među kosovskom vrhuškom. Pojavila se neočekivana, ali veoma potrebna pauza u pregovaračkom procesu koja će omogućiti pre svega Beogradu da još jednom razmisli o svojoj konačnoj poziciji.

Rusija dosledno podržava teritorijalnu celovitost Srbije, što je bilo potvrđeno i za vreme poslednje posete Aleksandra Vučića Sočiju i njegovog sastanka sa Vladimirom Putinom. Pri tome Putin je podvukao da Moskva može da podrži kompromisno rešenje za Kosovo, ako takvo bude dostignuto između Beograda i Prištine. Ne protivreči li taj stav tome što se Rusija zalaže za one rešenje kosovskog pitanja koje će biti u okvirima rezolucije 1244 SB UN?

– Rusija nema konkretni plan rešenja kosovskog problema, ali ona je protiv podele pokrajine ili razmene teritorija između Kosova i Srbije. I predsednik Ruske Federacije i ministar inostranih poslova više puta su podvlačili da su spremni da podrže svako rešenje koje će zadovoljiti interese i Prištine, i Beograda. Ali važan momenat je to što je svako rešenje moguće samo u polju međunarodnog prava, i takvo rešenje ne može da bude izuzetak iz pravila. O tome često vole da govore američki političari. Da podsetim, tako oni govore o priznanju nezavisnosti Kosova – kao o izuzetku iz pravila. Postoji Savet bezbednosti, čije su odluke obavezujuće za sve zemlje. I niko nije ukinuo rezoluciju 1244, koja je i danas važeća. Zato Rusija smatra da traganje za rešenjem kosovskog pitanja ne treba da izlazi van okvira ove rezolucije. A u njoj se potvrđuje poziv koji sadrže prethodne rezolucije povodom ostvarivanja suštinske autonomije i realne samouprave za Kosovo.

Nedavnoj poseti Aleksandra Vučića Rusiji prethodio je niz incidenata i optužbi na račun Rusije u srpskoj štampi, počev od „špijunskog skandala“, pa do izjava o tome da se poslanik Državne dume i novinar Jevgenij Primakov mešao u unutrašnje stvari Srbije. O čemu govore ovakve informacione „akcije“ i mogu li one da bace senku na rusko-srpske odnose?

– Bitka za Balkan između Zapada i Rusije ulazi u završnu fazu. Prethodnih godina su pokušavali da nas istisnu iz tog regiona raznim sredstvima: preko upravljanja medijima, preko delatnosti nevladinih organizacija u Srbiji koje rade od zapadnog novca, preko fatalnih uslova koji su sledili investicije ili novčanim ulaganjima Zapada i slično. Ali ispostavilo se da je to malo. Histerija povodom jačanja ruskog prisustva na Balkanu zahtevala je nove pokušaje da se Moskva diskredituje. I ovde su sva sredstva dozvoljena – od pripreme balkanskih „Majdana“ do špijunskih skandala. Na primer, novinar i poslanik Dume Jevgenij Primakov je poslužio u prozapadnim srpskim medijima kao primer mešanja Rusije u unutrašnje stvari Srbije, kada je uzimao intervju od predsednika Aleksandra Vučića. Sam Jevgenij je nazvao napade srpskih medija potpunom izmišljotinom. Ali iz nekih razloga te iste novine nisu su udostojile da napišu da je Primakov vozio na Kosovo humanitarnu medicinsku pomoć koja je bila zaustavljena na granici između Kosova i Srbije… Ali, ako govorimo o pojavi video-snimka na kojem tobože vrbuju srpskog penzionera, bivšeg oficira, u korist naše verzije o umešanosti SAD u pripremu skandala govori sledeće. Kao prvo, izvor pojave video-snimka nije jasan (to je ili Bugarska ili Rumunija), kao drugo, niko ne može da potvrdi vreme snimka i njegovu identičnost, ali su svi jednoglasno tumačili sadržaj kao predaju novca srpskom agentu. Kasnije su počeli da govore da nije u pitanju srpski oficir, nego biznismen, o time da je snimak snimljen pre godinu dana i slično.

Ali ovde je važno nešto drugo – Zapadu nije pošlo za rukom da sakrije zadatak koji je sebi postavio – da unese razdor između Rusije i Srbije uoči potpisivanja sporazuma o saradnji u oblasti borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala između ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića i sekretara ruskog Saveta bezbednosti Nikolaja Patruševa, kao i da uoči sastanka Vučića i Putina potkopa međusobno poverenje dve zemlje, da obustavi vojnu saradnju. Ipak treba primetiti da su zapadne specijalne službe, kada su pripremale tu provokaciju, loše znale srpski mentalitet. Tokom istorije se ustalilo da se kod Srba saradnja sa Rusijom, čak sa njenim specijalnim službama, smatra ne izdajom nacionalnih interesa, već radom u korist Otadžbine.

Upravo zato ovaj siže nije izazvao u Srbiji takav odjek koji je Zapad očekivao. I pregovori dvojice predsednika su protekli u prijateljskoj atmosferi.

Druga zemlja regiona sa velikim procentom srpskog stanovništva – Bosna i Hercegovina, više od godinu dana posle održavanja poslednjih izbora dobila je šansu da formira novu vladu nakon dostignutog kompromisa među liderima tri glavne nacionalne partije Bošnjaka, Srba i Hrvata. Koliko je za budućnost Republike Srpske opasan kompromis na koji se odlučio Milorad Dodik i znači li dokument koji će biti poslat u NATO da Republika Srpska polako menja svoju nepomirljivu poziciju povodom članstva Bosne i Hercegovine u alijansi?

– Mi znamo da je prethodnih godina u Bosni i Hercegovini centralna vlast bila nesposobna na upravlja zemljom, pošto je postizanje kompromisa postalo glavni problem u Predsedništvu Bosne i Hercegovine ili u vladi. Sada, kada je postignut opšti dogovor o sastavu vlade, ima nade da će ona moći da postane normalan, funkcionalan organ u ovoj balkanskoj zemlji. Treba ipak istaći da mnogi budući ministri koji su utvrđeni na dužnostima nemaju nikakve stvaralačke planove, programe svoje delatnosti, što značajno otežava delatnost budućeg Saveta ministara. To ponovo može da postane destabilišući faktor za Bosnu i Hercegovinu. Opet može da se pojavi višepartijsko neslaganje. Zato još jednom želim da podvučem: vreme je pokazalo da je Republika Srpska najstabilnija komponenta Bosne i Hercegovine. U toj republici formirani su svi nivoi vlasti, i oni rade stabilno i bez potresa, nezavisno od vlasti u Sarajevu.

Dokument Predsedništva Bosne i Hercegovine pod nazivom „Program reformi Bosne i Hercegovine“ je ozbiljan dokument na 21 stranicu koji treba da bude predat NATO-u. U njemu ima nekoliko poglavlja – o političkim i ekonomskim aspektima reformi u Bosni i Hercegovini, o principima bezbednosti i vojnim pitanjima, kao i o nizu drugih. U njemu se govori o poboljšanju odnosa sa NATO-om u cilju očuvanja mira i stabilnosti u zemlji, ali nema reči o članstvu u toj organizaciji. A stav Milorada Dodika po tom pitanju ostaje nepromenjen: pitanje članstva u NATO-u treba da se rešava isključivo na referendumu. Mi znamo da su Srbi u Republici Srpskoj kategorično protiv NATO-a. Tako da ćemo očekivati naredne korake vlasti i u Bosni i Hercegovini, i u Republici Srpskoj.

Evropska unija, na insistiranje Francuske, do kraja tekuće godine nije otvorila pregovore o pridruživanju Makedonije i Albanije, mada se Makedonija radi toga odlučila na ozbiljan kompromis sa susednom Grčkom. Da li će EU revidirati svoju politiku proširenja na teritoriju takozvanog Zapadnog Balkana?

– Evropska unija se igra sa zemljama Balkana. I u toj igri glavni cilj nije članstvo balkanskih zemalja u EU, već slabljenje uticaja Rusije u tom regionu, jačanje zavisnosti Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine od EU i NATO-a. Njihovo zbližavanje treba da postane neopozivo. Ima i drugih ciljeva – umeriti težnju Srbije i Bosne i Hercegovine ka sprovođenju samostalne politike, vaspitati u njima osećaj zahvalnosti prema EU, želju za ispunjenjem svih zahteva i ultimatuma ove organizacije bez pogovora i s ropskom pokornošću, oslabiti tendenciju ka slovenskom jedinstvu i na kraju – prekinuti istorijsku vezanost slovenskih naroda na Balkanu za Rusiju. Ipak, kako nam se čini, pitanje stupanja Srbije, Makedonije, Crne Gore i BiH u EU u skorije vreme neće biti razmatrano. Politička motivacija karakteristička na prijem zemalja Istočne Evrope sada nije toliko aktuelna, a problemi u samoj EU su vrlo ozbiljni. Tako da će Balkan morati da pričeka povoljnija vremena.

(stanjestvari)

Tweet