БИВШИ ВОЈНИК И НОВИНАР КАНАДСКОГ ВОЈНОГ МАГАЗИНА: „Срби су само желели да се чује истина“

БИВШИ ВОЈНИК И НОВИНАР КАНАДСКОГ ВОЈНОГ МАГАЗИНА: „Срби су само желели да се чује истина“

22 септембра 2015

skot tejlorСкот Тејлор, бивши војник и новинар канадског војног магазина `Дух јединице`, говорио је на прослави Српског дана (Видовдан, 28. јун 2015.) на Нијагариним водопадима, Канада. (Ово је једини превод тог говора на српски језик).

У свом говору рекао је:

„Током свих ових година мог извештавања о раду на Балкану, Срби никад нису тражили да говорим у њихово име. Они су хтели само да се чује истина.`

Пре двадесет и три године, иако долазим често на Балкан, ја врло мало говорим српски. Ја разумем. Ја сам Скот, само Скот. Извините (започео је Тејлор своје обраћање на српском а затим наставио на енглеском).

Из поштовања према цењеним гостима, Бора ме је замолио да одржим аполитичан говор. Тако да сам мислио прошетати булеваром сећања и поново посетити све моје везе са Србима у последњим деценијама.

За почетак, био бих немаран ако не бих призвао човека који ме је први увео у српску заједницу у Канади. Познајем Бору Драгачевића седамнаест година, не могу да се сетим интензивнијег ратника и страственијег српског родољуба. Боро апсолутна ми је част да вас имам за пријатеља. Молим вас, аплауз за Бору Драгачевића, праву инспирацију.

Мој први професионални контакт са Србима почео је у пролеће 1992-ге. У то време извештавао сам о активностима Канадских војника који су распоређени као миротворци у Крајини. У тим данима нисам радио извештаје за мејнстрим медије. Радио сам за мој војни часопис `Дух јединице`. Као такви, моји извештаји су базирани на ономе што су канадски војници доживели, пре него на пуком потврђивању наратива мејнстрим медија оличеног у `Срби су лоши-све остале фракције су добре`.

На пример, био сам са канадским војницима како су открили масовну гробницу у Пакрацу 1992. године. Жртве су биле српски цивили, укључујући жене и децу. Них су побиле хрватски екстремисти – Усташе. У септембру 1993. мој батаљон 2ППЦЛИ –други батаљон лаке пешадије Принцезе Патриције, посведочио је оно што је касније постало познато као масакр Медачког џепа. Опет, били су Хрвати ти који су убијали српске цивиле, иако је ово била највећа битка коју су канадски војници водили још од Корејског рата, инцидент је прикриван док нисам помогао да се прича објави 1996. године, годину дана после потписивања Дејтонског споразума.

Онда, наравно, десила се операција `Олуја` августа 1995.г када је хрватска војска срушила Крајину чинећи стравичне злочине у највећем етничком чишћењу током ратова у бившој Југославији. Све ово су посведочили канадски војници, све ово су игнорисали канадски медији. Стање на терену није се уклапало у поменути наратив `Срби су лоши, све остале фракције су добре.`

Године 1998. сакупио сам искуства тих канадских војника и официра у књизи `Осведочена храброст : Канадски миротворци у рату`. Пре објављивања многи цитати из књиге објављени су у часописима широм Канаде. Као резултат тога многи Срби испратили су промотивну турнеју књиге, међу њима и Бора Драгачевић. Сви ти Срби су, без изузетака, били срећни што је друга страна приче коначно испричана. Напомињем да свих ових година мог извештавања о рату на Балкану, Срби ме никад нису питали да говорим у њихово име. Они су само желели да се чује истина.

Прелазимо брзо на почетак 1999. године. Под притиском Сједињених Америчких Држава, НАТО се спремао да лансира војну интервенцију на Косову као помоћ албанским сепаратистима. Није требало пуно времена НАТО спин докторима да још једном демонизују Србе у очима јавности. Неинформисанима Србија је изгледала као незасити агресор. Срби су се прво борили у Хрватској, Срби су се борили у Босни, и коначно чинило се да су Срби извршили инвазију на Косово. Ниједна новинска агенција није посветила пажњу чињеници да су српске етничке заједнице живеле у Хрватској и Босни вековима, или да је Косово религиозни центар Србије – јер то наравно подрива наратив `Срби су лоши, сви остали су добри.`

По почетку бомбардовања, био сам стравично фрустриран једностраним про НАТО произвољним медијским покривањем кампање. Сваке вечери сам викао на водитеље ноћних дневника до тренутка кад ми је супруга рекла да `ућутим или урадим нешто`. Тог момента одлучио сам да је добијање визе за улазак у Југославију моја лична мисија, како бих могао да извештавам о српској патњи. Још једном, Бора је помогао у убеђивању амбасаде како бих добио једну од тих ретких виза. И што је још битније, Борино писмо писано на ћирилици омогућило ми је пролазак кроз граничну контролу. Са или без визе, ја сам био новинар из земље чланице НАТО, а НАТО је бомбардовао Србију. Емоције су наравно биле појачане, али морам да признам да ми ниједног тренутка током мог извештавања из Србије и са Косова и Метохије није ми прећено нити сам био нападнут. Чак ни када сам присуствовао срцепарајућој сахрани два детета, убијених од стране НАТО бомби, Срби нису желели да свете на мени. У ствари, породица пострадалих ми се захвалила на присуству као и на томе што извештавам о страдањима од НАТО интервенције. Та деца била су људско лице онога што је нато безобзирно одбацио као `колатерална штета`.

По прекиду ватре јуна 1999., вратио сам се у Канаду, и на Борино инсистирање повео сам породицу на наш први Видовдански пикник на Нијагариним водопадима. Ово је моја четрнаеста посета у последњих седамнаест година.

Извештавао сам са многих ратишта током свих тих година. Ирак, Авганистан, Јужна Осетија и Либија, али сам увек пратио дешавања на Балкану. Како што већина вас сигурно зна дешава се нови егзодус на Балкану. У протеклих шест месеци процењује се да је 100 000 (сто хиљада) косовских Албанаца побегло из своје самопрокламоване „државе“ – пролазећи кроз централну Србију ка азилу у Западној Европи. Нема никаквог извештавања о овој трагедији, наравно, Косово је требало да буде прича о НАТО успеху. Међутим, ако погледамо лидере међу албанским сепаратистима које је подржао НАТО 1999-те, ово није никакво изненађење. До 1999-те `Ослободилачка војска Косова` или `УЧК` била је на ЦИА листи терористичких организација.

Наравно, када је НАТО одлучио да преузме активну улогу у конфликту, исти ти `УЧК` терористи су преименовани у борце за слободу преко ноћи. На њихову несрећу, лидери `УЧК` Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Агим Чеку били су, као што су то и данас, ноторни криминалци и убице. Ти људи никад били визионари и државници. Они су били немилосрдни насилници, као што то и данас јесу. Као резултат њиховог вођства самопроглашена „држава“ је врло брзо постала пропала држава по дефиницији, право у срцу Европе. Овог пута Албанци немају кога другог да окриве до својих корумпираних вођа.

За оне који тврде да је пропаст Косова као „државе“ неочекивани развој догађаја, могао бих да их подсетим на фамозни уводник генерал мајора Луиса Мекензија по почетку НАТО интервенвије. Мекензи је сугерисао :`Можда смо бомбардовали погрешну страну на Косову,` Мишљења сам да ће скори догађаји показати да је био у праву.

Хвала вам.

Превео: Драган Кнежевић

(srbin.info)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Svetislav says:

    Svaka cast gospodine i hvala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u