Благослов Патријарха Павла

Blagoslov Patrijarha Pavla

22 novembra 2018

Piše: Nikola Vrzić

Kada je 29. oktobra 2006, posle nedeljne liturgije u Sabornoj crkvi u Beogradu, u svojoj 93. godini naš patrijarh Pavle glasao na referendumu za potvrđivanje Ustava Srbije, prvi i jedini put u životu, što je njegovom činu dalo naročiti značaj a baš je to i želeo, spuštajući svoj listić u glasačku kutiju rekao je: „Neka bude sa Božjim blagoslovom na opšte dobro svima, pa i nama.“

I referendum je uspeo. Usvojen je ustav koji u svojoj preambuli, nepokolebljivo i samosvesno koliko i prkosno, potvrđuje „da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“.

PODRŠKA USTAVU

Bilo je to vreme, vredi se podsetiti, kada su svi društveni i politički faktori koji išta znače podržavali donošenje ovakvog Ustava Srbije. Ili se makar nisu usuđivali da mu se javno suprotstave, a tu pre svega mislimo na tadašnju Demokratsku stranku i njenu tihu opstrukciju ustavnog referenduma na koji je, da bi uspeo, bilo nužno izvesti natpolovičnu većinu birača upisanih u hronično nesređeni birački spisak.

Srpska pravoslavna crkva i njeni arhijereji, zaključno s glasanjem patrijarha Pavla, imali su i važnu i veoma aktivnu ulogu u procesu usvajanja novog Ustava Srbije.

Na svom drugom saboru te godine, 5. oktobra, pozvali su „sve naše vernike u Srbiji, sve vernike državljane Srbije u rasejanju i sve građane Srbije, ma kojoj veroispovesti i narodnosti pripadali, da izađu na predstojeći referendum i glasaju za novi Ustav Srbije“, i naglasili: „Ne može se sumnjati u volju čitavog srpskog naroda da Kosovo i Metohija zauvek ostanu u Srbiji. Mi Srbi ne otimamo ništa što je tuđe, ali i ne pristajemo, ni pod kakvim uslovima ili pritiscima, da se otima ono što je vekovima bilo i ostalo naše. Treba li podsećati da nije reč samo o delu teritorije, nego i o srcu i duši srpskog naroda? Ovog puta niko ne bi smeo da zakasni na Kosovo. Referendum će, uostalom, trajati dva dana, pa svako može da stigne. Svi znamo kako se Kosovo i Metohija definišu u novom Ustavu… Ovo naše obraćanje nije politika nego staranje za opstanak i budućnost naših drevnih svetinja i našeg naroda na njegovim pradedovskim ognjištima, kao i za opšte dobro svih bez izuzetka. Za Crkvu i njene pastire to nije pravo nego dužnost najsvetija, važan deo služenja Bogu istine, pravde i ljubavi.“

Sastao se tih dana, predreferendumskih, patrijarh srpski Pavle i s premijerom Vojislavom Koštunicom a „glavna tema razgovora“, glasilo je patrijaršijsko saopštenje, „bili su predstojeći referendum za usvajanje Ustava Republike Srbije, koji je SPC svesrdno podržala“, pri čemu je „posebna pažnja bila posvećena Kosovu i Metohiji“: „Patrijarh Pavle i predsednik (vlade) Vojislav Koštunica zajednički su istakli da Srbija brani Kosovo najjačim oružjem, a to su pravo i pravda, što je potvrđeno novim Ustavom.“

I sastao se patrijarh Pavle i s Predragom Markovićem, tada predsednikom Skupštine Srbije, i potom, dan uoči početka referenduma, i s Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem (i Gordanom Pop Lazić i Draganom Todorovićem). Saopštenje SPC: „Uvaženi gosti su došli na poziv Njegove Svetosti da, s obzirom na značaj predstojećeg referenduma o Ustavu Republike Srbije, posebno (s obzirom) na značaj pravičnog rešenja budućeg statusa Kosova i Metohije, još jednom svi zajedno sa SPC pozovu sve (…) da izađu na referendum 28. i 29. oktobra 2006. godine, i glasaju za novi Ustav.“

„Ukoliko ne izađemo na referendum i ne potvrdimo novi ustav, već večeras se može očekivati radost Agima Čekua i Martija Ahtisarija i svih srpskih neprijatelja“, poručivao je tada Vučić, nastojeći i na ovaj način da pripomogne uspehu ustavnog referenduma na čemu je, koliko god je mogao, radio i patrijarh Pavle.

Prema kome je i Aleksandar Vučić, kao i vaskoliki narod, osećao samo divljenje. Govorio je o tome, lepo i dostojanstveno, dan posle sahrane počivšeg patrijarha (koju je tadašnji predsednik Boris Tadić nepristojno pokušao da iskoristi za samopromociju, no to je druga tema): „Svako od nas je voleo patrijarha srpskog gospodina Pavla, zato što smo mnogo lošiji od njega, zato što smo imali samo jednog tako čistog kao planinski potok, tako moralnog, tako dobrog kao što je bio patrijarh Pavle.“

SAOPŠTENJE SPC

Sve je ovo podsećanje, ovako opširno, bilo neophodno da bismo valjano razumeli šta je, i zašto je, naša crkva poručila posle svog vanrednog sabora 7. novembra, idući u susret najavljenom konačnom rešenju kakvo nam na Kosovu i Metohiji priželjkuju naši tradicionalni prijatelji, od spomenutih Čekua i Ahtisarija nadalje.

Sveti arhijerejski sabor SPC, dakle, poručuje: „I ovom prilikom ponavljamo čvrst i jedinstven stav celog Arhijerejskog Sabora naše Crkve (…) da ni po koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja puni suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji, koji je garantovan Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 SB UN. Za našu Crkvu, Kosovo i Metohija nikada nije bilo, niti može biti samo političko pitanje za čije rešavanje monopol imaju isključivo državni organi… Obaveze svih nas prema Kosovu i Metohiji su danas veće jer se nalazimo pred sve jačim međunarodnim pritiscima, jednim delom da naša zemlja pristane da se odrekne Kosova i Metohije, ili kroz priznavanje Kosova i Metohije direktno ili prećutnom saglasnošću da Kosovo dobije članstvo u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. Bilo kakav potpis koji bi omogućio priznanje Kosova, učešće u UN ili odricanje Srbije od njega pod bilo kojom formom, zauvek bi ukinuo istorijsko pravo Srbije na ovim temeljnim prostorima naše duhovnosti i državnosti. Posebno zabrinjava što se pod vidom navodnog ’razgraničenja između Srba i Albanaca’ nameće mogućnost odvajanja ako ne celog, onda najvećeg i najvažnijeg dela Kosova i Metohije iz sastava Srbije i njegovo priznavanje kao dela bilo nezavisnog Kosova ili čak takozvane Velike Albanije. Posledice ovakve odluke bi bile tragične za opstanak našeg naroda i naših svetinja… Apelujemo na državne predstavnike Republike Srbije da, umesto na traženje što bržeg sporazuma s Prištinom, više pažnje posvete izgradnji jedne državne i nacionalne platforme u čijoj bi pripremi učestvovali relevantni činioci našeg društva.“ Jer: „Sa približavanjem jubileja 800. godišnjice samostalnosti naše Svete Crkve, veoma je važno da se svi podsetimo da je državnost Srbije od početka bila neraskidivo povezana sa duhovnom tradicijom naše Crkve kao ključnog faktora našeg identiteta kroz istoriju.“

LOŠE MEŠANJE

Ovaj stav srpske crkve nije se dopao srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću: „Mislim da nikada nisam na bilo koji način uvredio bilo koga u crkvi, da nikada nisam ništa loše želeo da kažem. Ne mogu da kažem da sam fanatični vernik, ali sam vernik srpske crkve i njihovo loše mešanje u politiku naravno da me pogađa… Time što ćete se jasno truditi da pokažete da ne želite bilo kakav kompromis, bilo kada, ni po koju cenu i nikada, plašim se da nećemo imati kompromise da pravimo ni oko čega jer nas je neodgovorna politika dovela u takvu situaciju… Želim im sve najbolje, želim im uspešne sabore, ja sa tim da se saglašavam ne mogu, ali oni su mnogo moćniji od mene. Ja ne mogu ni na koga od njih da bacim anatemu, kao što su neki od njih već nekoliko puta na mene bacali. Tako da samo razmišljam o tome šta je važno za budućnost i šta će da očuva naš narod… Razumeo sam poruku. To neće promeniti moje mišljenje, iako još kako dobro shvatam da su državi još kako vezane ruke i da ne možete ništa da uradite sem (da) slušate ideje koje su mnogo toga lošeg donele našoj zemlji.“

Znači li ovo da nam preti, ako već nije i započeo, jedan od najpogubnijih zamislivih scenarija u ovom trenutku, to jest sukob vrha države i crkve?

A opet, ne može se ne primetiti i da, svojim saopštenjem s vanrednog Sabora, SPC nije pozvala na rat, na oslobađanje našeg otetog Kosova i Metohije ili išta tome slično što bi podrazumevalo krv i smrt, već je samo pozvala na poštovanje Ustava Srbije u čijem je donošenju, kako smo videli, i sama aktivno učestvovala. I u tome imala podršku svekolike javnosti, izuzimajući – naravno – Čedomira Jovanovića, Sonju Biserko, Borku Pavićević, Ivanu Dulić Marković i njima slične. Pa otuda, eto, nije sasvim jasno zašto je sada izazvala ovakvu reakciju, a onomad je, za isti ovaj stav, dobila punu podršku…

Najzad, kada je, u jesen 2010. godine, prethodna vlast razmišljala o ideji promene aktuelnog ustava u vidu brisanja kosmetske preambule, pa je od toga pod pritiskom javnosti brže-bolje odustala, tadašnji predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić ukazao je ispravno: „Iza ovog dokumenta stali su svi politički faktori, pa i upokojeni patrijarh Pavle. Sa tim se ne smemo igrati.“

Ovo upozorenje važi i dalje, tim pre što je činjenica, i dalje, da aktuelna vlast nije povukla potez od koga crkva očigledno strahuje i sa punim pravom mu se protivi. A to znači i da još nije kasno za nastavak one borbe u kojoj je i patrijarh Pavle zdušno učestvovao, koliko god mu je snaga dopuštala. Njegov blagoslov za to, uostalom, već imamo, nalazi se na listiću koji je u glasačku kutiju ubacio posle liturgije u Sabornoj crkvi…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *