Bojan Pajtić na čelu „patriotskog bloka“

Bojan Pajtić na čelu „patriotskog bloka“

21 августа 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Ko je pre samo dva dana mogao da pomisli da će lider Demokratske stranke Bojan Pajtić biti taj koji će na naslovnoj strani „Politike” („Deset teza o Srbiji“, 18. avgust 2014) afirmisati ideju o „srpskom stanovištu”? Podsećanja radi, pišući u časopisu „Ideje“ 1934. godine o krizi u jugoslovenskoj državi, gde se „svaki problem postavlja (…) u znaku slovenštine i hrvatstva“, dok je „zabranjeno (…) gledati ga sa srpskog stanovišta“, Miloš Crnjanski tu sintagmu definiše kao pomeranje težišta sa jugoslovenskog na srpski interes, kao politiku „koja bi bila ni malo nametljiva, ni malo nasilna, ali čisto srpska”, posvećena „ne Srbijancima, nego Srbima”. Crnjanski zbog „Ideja” biva ideološki napadnut, etiketiran i proskribovan, bez mesta u javnom prostoru adekvatnom njegovom talentu i značaju. Gotovo 80 godina kasnije, ponovo afirmišući „srpsko stanovište“, u mainstream medijima slično prolazi i knjiga „Duh samoporicanja” (2011) Mila Lompara, objavljena za vladavine Pajtićevog DS-a. Umesto pažnje i debate, Lomparovo „srpsko stanovište“ vladajući ideološki diskurs diskvalifikuje kao izraz „borbenog nacionalizma“ u jagnjećoj koži i „narcisoidnog aksiološkog izolacionizma“ (M. Belančić).

Dok Lompar „srpsko stanovište“ definiše pre svega kao impuls kulturne politike, Pajtić je čak bliži izvornom političkom značenju Crnjanskog, uveren da „prvo treba da uredimo srpsku Srbiju da bi to sutra bila evropska Srbija“. Takav stav može se tumačiti zaokretom u politici DS-a. Naime, njen bivši lider Boris Tadić je nacionalni aspekt politike i kosovski mit, kao jedno od njegovih istorijskih uporišta, smatrao preprekom na evropskom putu Srbije, čak zagovarajući jednu vrstu preumnjenja javne svesti. Ne treba zaboraviti da je i po silasku s vlasti za jedan od najvećih uspeha svoje vladavine imenovao marginalizaciju Vojislava Koštunice, najautentičnijeg zagovornika „srpskog stanovišta“ u savremenoj politici. Takođe, vreme vladavine DS-a ostaće zapamćeno po svojevrsnom „evrofanatizmu“ i po tome što su zagovornici „srpskog stanovišta“ bili izloženi stalnom diskreditovanju u medijima.

Ova podsećanja nemaju nameru da Pajtiću politički ili moralno ospore pravo da se zalaže za „srpsku Srbiju”, već da ilustruju dubinu političkog zaokreta koji je svojim tekstom najavio. Uostalom, glavna odlika većeg dela epohe Petog oktobra, kojoj je DS dao osnovni ton, jeste isključivo tretiranje srpskog pitanja kao demokratskog, nasuprot njegovog tretiranja kao nacionalnog u devedesetim. Kriza smislenosti tog stava nastupa 2008., kada su Kosovo i Metohija zvanično oteti verovatno najdemokratskijoj srpskoj vladi u poslednjih 60 godina, da bi se srpsko pitanje u međuvremenu kristalisalo u ono što jedino i jeste – geopolitičko pitanje. Najmanje što se može u takvom stavu jeste ono što predlaže Pajtić: obrisati i izmišljeni titoistički opozit nacionalnog i građanskog i njegovo čedo iz dvehiljaditih – opozit srpskog i evropskog.

Iako, po svoj prilici, nije želeo da ide tako daleko, Pajtić nam pokazuje da ni srpska istorija nije zauvek završena pobedom savremenih interpretacija liberalnih vrednosti, koje danas najčešće zovemo evropskim. Jer „srpsko stanovište“, prema Lomparu, jeste, pored ostalog, i zahtev za razlikovanje evropskih vrednosti od evropskih interesa. Na toj liniji mišljenja nije teško razumeti kako je briselska orijentacija u Srbiji od ideje o vekovnom miru, civilizacijskom napretku, ekonomskom rastu i socijalnom blagostanju evoluirala u ogoljenu geopolitičku ideju, koja danas pred Srbijom stoji u prvom redu kao pitanje bezbednosti zemlje. Za to ne treba tražiti pouzdanije svedoke od Viktora Janukoviča i Ukrajine, čiji su slom i tragedija počeli zastojem u evropskim integracijama.

Otuda odanost „srpskom stanovištu“ nalaže ozbiljnu i opreznu debatu o EU. Ono čemu u javnom prostoru prisustvujemo danas svakako se može opisati kao oprezno, ali ne i kao debata.

Vraćajući se Pajtiću, teško je i nepouzdano razmatrati iskrenost njegovih reči o „srpskom stanovištu“ i „srpskoj Srbiji“ pre evropske. Umesto toga, mnogo je pouzdanije uzdati se u njegovo poznavanje političkog tržišta. Naime, Pajtić je svestan političke neophodnosti srpskog stanovišta, kao i toga da to političko polje danas ne „pokriva“ vlast, od koje se to ipak više očekivalo nego od DS-a. „Gradili smo evropsku, a zapostavili srpsku Srbiju. To isto danas radi SNS“, samokritičan je i kritičan Pajtić. Politički inženjering, koji je svoj zamah doživeo 2008. godine, doveo je do toga da danas u srpskom parlamentu sedi 250 zastupnika „evropske Srbije“ i nijedan zastupnik „srpske Srbije“. Prateća pojava tog inženjeringa jeste u tome da su intelektualni zagovornici „srpskog stanovišta“ uglavnom smešteni na marginama javnog prostora.

Najnovija srpska politička istorija uči nas da su kod nas mogući svakakvi obrti, pa i takav da Bojan Pajtić sutra na čelu nekog „patriotskog bloka“ postane opasnost za vlast, koja danas svoje „srpsko stanovište“ drži tek na tankoj niti odbijanja da uvede sankcije Rusiji. To bi, međutim, bila mala opasnost prema onoj da, u momentu kada se mnogo toga u Srbiji rešava, njen politički život i javni prostor budu bez glasa zagovornika „srpskog stanovišta“.

(Politika)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u