Блајбуршка забрана

Blajburška zabrana

31 marta 2019

Piše: Ljuban Karan

Katolička crkva u austrijskoj pokrajini Koruška odbila je molbu Hrvatske biskupske konferencije za održavanje mise na Lojbaškom polju pored Blajburga, sa obrazloženjem da se ova misa politički instrumentalizuje. Početnu nevericu i zbunjenost ovom odlukom zamenila je grčevita borba klasičnih ustaških organizacija i proustaškog političkog vrha Hrvatske da se zabrana ukine, ili bar ublaži.

STAV VATIKANA?

Ipak, posledice po proces restauracije ustaštva zasad se čine nepopravljive i trajne, bez obzira na to da li će se komemoracija održati. Jer, pored Srba koji to oduvek znaju, i neki drugi su shvatili da ono što se svake godine dešava u Blajburgu nije komemoracija nego poligon za omalovažavanje i kompromitovanje antifašističke borbe, propagiranje ustaških ideja i reviziju istorije. Kako god da se završi ova panična prepiska i komunikacija s relevantnim faktorima, ustaški pokret je dobio šamar od koga se neće lako oporaviti. Najjača spona između NDH i nove nezavisne Hrvatske, i najgledanija pozornica na kojoj su od dželata pravljene žrtve, dovedeni su u pitanje.

Hrvatske čelnike dodatno zabrinjava činjenica da je teško odrediti odakle neprijatni vetar stvarno duva – da li je to samo i isključivo odluka Katoličke crkve u Koruškoj, ili je stvar daleko neprijatnija utoliko što je to istovremeno stav Austrije, a možda i Vatikana. Neki pokušaji pape Franciska da rasvetli najcrnje tabue Katoličke crkve, od kojih se neki direktno tiču ustaškog pokreta, upravo to sugerišu. Po njegovoj odluci 2. marta 2020. godine treba da se otvore vatikanski tajni arhivi, koji bi mogli dodatno da rasvetle ustaške zločine u NDH i razjasne stavove i ulogu Hrvatske katoličke crkve u vezi s masovnim zločinima i genocidom. Ako je namera pape iskrena, razjasniće se i prljava uloga Vatikana u skrivanju ustaških zločinaca nakon završetka Drugog svetskog rata koji su kasnije direktno ili preko svojih naslednika organizovali komemoracije u Blajburgu i podstakli ustašizaciju Hrvatske.

„KRAJ HRVATSKOG NARODA“

O pitanju zabrane mise u Blajburgu prva se oglasila Hrvatska stranka prava. Oni ne balansiraju i stavovi su im oduvek kristalno jasni i potpuno na izvornim ustaškim principima. Ne stide se ustaške krvave tradicije, nego se njome ponose. Hrvatima su dramatično poručili: „Ako Blajburg padne, to je početak kraja hrvatskog naroda.“ Jer, po njima, hrvatski narod čine samo ustaše i njihove pristalice. Svi drugi su otpadnici koje treba eliminisati.

Odmah nakon toga tugaljivu izjavu dala je i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, da „kao Hrvatica i katolička vernica duboko žali zbog takve odluke mesnog diocezijskog upravitelja“. Lukavo je pokušala da bar malo omalovaži odluku time što je prikazuje kao stav jednog čoveka, upravitelja. Naravno da ova zabrana neće ugroziti hrvatski narod kako to tvrdi HSP, ali bi mogla ugroziti hrvatski proustaški državni aparat, pa i sam državni projekat ustašizacije Hrvatske, zato što bi se međunarodni pogled na dešavanja u toj zemlji mogao promeniti.

Stav zvanične Austrije nikada nije bio blagonaklon prema komemoraciji ustašama u Blajburgu, iako je nisu zvanično zabranjivali. Najzaslužniji čovek za to što je klica zla prepoznata već prilikom nastajanja jeste austrijski političar jevrejskog porekla Bruno Krajski. Počasni blajburški vod (PBV) koji je pokrenuo blajburšku komemoraciju osnovan je od strane vikara Pavelićevog tjelesnog zdruga, svećenika Vilima Cecelje, i nekolicine ratnih ustaških oficira 1953. godine. Prvi zapovjednik PBV bio je ustaški oficir Ante Mikrut, koji je 1960. odlukom austrijskih vlasti, zbog proustaškog delovanja, zvanično proteran iz Austrije. Nažalost, gostoprimstvo mu je ukazala Engleska, gde je nastavio proustaško delovanje.

POČASNI BLAJBURŠKI VOD

Ko je ko u Hrvatskoj najbolje govori činjenica da se prvi, saopštenjem da će se komemoracija u Blajburgu ipak održati, oglasio Počasni blajburški vod. Odmah nakon toga sličnu izjavu je dao Gordan Jandroković u ime Sabora kao pokrovitelja komemoracije, a nešto kasnije se oglasio i premijer Andrej Plenković. Ovde je važno zapaziti koliki je uticaj PBV na hrvatsku vlast i hrvatsku javnost u situacijama kada se ustaška ideja ugrožava i kada nastane neka vrsta vanrednog stanja, iako se inače trude da ostanu u senci. Njihova ustaška tradicija respektivna je za svakog hrvatskog političara, na svim nivoima vlasti.

Niko od hrvatskih političara ne sme da im se suprotstavi kada oni svojim „zamolbama za donaciju“ praktično reketiraju hrvatsku vlast po dubini. Pa ipak, postoje svetli primeri ispravnog reagovanja, za šta je potrebna velika politička i lična hrabrost. Predsednica opštine Supetar na Braču Ivana Marković usudila se da im uskrati donaciju: „Grad Supetar nije u mogućnosti odvojiti sredstva za vaše projekte jer je već predvidio sredstva za proslavu 75 godina oslobođenja našeg otoka Brača od nacističke i fašističke okupacije…“

Kao što su početnu borbu za ustaške ideje, koju je trebalo voditi pod maskom komemoracije u Blajburgu, vodili zajedno pripadnici Hrvatske katoličke crkve i istaknute ustaše, tako i danas zajedno pokušavaju da anuliraju ili bar ublaže odluku Katoličke crkve Koruške. Nosioci borbe sada su deklarisane i dokazane ustaše iz Počasnog blajburškog voda i Hrvatska biskupska konferencija. Stalno Vijeće hrvatske Biskupske konferencije je u intenzivnom zasedanju kako bi se našlo rešenje da se komemoracija ipak održi.

Od osnivanja do danas rukovodstvo PBV čine proverene i dokazane ustaše. Sada je predsednik (više ga ne zovu zapovjednik) „ugledni“ političar i funkcioner nove nezavisne Hrvatske Vice Vukojević, a dugogodišnji tajnik je Bože Vukušić. Vukojević je obavljao funkciju pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, a bio je i sudija ustavnog suda. Preporučilo ga je to što je u Jugoslaviji više puta osuđivan kao pripadnik ustaških organizacija. O kakvoj se ličnosti radi najbolje govori podatak da je optužen za silovanje dvadesetdvogodišnje zatočenice bošnjačke nacionalnosti u logoru Vojno kod Mostara. Vukušić je dugogodišnji agent nemačke obaveštajne službe BND, vrbovan po osnovu ucene, jer je pre građanskog rata u Hrvatskoj zbog političkog ubistva u Nemačkoj osuđen na doživotnu robiju.

SVEHRVATSKA POMIRBA

Iako se „svehrvatska pomirba“ tretira kao Tuđmanova genijalna ideja o pomirenju i ujedinjenju svih Hrvata na stvaranju nove nezavisne Hrvatske, danas se zna da mu je ta ideja nametnuta. Nakon što su vodeće obaveštajne službe NATO proučile sve prethodne pokušaje razbijanja Jugoslavije, došle su do zaključka zašto su bili neuspešni. Kada ih je organizovala ustaška emigracija, bili su bazirani na terorizmu i ubacivanju terorističkih grupa u Jugoslaviju, sa pogrešnom idejom da će te male grupe inicirati pobunu i oružani ustanak hrvatskog naroda. Pokušaji u zemlji bili su pak zasnovani na masovnim protestima, ali bez terorizma i oružane pobune, poznati kao „Hrvatsko proljeće“.

Ključ uspeha bio je da se ta dva načina koordiniraju i objedine, kako je to dogovoreno sporazumom Tuđman–Šušak u Torontu. Nema sumnje da je Tuđman prihvatio ustaške stavove i njihove kriterijume za ostvarenje konačnog cilja, jer je shvatio da bez ustaša iz emigracije ne može stvoriti državu. Od svojih saradnika sve vreme je krio da je ultimativno prihvatio baš sve ustaške uslove. Tako se dogodilo da, dok su svi mislili da Tuđman odlučuje, Gojko Šušak dovodi na ključna mesta ustaške emigrante i pokreće ustašizaciju Hrvatske koja u kontinuitetu traje do danas. Mnogi od Tuđmanovih saradnika su se razočarali kada su videli da ustaše iz emigracije preuzimaju sve konce nove države i oblikuju je po uzoru na Pavelićevu NDH, ali više nije bilo povratka. Nakon Tuđmanove smrti svi su, bez izuzetka, kao realna opasnost za ustaške projekte, marginalizovani, ućutkani ili procesuirani zbog navodnih zločina nad ustašama. Tako je stvoren ambijent za nesmetano ustaško delovanje, gde nema ko da im se suprotstavi.

Nakon smrti Gojka Šuška ulogu čuvara ustaških ideja preuzele su dve emigrantske ustaške organizacije (sada locirane u Zagrebu) koje budno prate ponašanje hrvatske vlasti – pomenuti Blajburški počasni vod i Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti u dijaspori (sada se zove Hrvatska akademska zajednica domovine i dijaspore). Ovu nadriakademiju nauka formirao je svojevremeno u Švajcarskoj Dragan Hazler, deklarisani ekstremni ustaša i bolesni srbomrzac. Njegovi stavovi o pitanju Srba ne razlikuju se od najcrnjih ustaških zločinaca i to je postala zvanična strategija ove „naučne ustanove“. Svi hrvatski generali kojima je suđeno za ratne zločine su akademici ove „akademije“.

ANTIFAŠISTIČKI FAŠIZAM

Komemoraciju u Blajburgu podržali su vodeći antifašisti Hrvatske, što je uništilo antifašistički front i otvorilo prostor za potpunu ustašizaciju državnih institucija, bez obzira na to ko je na vlasti.

SDP, kao stranka nastala iz Komunističke partije Hrvatske, trebalo je da bude nekakav antifašistički front i brana ustašizaciji Hrvatske. Međutim, oni su izdali i prodali ne samo Srbe koji su ih masovno podržavali nego i antifašistički deo Hrvatske. Ovu partiju su od 1990. pa sve do 2016. vodila samo dva predsednika, Ivica Račan i Zoran Milanović, i oba su posetila spomenik ustašama na Blajburškom polju, poklonili se i položili venac. Račan je to učinio kao premijer Hrvatske. U Blajburg na poklonjenje ustašama otišao je i bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović, takođe kadar SDP i navodni antifašista. Bila je to više nego jasna poruka hrvatskoj javnosti ko je gazda u Hrvatskoj i kome treba da se pokloni i prikloni i hrvatski narod. Od Srba se to naravno nije moglo očekivati, i to razjašnjava činjenicu zašto se tihi egzodus Srba nastavio istim tempom i za vreme vladavine SDP.

Ustašizacija Hrvatske suviše dugo traje. Male su šanse da se razbijeni antifašistički front ponovo formira i iskoristi austrijski šamar ustaškom pokretu i hrvatskom političkom vrhu za svoju konsolidaciju. Ovo jeste prilika da SDP, u koji su svi izgubili poverenje, najpre očisti svoje redove koji su takođe zatrovani ustaštvom, da napravi potpuni zaokret, jasan otklon i distancu od proustaških pojava u Hrvatskoj, i da im se otvoreno suprotstavi. Da li će aktuelni predsednik SDP Davor Bernardić imati hrabrosti i snage da prevaziđe katastrofalne greške svojih prethodnika i krene tim putem, tek ćemo videti. Dobro je što on dosad nije bio u Blajburgu i nije se poklonio ustašama, a nadu uliva činjenica da je hrabra Bračanka kadar njegove stranke. U suprotnom, ustašizacija Hrvatske se može zaustaviti samo jakim pritiscima spolja. Jer u kojoj meri je hrvatski politički vrh ugazio u ustaško živo blato, pokazuje činjenica da grčevito brane nekakvo pravo na komemoraciju ustašama, i umesto da govore o ustaškim teškim zločinima i genocidu, oni govore o uskraćenim ustaškim pravima, ne spominjući prava njihovih žrtava. Dok ceo svet zločincima takvog kalibra uskraćuje čak i pravo na grob, hrvatski politički vrh im diže spomenike i finansira pompezne ispolitizovane komemoracije

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *