Bolna lekcija za Srbiju

Tweet

Piše: Đorđe Vukadinović

Prethodnenedelje Beograd je bio centar prave ruske političke invazije, kakva odavno nije viđena i koja svakako nije mogla biti potpuno slučajna i spontana.

Najpre je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja general Leonid Rešetnjikov, sa saradnicima, u Beogradu promovisao srpski prevod svoje knjige Vratiti se Rusiji i u nizu zapaženih medijskih nastupa „nezvanično“ poslao nekoliko važnih poruka zvaničnom Beogradu i – naročito – Podgorici. Potom je, u misiji obnove „Ruskog nekropolja“, u Beogradu boravio Konstantin Kosačev, član najužeg rukovodstava Jedinstvene Rusije i direktor „Rosotrudničestva“, odnosno Ruske državne agencije za međunarodnu humanitarnu pomoć i saradnju (neka vrsta ruskog USAID-a). I, konačno, najvažnije, radi učešća na naučnom skupu „Balkanski dijalog 2014“, u Beogradu se obreo i predsedavajući Državne dume Ruske Federacije Sergej Nariškin.

Uzgred, radi se o, formalno gledano, trećem, ili čak drugom čoveku ruske države i bilo je prilično neprijatno gledati kako ta poseta protiče u gotovo potpunoj senci Štefana Filea, koji je, u isto vreme, u Beogradu boravio u, takoreći, oproštajnoj poseti, s obzirom na završava mandat, a nije isključeno da će čak i njegovo radno mesto „komesara za proširenje“ biti ukinuto. Da nije bilo jednog većeg intervjua u „Politici” i manje-više kurtoaznog susreta sa Majom Gojković i Tomislavom Nikolićem (ali, obratite pažnju, ni predsednikom, ni prvim potpredsednikom vlade), izgledalo bi da je predsednik ruske Dume bio u ilegalnoj poseti, odnosno, svaki EU aparatčik, a da i ne govorimo o Jelku Kacinu ili „zamenicima pomoćnika“ američkog državnog sekretara, ima glamurozniji tretman u srpskim političkim i medijskim krugovima. No, pošteno govoreći, to nije samo bruka Nariškinovih srpskih domaćina, nego pomalo govori i o (ne)ozbiljnosti, improvizaciji, kampanjskom karakteru ruske politike na ovim prostorima. Pri čemu uvek negde ostaje da lebdi dilema da li je reč o pomanjkanju snage ili interesa.

Na skupu „Aktuelna pitanja spoljne politike Rusije i Balkan“ bavio sam se pitanjem da li je nakon događaja u Ukrajini Moskva bliža ili dalja od Srbije i Balkana. Na šta je jedan lucidni čitalac dao najbolji odgovor: „Ako pobedi, biće nam bliža, a ukoliko izgubi biće dalja“.

I to je dobar odgovor, bilo da ga shvatimo ironično, bilo da ga čitamo bukvalno i doslovno. No, stvari se komplikuju kada pokušamo preciznije da definišemo šta bi u ovom konkretnom slučaju značili pojmovi „pobeda“ ili „poraz“ za Rusiju i druge zainteresovane aktere ukrajinske priče.

Jer, ma koliko povratak, odnosno, prisajedinjenje Krima bilo sa oduševljenjem dočekano u najširim krugovima ruske javnosti i ruskog društva, treba reći da bi ono moglo biti Pirova pobeda ukoliko bi cena toga bio gubitak za Rusiju čitave (pre)ostale Ukrajine. Što se, po svemu sudeći, neće dogoditi. Takođe, s druge strane, kada razmišljamo o uspehu, verovatno bi najdoslednije rešenje bilo – privremeni,uz pomoć Moskve i istočnih federalista – povratak Janukoviča na vlast u Kijevu, usvajanje novog ustava kojim se ozakonjuje federalizacija zemlje i raspisivanje predsedničkih izbora. No, i to rešenje, ma koliko bilo u suštini pravedno, takođe nije previše verovatno. Drugim rečima, najverovatniji ishod će se kretati negde između ovog optimuma i geopolitičke katastrofe.

Uostalom, bez obzira za koga ko navijao, i koga više simpatisao, ne može biti nikakve sumnje u to ko je prvi – očigledno Zapad – narušio „status kvo“ i pravila kakvog-takvog političkog fer-pleja u Ukrajini. Isto tako, ma šta ko mislio o mirnoći „mirnih demonstranata“ na kijevskom Majdanu ili u Slavjansku i Kramatorsku, činjenica je da „zli diktator“ Janukovič (inače, da ne zaboravimo, legalni i legitimni predsednik države) nije hteo da na njih pošalje borna kola, helikoptere i tenkove, a što su „demokratske“ vlasti miljenika EU i SAD, Jacenjuka i Turčinova, učinile bez premišljanja.

Neko će možda reći – sve je to nevažno kada topovi progovore i kada se sve svodi na to ko je jači i ko će koga. I to je, u osnovi, tačno. U onom istom smislu u kojem je donekle tačna i ona svojevremena Staljinova opaska-pitanje: „A koliko papa ima divizija“?

Zaista postoje trenuci kada sve drugo, i argumenti i diplomatija i propaganda, postaje sekundarno i sve se svede samo na to kolikom silom raspolažete, koliko ste spremni da je upotrebite, koliku žrtvu možete da podnesete i koliko patnje da istrpite. Ali tačno je i da nije sve u divizijama i balističkim raketama. Jer da jeste, Varšavski pakt i Sovjetski Savez bi još postojali, direktor CIA ne bi smeo da tajno dolazi u Ukrajinu, a „banderovci“ i „desni sektorovci“ ne bi smeli nos da promole ili, eventualno, po mrklom mraku, napišu poneki grafit u Lavovu, a kamoli da haraju i linčuju ljude po Kijevu i Odesi.

Šta hoću da kažem? Samo to da kada „meka moć“ odradi dobro posao onda divizije, žrtve, patnja i pogibelji možda nisu ni potrebni. S tim da će Rusi i Srbi, kao i obično, tu mudrost naučiti na teži način – i na sopstvenoj koži.

(Politika)

Tweet