Боље бити богат него сиромашан

Bolje biti bogat nego siromašan

25 oktobra 2018

Piše: Bojan Bilbija

Posle više od četiri godine oštre borbe Rusije i Zapada, oličene pre svega u sankcijama koje Moskva trpi, sve glasniji su u ruskom društvu glasovi koji pozivaju na „preispitivanje“ dosadašnje spoljne politike Kremlja. Trenutak nije izabran slučajno: nakon nedavne krize oko sprovođenja penzione reforme, gde se i predsednik Vladimir Putin suočio s velikim kritikama javnosti, ali i vladajuće Jedinstvene Rusije, verovatno je pravi čas da se pokrene diskusija o promeni državnog kursa. Naravno, u tome prednjače iskusni liberali, odavno integrisani u sve pore ruske elite, dok Zapad, pre svega SAD, može da uživa u novonastalim tenzijama u taboru moćnog geopolitičkog rivala. Svakako je to i bio cilj svih kaznenih mera prema Rusiji, da bi se ne samo stanovništvo već pre svega vladajući slojevi podigli protiv Putina i njegovog tima.



KRITIČAR DRŽAVNE POLITIKE RUSIJE

Posebno je značajno kada se aktuelnoj ruskoj politici javno usprotivi tako uticajna figura kakav je Aleksej Kudrin. Dugogodišnji ministar finansija (2000–2011), za koga se vezuje period najvećeg ekonomskog uspona Rusije u novijoj istoriji, Kudrin je i čovek za kojeg je Putin javno govorio da pripada krugu njegovih prijatelja, ali i da visoko ceni stručnost i savete ovog čoveka s dubokim vezama u Americi. Tadašnji predsednik RF Dmitrij Medvedev ga je u jesen 2011. otpustio iz Vlade koju je vodio Putin, posle javnog sukoba oko porasta vojnih i socijalnih troškova u budžetu, protiv čega se Kudrin, kao istaknuti liberal, pobunio. Kako je rekao, u takvoj situaciji „ne vidi sebe kao deo kabineta ministara“. Prethodno, Medvedev ga je pred TV kamerama ukorio zbog iznošenja kritika na račun državnog rukovodstva i poručio mu da napusti Vladu ako sebe ne vidi kao njen deo. Iste večeri Medvedev je potpisao ukaz o otpuštanju Kudrina iz Vlade.Narednih šest godina Kudrin je gravitirao u liberalnim krugovima (oko vlasti i izvan nje), ali nije pristupao nijednoj političkoj opciji, iako je imao brojne pozive, pre svega radikalne prozapadne opozicije. Krajem 2013. Putin ga je imenovao za člana Ekonomskog saveta pri predsedniku RF i to je bio njegov povratak u politiku. Odjeknula je njegova ideja, iz juna 2015, da se u Rusiji održe „vanredni predsednički izbori“, u čemu su neki i videli „pretnju stabilnosti“, pa čak i „predsedničke ambicije“ istaknutog liberala. Ispostavilo se, naravno, da Kudrin nema planove da stane na izbornu crtu Vladimiru Putinu, ali je njegova izjava bila okidač za brojne spekulacije o političkoj budućnosti, ali i zdravstvenom stanju ruskog predsednika. Posle toga Kudrin ponovo napreduje – od 22. maja 2018. godine dolazi na čelo važne Računske komore RF, nezavisnog parlamentarnog organa koji se bavi kontrolom trošenja državnih sredstava i javnog duga.I sada, sa ove pozicije, Kudrin daje novu zvučnu izjavu, koja predstavlja suštinsku kritiku državne politike Rusije, ali i Putina koji je oličava: „Moramo da budemo potpuno svesni – ako se sankcije budu uvećavale, onda su ciljevi koje je postavio predsednik praktično nedostižni po mnogim pokazateljima, uključujući tehnološki i socijalni razvoj. Zato danas spoljna politika Rusije mora da bude potčinjena smanjenju napetosti naših odnosa sa drugim zemljama i, kao minimum, očuvanju ili smanjenju režima sankcija, a ne uvećanju. Danas bih efikasnost naše spoljne politike merio po ovom pokazatelju. Rusija nema takve globalne probleme i rizike vojnopolitičkog značaja koji bi zahtevali povećanje napetosti sa drugim zemljama. Ova komponenta je danas, verovatno, ključna za izvršenje ciljeva koje je postavio predsednik“, zaključio je Aleksej Kudrin.

PRODUBLJUJE SE JAZ UNUTAR ELITE

Koliko ovaj jaz unutar ruske elite ima potencijal produbljivanja, dobro se vidi iz intervjua zamenika ruskog šefa diplomatije Sergeja Rjabkova londonskom „Fajnenšel tajmsu“, objavljenog istog dana kada je i Kudrin dao svoju izjavu. Rjabkov je bio nedvosmislen: Rusija vidi Zapad kao protivnika i nema potrebu da brine o tome kako će izgledati u njegovim očima. „Mi ne smatramo da je Zapad naš prijatelj. Naprotiv, mi gledamo na Zapad kao na protivnika koji radi na podrivanju pozicija Rusije i perspektiva njenog normalnog razvoja“, ocenio je uticajni zamenik Sergeja Lavrova. U sličnom tonu se nadovezao i Putinov portparol Dmitrij Peskov, ocenivši da na situaciju u zemlji ne utiče spoljna politika, već međunarodna situacija, ističući posebno „pritiske na Rusiju, uvođenje nezakonitih restrikcija, unilateralne poteze u trgovinsko-ekonomskoj sferi“.Naravno da obe suprotstavljene pozicije donekle imaju osnova. Liberali poput Kudrina su u pravu da bi jačanje sankcija dovelo do dodatnih problema u ruskom društvu i ekonomiji. To je u stilu izjave – „bolje biti bogat nego siromašan“. Kudrin, naravno, ne daje konkretne savete kako prevazići antagonizme sa Zapadom, ukoliko se izuzme klasičan, višedecenijski stav ruskih liberala po kome je „Zapad uvek u pravu“. Koliko je to tačno, videlo se ne samo tokom pogubne vladavine Borisa Jeljcina devedesetih godina – kada je u vrhu ruske države ordiniralo na stotine raznih „Kudrina“, pa je onda Putin morao da vadi kestenje iz vatre – nego i iz sve većih problema i međusobnih trzavica koje zahvataju SAD i države članice EU. Pokazalo se da, osim što je Rusija zbog njihovih „saveta“ totalno propala, liberalna politička i ekonomska receptura dovodi do ogromnog narastanja društvenih tenzija i ekonomskih problema. I sve se, onda, završi u populizmu. I evropskim liberalima, sve više kao i Kudrinu u Rusiji, ostaje samo da kukaju i žale se da njih niko ne razume.Suština problema je u onome na šta ukazuje Peskov. Mnogo pre izbijanja krize u Ukrajini, praktično čim je Rusija počela ekonomski da se oporavlja i staje na noge, uticajni zapadni krugovi, a prvenstveno američki, počeli su Moskvi da podmeću klipove u točkove. Što je Rusija više napredovala i bivala uspešnija, to su ovi pritisci postajali brutalniji i selili se sa ekonomskog na čisto politički teren, a poslednjih godina i na vojni. Tako se došlo do situacije da se ekonomska tržišna utakmica, gde je Rusija pronašla niz svojih globalnih prednosti, a naročito u trgovini energentima i naoružanjem, pretvorila u totalni geopolitički obračun. Zato Peskov i ukazuje da su zapadne sankcije nezakonite, jer se, pod izgovorom borbe za ljudska prava i demokratiju, suzbija ekonomski i socijalni razvoj konkurentskih sila.

RAZLOZI ZA „DEMOKRATSKI DIJALOG“

Nije na meti samo Rusija – sve više to na svojim leđima oseća i Kina, kojoj je, doduše, omogućeno da se izvesno vreme gotovo nesmetano razvija, najpre zato što su uticajni zapadni krugovi od toga imali ogromne koristi. Sada i u Vašingtonu počinje da prevladava shvatanje da je Peking, a ne Moskva, najveći protivnik. No, verovatno, ovo „prozrenje“ dolazi isuviše kasno, jer razvoj Kine nije moguće zaustaviti potezom pera, kao što je tako nešto bilo iluzorno očekivati i u slučaju Moskve. Međutim, sankcije se ipak osećaju u Rusiji i procene ukazuju da se realan nivo prihoda građana u ovoj zemlji poslednjih godina smanjio za oko 15 odsto. Kada se svemu tome doda nepopularna reforma penzijskog sistema, po kojoj se starosna granica za žene i muškarce uvećava za pet godina, onda i stavovi poput Kudrinovog, da je Rusija sama kriva za sve, mogu da imaju veću prijemčivost u društvu.Ali utoliko su i opasniji. Nije Putin slučajno, niti zato što previše voli Kudrina, ostavio i njega i nekolicinu njemu sličnih u vrhu, ili blizu vrha vlasti. U Kremlju su svesni da totalna izolacija Rusije vodi krahu, na sličan način kao što je propao i SSSR. I u tadašnjoj komunističkoj vrhuški, vremenom, nakupilo se liberala i oni su iznutra preuzeli sistem, uz podršku Zapada – ali se nisu javno deklarisali kao takvi. U ovom slučaju ide se drugom logikom: stvara se makar privid demokratskog dijaloga, gde su nosioci suprotstavljenih ideja inkorporirani u sistem, a pojedini među njima su autorizovani da iznose svoje „disidentske“ stavove. A zatim, kroz „demokratski dijalog“ i dokazivanje štetnih posledica koje nose, njihove ideje bivaju odbačene od strane većine. Nisu Rusi to izmislili – „zapadne demokratije“ od vajkada tako funkcionišu. Zato je potpuno jasno da konfrontacija sa Zapadom nanosi štetu Rusiji, ali i da se aktuelna državna politika, ni unutrašnja ni spoljna, suštinski neće menjati. Ni zapadna, ni ruska.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *