Блер за понети

Блер за понети

2 марта 2015

Dimitrije Vojnov 34Пише: Димитрије Војнов

Вест да сарађује са Вучићем је до сада нешто најбоље што сам чуо о Тонију Блеру.

Овај некада динамични политичар од ког се пуно очекивало претворио се у карикатуру још док је био на власти, а сада то ни не крије и ради као плаћеник за разне режиме и ентитете, често крајње сумњиве репутације. Само име „Тони Блер“ превазишло је ову личност и постало је симбол издаје идеала, служења америчкој политици у њеном најопскурнијем периоду кога се чак и тамошњи „јастребови“ стиде.

Међутим, упркос томе што је јако тешко превазићи иницијално гађење над тиме да је Тони Блер постао саветник Србије, и то у њеном покушају да се извуче из невоља у које ју је он довео, не само као неко ко је био на власти док је била под разним зидовима санкција већ и као главни архитекта агресије 1999. која не само да је економски разорила државу већ је и произвела и наш највећи дипломатски проблем – једнострано проглашену независност Косова, овај случај има неке занимљиве импликације.

Прва је свакако стање у које је доведена Србија, и у том процесу је Блер имао двоструку улогу – прво је учествовао у политици урушавања Југославије, потом нам је оставио у аманет косовску сецесију као гаранцију да се никада нећемо достојанствено укључити у ЕУ. Да ли је довођење Блера за саветника као запошљавање озлоглашеног хакера у компјутерској фирми – ако је он знао како да је угрози, знаће да спречи оне који би то покушали у будућности? Или је пак ова замршена ситуација толико сложена да само он има кључ како да је оконча?

Друга је још занимљивија. Наиме, Блер је прокажени британски политичар чије везе са британским државним апаратом али и међународним институцијама нису сасвим пресахле. Дакле, ако више и нема углед, и даље има контакте на одређеним нивоима. Поставља се питање да ли је српска ситуација заиста до те мере маргинална у светским оквирима да се може решавати интервенцијама функционера који се не стиде да комуницирају са Блером, а то су они који немају намеру да излазе на изборе, или још нису увели изборе у својим земљама? Ако јесте, онда је овај потез знак отрежњења, то што су странци на нашим насловним странама, не значи да смо ми на њиховим.

Коначно, трећа импликација у себи има и мало поетске правде. Као што су Напредњаци дочекали да они именују ДСове кадрове на функције, сасвим је могуће да „запошљавање Блера“ од Вучићеве руке носи елемент фетишизма. Министар информисања и британски премијер из времена бомбардовања, сада су заменили улоге и Блер мора да заступа „српску страну приче“ а Вучић му свакако не олакшава посао.

Текст у Гардијану који износи детаље Вучићевог ангажовања Блера, написан у сарадњи са БИРНом, а финансиран аустријским новцем, ипак представља истинско охрабрење. Наиме, у овом тексту БИРНовци познати по томе да их финансирају западне силе износе суптилно згражавање над тиме да Вучић сарађује са Блером који је бомбардовао Србију. Наравно, ово позивање на агресију када долази од БИРНа мора бити цинично, али свеједно потврђује да напад НАТОа на Југославију није изгубио ништа на својој потенцији као својеврсни морални компас.

Блер је нанео много зла Србији али једина трајна ствар коју је постигао јесте да нас и даље уједињује кад год се сетимо НАТО агресије. На крају је показао да и он има своју цену која очигледно довољно невелика да и ми у сред кризе и смањивања пензија можемо да је приуштимо. Проблем је само у томе што се ови догађаји не виде на исти начин гледано споља. Док ми изнутра перверзно уживамо, споља изгледамо као банана република која скупо плаћа оцвалог аристократу да је мало проведе кроз скупе престонице.

(Наше новине, Стари кадар)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u