Bolest Džona Bajforda kao povod za još jedno histerično, gotovo bolesno pljuvanje Srbije

Tweet

Piše: Milan Dinić

Proteklih godina domaća javnost je gotovo svakodnevno zasipana komentarima, izjavama i tekstovima čija je poenta da je Srbija najgora zemlja na svetu, da ništa nevalja, da se razne stvari dešavaju samo kod nas i nigde više, i da je samo u Srbiji moguće da se desi nešto što se opisuje kao anticivilizacijsko. Logičan zaključak koji se eksplicitno iznosi ili implicitno sledi iz takvih stavova jeste da Srbi/građani Srbije nisu u stanju da urede državu, da su nesposobni, zaostali, da ne mogu da se civilizuju i da je Srbiju treba stoga napustiti ili je promeniti (često se koristi i termin „denacifikovati“) ili dovesti nekoga sa strane da to uradi (najčešće se pominje neko sa Zapada, recimo Nemci, ili EU).

Svakako da je kritika neophodna ukoliko društvo i država žele da opstanu i idu napred. Međutim, da li je u slučaju brojnih kritika na račun Srbije i srpskog društva koje se već godinama šire u javnosti reč o želji da se podstakne debata da nam bude bolje, ili o zlonamernosti?

Ako se pogledaju komentari javnih ličnosti i medija o nekom problemu u Srbiji, i kada se to sve prenese na nivo razgovora između običnih ljudi, redovno se mogu čuti komentari poput: „ma šta ti je – ovo je Srbija“; „šta drugo da očekujš od ove zemlje“; „ova zemlja je očaj, beži odavde“…

Primer takvog pristupa problemima u Srbiji mogli smo da vidimo pre nekoliko dana. Nedavno je javnost obaveštena o tome da Timoti Džon Bajford, engleski autor televizijskih serija za decu koji je napustio Bi-Bi-Si pre 40 godina došavši da živi u Srbiji, ne može da dođe do lekova koji su mu potrebni kako bi mu umanjili bolove koje ima kao posledicu raka sa kojim se bori.

Pošto je Timoti Bajford okačio na svom fejsbuk profilu komentar o problemima sa kojima se suočava (nemogućnost da nabavi “durožestik” – flaster koji umanjuje bolove), dan kasnije u medijima su osvanuli tekstovi u kojima je naširoko prepričana njegova situacija. U naslovima je isticano da je „u 16. veku bilo lakše doći do leka“, „da su se svi javili da pomognu (Bajfordu) ali ne i država“. Najviše pažnje ovoj priči posvetio je dnevni polutalbloid Blic i televizija B92.

Naravno, sve ove tekstove pratili su komentari čitalaca o Srbiji, koji su bili slični sa onim komentarima na početku teksta. Tako je jedan čitalac-komentator poručio: „Mnogo smo jadni i tužni. Pocepaj srpsko državljanstvo i vrati se kući“, a drugi kaže „da bar jednom nedeljno osetim sramotu što živim u Srbiji jer ovoga nema nigde u svetu i treba da se ide odavde“. Čitalac iz Republike Srpske kaže „Tipično za Srbiju. Sram ih bilo…“. Naravno, nije izostao ni tapšanje po ramenu: „…Drži se, ne daj se, volimo te, hvala za sve“, a tu je i reklo bi se tipičan komentar: „Gosp. Timoti, pogrešnu ste zemlju izabrali“. Naravno, priča nije mogla da prođe bez iščuđavanja i zgražavanja nad Srbijom, pa tako jedan čitalac-komentator kaže: „ovo se ne bi desilo u civilizovanoj zemlji, moguće je samo u Srbiji“. Bilo je i onih sa očito više entuzijazma pa je tako jedan čitalac-komentator na sajtu B92 rekao da „sjutra pokreće akciju u Crnoj Gori“, ali to „sjutra“ očito još nije stiglo, ili se plan za akciju još razvija… Komentari su preuzeti sa portala B92 i Blic-a.

Ima li u svemu ovome određene doze licemerja i zle namere? Ima. I kod medija i kod javnosti.

Prvo, mediji koji su izveštavali o ovom slučaju naglasak su stavili na lik i delo Timotija Džona Bajforda kao autora serija za decu kao što su „Poletarac“ i  „Neven“, ističući da „umesto da se priča o njegovom radu, javnost je o autoru ovih kultnih serija čula kao o jednom od pacijenata koji, pored borbe sa kancerom, ima problem i da pronađe neophodni lek“ (B92, 24. april). Da li bi toliko pažnje bilo posvećeno i da li bi se organizovala mini kampanja da nije reč o javnoj ličnosti? Očito da ne bi. Jer, pošto je objavljeno da je Bajford uspeo da dođe do deficitnog leka vesti o njegovoj nestašici nisu više tako primarne ili ih nema.

Pritom, ko brani televiziji B92 da organizuje emisije o Bajfordu i njegovom radu? Pre će biti da su se izračunali da im je mnogo unosnije da prenose „Velikog brata“, nego da ulažu u emisije za decu…

Drugo, veći deo konstatacija iz tekstova o ovom slučaju kao i komentara čitalaca na tekstove svodi se na zgražavanje nad odnosom države prema autoru „kultnih serija za decu“. Hajde da budemo iskreni – koliko ljudi u Srbiji danas, pogotovo mladih, u 20-im i ranim 30-im godinama poznaje i gledalo je serije „Neven“, „Babino unuče“, „Metla bez drške“, „Poletarac“..? Ili, da odemo korak dalje – koliko je onih koji su se javno zgražavali nad odnosom države prema Bajfordu u ovom slučaju a koji su svojoj deci pričali o ovim serijama ili ih prikazivali? Čini se da ćemo doći do vrlo malog broja. Uostalom, kada ste u poslednje vreme čuli nekog mladog čoveka, pa i starijeg, ili videli da je na fejsbuku ili tviteru pomenuo neku od navedenih serija?

To govori o licemerju koje se širi našim društvom kada je reč o odnosu prema onima koji su učinili dobro nama, za koje smo čuli da su poznati ali ne znamo šta su tačno radili i kojih se mahom setimo tek kad se nađu u problemu. Uostalom, dokaz tome je i izveštaj medija da su se mnogi javili da pomognu Bajfordu oko nabavljanja leka (tek) pošto(!) su pročitali vest da je bolestan i da mu nedostaje lek. Da se neko interesovao za Bajforda i njegova kultna ostvarenja (kako to prepotentno u komentarima ističu oni koji verovatno jedva i mogu da se sete njegovih serija) verovatno bi pratili njegov sajt na kojem je dobar deo posvećen njegovoj borbi sa rakom.

Međutim, nije poznato (ili do sada barem nije obelodanjeno) da se neko od humanih i zabrinutih čitalaca-komentatora javio i ponudio da nabavi taj lek i za druge osobe kojima je potreban a koje ne mogu da dobiju medijsku pažnju jer nemaju pažnju javnosti. Takav oglas nije primećen u srpskim medijima ovih dana, i pored velike zabrinutosti i zgražavanja što nema lekova, a takvu inicijativu nisu pokrenuli ni veliki mediji koji imaju kapaciteta da mobilišu javnost (zapravo, taj kapacitet najčešće zloupotrebljavaju, ali to je druga priča).

Svakako licemerno deluje rečenica objavljena u „Blicu“ da „bez obzira na sve prepreke, Bajford nije želeo da ode iz Srbije i leči se negde drugde“. Na osnovu intonacije autora redova u „Blicu“ stiče se utisak kao da Bajford ni po cenu života nije želeo da ode jer toliko voli Srbiju. Svaki čovek kada je bolestan a želi da preživi učiniće verovatno sve što može da bi do leka došao. Prema tome, licemerno je i podmuklo tvrditi da „bez obzira na sve“ Bajford nije želeo da ode iz Srbije, jer da nije bilo leka verovatno bi otišao.

Zapravo, čitav ovaj slučaj je primer zloupotrebe problema jednog poznatog čoveka da bi se još jednom pokazalo kako je u Srbiji sve neuređeno i nenormalno.

Posao medija i svih učesnika u javnosti jeste da kritikuju društvo kroz ukazivanje na probleme i nuđenje rešenja. Kod nas se ipak sve svodi na ovo prvo, i to najčešće politički ili usko interesno motivisano, ili, što je čest slučaj – čisto da se „pljune“ neko.

Ovu situaciju su iskoristili i ljudi iz privatnih apoteka koji su za nestašicu leka okrivili Ministarstvo zdravlja, Zakon o javnim nabavkama i državu koja ih ne sluša. Ipak, nijedan privatni apotekar nije objavio da je dobavio sporni lek i da će ga ponuditi Bajfordu i onima kojima je potreban. Privatni apotekari očito nisu imali sluha da se, ako ne iz humanih onda barem iz marketinških razloga uključe u ovaj događaj.

Ipak, osnovno pitanje koje je u središtu ovog slučaja jeste da li je normalno da postoji nestašica lekova ili je to samo odlika „necivilizovanih i zasotalih država“?

Da su novinari u dnevnoj štampi koji se bave medicinom pogledali internet i videli šta se dešava u drugim državama, uočili bi da to nije slučaj i da i u znatno naprednijim državama od Srbije, pa i onim najrazvijenijim i najuređenijim u svetu, nestašice lekova postoje! Štaviše, postoje čitave liste lekova koji su deficitarni i kojih ili nema ili ih ima malo. (Pogledati antrfile na kraju teksta)

Da li to znači da su i te zemlje neuređene, zaostale, nenormalne? Teško da će to neko reći. Pogotovo ne oni (mnogi od njih samozvani poznavaoci civilizovanog sveta) koji stalno objašnjavaju kako se „to (nešto) radi u civilizovanom svetu“ i „kako je na Zapadu“.

Ali, koliko naši ljudi (sveukupno gledano – i javne ličnosti, novinari, i čitava javnost) poznaju kako je to tamo u civilizovanom svetu gde se ne može desiti nešto što se dešava u Srbiji?!

Ako pogledamo statistike koje se odnose na putovanje naših građana u inostranstvo (a tu se svakako ubrajaju i novinari koji su generalno malo plaćeni u Srbiji, ali i u svetu) vidimo da većina putuje radi turizma i to na desetak dana. Da li neko može da razume „kako je to na Zapadu“ i u „civilizovanom svetu“ tako što je proveo deset dana u Grčkoj, ili Bugarskoj (omiljene letnje evorpske destinacije srpskih turista) koje, inače, teško mogu da se uzmu za primer naprednosti i razvijenosti kakva se pripisuje Zapadu. Ili neko ko je proveo produženi šoping-vikend u Beču, Veneciji ili Pragu (Trst više nije u modi), i to mahom u društvu ljudi iz Srbije sa kojima je pošao na put?! Zapravo, kada čujemo nekoga u društvu da kaže „ovo je moguće samo u Srbiji, na Zapadu se to nikada ne bi desilo“ – koliko je onih koji u našem društvu (običan svet ali i javne ličnosti) zaista znaju kako je to na Zapadu?! Mislim da iskustvo pokazuje da je broj takvih mali.

Uostalom, ako već hoćemo da saznamo kako je na Zapadu, hajde da vidimo šta kaže neko ko je odatle. Recimo – baš Timoti Džon Bajford, kome mnogi pošto su pročitali tekstove o njegovim problemima, u komentarima savetuju da „beži iz propale Srbije“.

U intervjuu za časopis „Puls“ koji je objavljen na sajtu „Pulsonline“, na konstataciju novinarke da je devedesetih „mogao da se skloni, ali nije“, te da „iako su i njega devedesete zatekle u Srbiji, nikakvu gorčinu, nikakvu uskraćenost ne nosi u sebi. Da li se ikada pokajao što je ovde ostao”, Bajford kaže:

– Ne. Vrlo jasno. Loše sam živeo kao i vi? Ne, nisam loše živeo. Šta je vama tačno nedostajalao tih 90-ih? Ono, da li ima hleba ili da li ima ulja, to nije bitno. Niste putovali? Nisam izašao iz Engleske dok nisam napunio 27 godina. Pa i posle toga sam malo putovao. Ovde ima mnogo ljudi koji su više putovali nego ja. Naročito bogataške dece. Do pre deset godina ja sam putovao samo između Beograda i Engleske, kada sam vodio decu kod bake i deke. Toliko. I nešto sam radio u Minhenu. Osim toga nigde. Za poslednjih deset godina smo bili dva puta u Grčkoj, jednom u Bugarskoj. Ovde sam bio 1993, na jesen, kada je bilo najgore, i uzimao sam tri marke za dvočas engleskog. Imao sam dovoljno za ono što mi je bilo potrebno. Da sam bio na prosjačkom štapu bilo bi teško. Ali nisam… Znate, došao sam ovde iz Engleske te 1971. godine i video da svi ljudi imaju vikendice. Ja nikoga u Engleskoj, nikoga ko radi u Bi-Bi-Siju ne poznajem ko ima vikendicu. Kada ljudi koji su navikli da imaju svoj stan i svoju vikendicu odjednom imaju manje para, onda im je veoma teško. Ljudi u Engleskoj jedva imaju novac da otplaćuju kuću, a kamoli vikendicu. Ljudi su ovde dosta dobro živeli i onda je bio nagao pad, pa razumem što vam je bilo teško”.

Jel nam ovo neko ko je rodom iz inostranstva poručuje da je tamo zapravo drugačije nego što mi mislimo?! Ili je i Timoti Džon Bajford sada ludak koji ne razume kako je u Srbiji zapravo teško i ništa ne valjda jer, iako živi među nama 40 godina, nije odavde? Jel je on izgubio kompas pa bi možda zato, a ne zbog nestašice leka, “trebao da se vrati kući” kako ga savetuju u jednom komentaru, iako Bajford koji ima 73 godine, više od dve trećine života živi u Srbiji i pre će biti da mu je ovo takođe kuća?!

Stavovi koji su analizirani u prethodnim redovima, a koji se šire od javnih ličnosti, preko medija i dolaze skoro do svakog građanina doveli su do toga da je Srbija danas zemlja koja robuje kompleksima: kompleks da se stidimo onoga što jesmo, i kompleks da želimo da budemo veći nego što jesmo (oba nastala kao nasleđe bivše “velike” Jugoslavije). Društvo koje robuje kompleksima ne može da ide napred a oni koji podstiču ove komplekse ne čine društvu uslugu već ga guraju upravo tamo odakle navodno žele da pobegnu.

Da li je nestašica lekova samo srpski fenomen?

SAD, Kanada, Velika Britanija, Švajcarska…

Nestašica lekova u Srbiji je jedna od stalnih tema koja povremeno ispliva a onda opet potone čim dođu medijski atraktivnije teme poput toga šta se dešavalo u “Velikom bratu” ili na “Farmi”.

Priča o nestašici lekova stalno je praćena zgražavanjem nad tom činjenicom i konstatotvanjem da toga nema nigde u svetu. Međutim, kraće pretraživanje na internetu dovešće vas do podataka koji pokazuju suprotno.

SAD – koje mnogi dok kritikuju Srbiju pominju kao primer primera za normalan, civilizovan i razvijen svet – imaju posebno vladino telo koje se bavi prikupljanjem podataka o lekovima kojih nema ili su deficitarni. Reč je o Kancelariji za hranu i lekove (US food and drug administration). Prema najnovijem spisku, koji je dostupan na njihovom sajtu, u SAD tenutno postoji nestašica preko za preko 130 lekova!

U Kanadi se ovim poslom bavi sajt “Canadian Drug Shortages Database”, koji na svojoj listi ima čak 260 lekova kojih ili nema ili koji su deficitarni.

Na listama u SAD i Kanadi nalazi se i “durožestik” – flaster koji umanjuje bolove – a koji je bio potreban Timotiju Džonu Bajfortu kao i mnogima u Srbiji a koga, kako se tvrdi, nema.

Ako nam je Amerika suviše daleko, hajde da pogledamo Evropu: britanski Dejli mejl juna 2012. prvi je objavio vest da u 80 odsto slučajeva bolesnici koji su životno ugroženi imaju problem da pronađu lek. To je potvrdilo i Ministarstvo zdravlja u Britaniji koje je zajedno sa komitetom britanskog parlamenta salgedalo izveštaje o nestašici lekova i konstatovali su da ona postoji!

Nešto ranije, juna 2012, u Poljskoj je takođe vladala nestašica lekova potrebnih za lečenje raka.

Februara ove godine britanski Gardijan objavio je reportažu iz Grčke pod naslovom “Panika u grčkim apotekama zbog nestašice na stotine lekova” a u kojoj se navodi da su strane farmaceutske kuće uskratile grčkim bolnicama i apotekama određene lekove zbog neizmirenih dugova.

Ako ima onih koji misle da i zemlje EU nisu najbolji primer “uređenih i civilizovanih država” gde se tako nešto “nikada ne bi desilo” jer je to moguće “samo u Srbiji”, možda će se iznenaditi da je i u Švajcarskoj, koja se posebno kod nas (zbog velikog broja gastarbajtera) često ističe kao primer uređenosti – krajem decembra zavladala nestašica određenih lekova. Kako je objavio švajcarski Zontagescajtung za nestašicu lekova krive su farmaceutske kuće koje su uskratile distribuciju lekova Protugaliji, Španiji, Grčkoj i ostalim zemljama u krizi pa njihovi državljani po lekove dolaze u Švajcarsku.

Prema tome, ovi primeri jasno pokazuju da nestašica lekova nije moguća “samo u Srbiji”, već da toga ima svuda. E sad, koliko ima Amerikanaca, Engleza ili  Švajcaraca koji će reći da zbog toga treba pocepati pasoš i otići iz zemlje? Pre će biti da takvog razmišljanja najviše ima u Srbiji, odnosno određenim delovima srpske elite, medija a preko njih i dela javnosti!

(Napredni klub)

Tweet