Bonsai opozicijaČedomir Antić

Tweet

Piše: Čedomir Antić

Postoji mnogo opravdanja za opoziciju u Srbiji.

Sva istraživanja sprovedena u proteklih dvadeset i pet godina gotovo bez razlike pokazuju da su njeni birači u proseku obrazovaniji od pristalica naprednjaka, radikala i socijalista. Teška vremena, po pravilu su većinu činila naklonjenom populističkim, krajnjim i, u suštini, štetnim rešenjima. Reforme i demokratija iz mnogih, često sasvim razumljivih i kratkoročno gledano ispravnih, razloga tokom svih ovih godina nisu mnogo bile na ceni u Srbiji.

Opozicionare u Srbiji opravdavaju i Velike sile – SAD, EU, pa i Ruska Federacija i NR Kina. Poslednje dve igrale su neprekidno na vlasti u Srbiji, gadljive na srpsku opoziciju čak i kada same dozvoljavaju sankcije našoj zemlji. Zapadna politika prema Srbiji je uvek i pre svega bila zasnovana na laži. Srbiju su sankcionisali i bombardovali zalažući se za onu politiku sa čijim su ovdašnjim neprijateljima tajno ili javno sarađivali tokom bar petnaest godina u prethodnih četvrt veka. Demokratska i reformska opozicija bila je njihova javna istomišljenica, ponekad bi je verbalno podržali, neke njene segmente – po pravilu nepopularne, antisrpske i oligarhijske su i finansirali. No, kad god je bilo teško ostavljali su je na cedilu – bombama, neprijateljima, narodnom gnevu.

Konačno, tu je i protivnik. Neprijatelji demokratije ne mogu se smatrati političkim protivnicima koje je moguće pobediti na izborima koje sami organizuju. Aleksandar Vučić je – kao bivši ministar vlade odgovorne za poraz u ratu, gubitak Kosova i Metohije, ubistvo vlasnika najvećeg privatnog medija u zemlji i profiter koji se kućio kada smo dobili novih 200.000 prognanika –  bio je posle pada Miloševićevog režima prisutan u medijima (posebno javnom servisu) bar koliko i najviši funkcioneri Demokratske stranke ili DSS-a. U kampanji 2003. samo smo zajedno bili u dve emisije na RTS-u! Danas Vuk Jeremić ili Dragan Đilas o tome mogu samo da sanjaju. Na RTS ih nisu pozvali bar dve godine. Tokom sedam godina vlasti SNS je uspeo da uništi demokratske ustanove – Narodna skupština više ne raspravlja o budžetima, sudije su prema rečima člana Vrhovnog suda pod najvećim pritiscima od Drugog svetskog rata, protiv neposlušnih ombudsmana je vođen istinski medijski i politički rat, RTS je pretvoren u maloumnog kiklopa, paradržavne stanice kakvi su Pink, Hepi i Studio B dobile su ulogu režimskih biltena iz Miloševićevog vremena, većina medija po Srbiji pokupovana je od malog kruga bogataša bliskih vlastima, iznude traju do izbora. Sliku izbora videli smo u Pećincima i Lučanima: pritisci i zloupotrebe kojima koordiniraju pomoćnica ministra unutrašnjih poslova, džipovi bez tablica i u njima režimske siledžije.

Opozicija međutim, za jedno nema opravdanje. Nedostatak vere, ideala i programa omogućili su Vučićevu pobedu. Lišeni uverenja i nesposobni da privuku nove ljude opozicione vođe su se zaledile. Milošević, pa čak i notorni Milo Đukanović (inače, verovatno najgori živi primerak Homo sapiensa na evropskom kopnu), ostavljali su privid ravnopravnosti i nekakav prostor za opoziciju. U savremenoj Srbiji opstaje samo onaj ko ima lične izvore sredstava u inostranstvu ili je na tiraninovoj plati. Isto je i sa medijima, ne otimaju samo one koji imaju stranu zaštitu. Tako je od opozicije, koja je sama, nasuprot Miloševićevom režimu i Zapadu, nekada ipak stasala u nekakvo stablo u šumi, ostalo bonsai patuljaso drvo. Objedinjena oko poslanika-veterana iz politički devastiranog i marginalizovanog parlamenta, starih ministara i gradonačelnika koje režim nije znao ili hteo da u potpunosti delegitimiše prljavim medijskim kampanjama, opozicija je na aparatima za disanje. Njene vođe pritom ne čine ozbiljne napore da to promene. Ulične proteste poveo je nezadovoljni narod, oni su ih uglavnom otaljavali. Medijski tajkun nije željan da pokrene ni najobičnije jeftine novine. Ima predsednika parlamentarnih stranaka koji svoj posao doživljavaju kao dopunsko zaposlenje. Po Srbiji nema tribina, ne postoje mesne opozicione organizacije.

Vučić je postao jedina ideologija srpske opozicije. Njen nacionalni deo se zaklinje u Kosovo, ali nisu spremni na bilo šta više osim da nakon što dođu na vlast našu svetu zemlju stave u duboko zamrzavanje. Sa njima u kohabitacionoj saradnji (ako je to moguće) stoje oni koji bi platili da Kosovo „konačno ode“, ali mrze Vučića više nego Srbiju. Oni čekaju da tiranin konačno bude svrgnut pa da opet truju narod i huškaju strance protiv svojih nevoljnih koalicionih partnera „kosovobranitelja“. Kao da ova „bonsai opozicija“ ništa nije naučila iz 1992, 1997. i 2000. godine.

A zemlji trebaju promene.

(Napredni klub)

Tweet