BOLIVIJA: Živi primer da socijalizam funkcioniše

BOLIVIJA: Živi primer da socijalizam funkcioniše

25 oktobra 2014

EVO MORALES PIDE A BRASIL "DEVOLVER" AL SENADOR PINTO A LA JUSTICIA BOLIVIANABolivijski predsednik Evo Morales je prošlog vikenda ponovo, veoma ubedljivo dobio izbore. Njegova osmogodišnja vladavina je oslabila bolivijska imovinska prava, povlađujući se čestim nacionalizacijama i demonizovanom kapitalizmu. Ipak, proizvela je i najveći rast Bolivije u poslednjih nekoliko decenija, mnogo veći nego onaj koji su ostvarile vlade od 1985. do 2003. godine.

Tako Moralesova politika vraćanja bolivijskog sata unazad izleda oslikava očigledno uspešan prkos teorije u njegovoj ekonomiji. U realnosti, međutim, postoji sasvim prosto objašnjenje i to je važna lekcija za ostale siromašne države.

Morales, prvi „domaći“ predsednik Bolivije, je latinoamerički socijalista. On uživa u odricanju kapitalizma, ali ne baš standardnog. Njegova ekscentričnost je demonstrirana pre par meseci kada je učinio da satovi u Bolivijskom kongresu idu unazad, objašnjavajući da je „smer kazaljke na satu“ tvorevina „Severne hemisfere“, izvedena iz sunčanih satova u hemisferi gde senke na sunčanom satu idu u smeru kazaljke na satu, te tako nije relevantna za južnu hemisferu, gde se senke kreću u suprotnom smeru.

On je potpuno u pravu. Da su satovi izmišljeni u Australiji ili Patagoniji, kazaljke bi išle na drugu stranu.

Njegova ekonomska politika imala je jednako sigurnu logiku. Kroz nacionalizaciju i raskidanje ugovora, on je omogućio bolivijskoj državi da učetvorostruči svoje prihode od minerala i ekstrakcije energije u vreme kada su cene bile velike, a rudne i energetske kompanije bi takođe dosta zaradile. Tako je Morales uspeo da poveća blagostanje u Boliviji bez da drastično izbaci budžet iz ravnoteže.

Zaista, uz pomoć vetra u leđima po pitanju prihoda od resursa, njegova budžetska politika bila je model umerenosti, bolji nego u bilo kojoj državi Latinske Amerike ili bogatim nacijama Evrope, SAD ili Japanu.

Rezultati bolivijske politike su odlični. Ona je imala prosečan rast od preko 5% otkad je Morales preuzeo kancelariju 2006., s tim da je recesiju 2008-2009. pregurala bez puno muke. Međunarodni dugovi Bolivije su takođe skromni, iako je neizvršenje međunarodnih novčanih obveznica 2008. jedno vreme otežalo državi da pozajmljuje. Ipak, krajem 2012. godine, hiperlikvidno stanje svetskog tržišta obveznicama omogućilo je Boliviji da ponovo pozajmljuje.

Ovakav uspeh je u očiglednom kontrastu sa sudbinom „neoliberalne“ politike koja je vođena od 1985. do 2003. godine. Tokom tog perioda, dok je Bolivija izlazila iz hiperinflacije, rast je bio u proseku 3,1%, jedva dovolja da ide u korak sa godišnjim rastom stanovništva od 2,3%, a bilo je i brojnih recesija.

Zato je to paradoks za podržavaoce politke slobodnog tržišta: kako to da je Moralesova etatistička politika tako uspešna, dok su bolje politike koje su vođene ranije donele jedva osrednje rezultate?

Deo toga jeste efekat cena robe i Moralesovih ponovnih ugovora o rudarstvu i energiji. Ako cene robe i energije budu niske tokom narednih pet godina, Bolivija će imati značajne poteškoće.

U drugim državama gde je oprobana antitržišna politika, kao u Argentini, cene resursa pružaju manje ili više potpuno obrazloženje za relativan uspeh države. U Argentini, cene robe su bile niske devedesetih godina, pa su relativno sigurne politike proizvele malo uspeha i nagomilavale dugove.

Od 2003. godine, kombinacija visokih cena robe i parcijalnog standardnog duga iz 2005. doneli su bogatstva. Argentina je već imala višak od tržišta, ali je većinu iskoristila za usluge dugova, tako da je novac došao čim je dug nestao. Kako je vlada Kirhnera/Fernandesa postala rasipna, položaj Argentine je propao, iako je od 2003. do 2013. godine stajao na dobrim nogama.

Ipak, ovo se ne odnosi na Boliviju, gde usluge dugova nisu bile opterećujuće pre 2008. godine. Međutim, tu je još jedan faktor koji je mogao napraviti razliku. Kao prvi domaći predsednik Bolivije, Morales je činio velike napore da uključi domaću zajednicu – trenutno oko 40% stanovništva Bolivije – u formalnu ekonomiju, obezbeđujući i dobre plate i raznolikost poslova kako bi povećao njihovo učestvovanje.

Ovo je paralela sa politikom Brazilca Luisa Injacija Lula da Silve, koji je takođe usmerio pažnju na najsiromašnije članove brazilskog veoma nejednakog društva kroz „Bolsa familiju“, pružajući izdržavajuće isplate najsiromašnijima kako bi zadržali njihovu decu u školama i druge osnovne elemente ekonomskog učestvovanja. Kao i Moralesova Bolivija, Lulin Brazil je uživao nekoliko godina neočekivan rast pre nego što je naišao na poteškoću, pošto je država Levijatan nastavila da se širi i usisava resurse.

Izgleda da je, u situacijama u kojima je veliki deo stanovništva toliko siromašan da ne može pravilno da učestvuje u ekonomiji, moguće da se dostigne „rast dividende“ tako što će se oni potpuno uključiti. Kako dođe do tranzicije u punu ekonomsku aktivnost, njihov učinak dozvoljava ekonomiji da značajno poraste, proizvodeći dodatan učinak i višak prihoda od poreza obogaćujući celu ekonomiju.

Ovo izgleda ne važi kod bogatijih država kao što je Argentina, a pogotovo bogati Zapad. Ipak, u državama koje su i siromašne i nejednake, poput Bolivije, čak i najbolja makroekonomska politika – kao one od 1985.-2003. – neće proizvesti dobre rezultate ako deo radne snage ostane neiskorišćen.

Slično u Brazilu, poboljšanje u rastu između 1994. i 2002. u Kardozovoj administraciji i od 2002. do 2010. u Lulinoj administraciji nije nastalo zbog bolje ekonomske politike, a kamoli samouverenosti u veće tržište, već prosto zbog učestvovanja najsiromašnijih u Brazilu u ekonomiji i mnogih benefita njihovog učinka.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *