Бонсаи опозицијаЧедомир Антић

Tweet

Пише: Чедомир Антић

Постоји много оправдања за опозицију у Србији.

Сва истраживања спроведена у протеклих двадесет и пет година готово без разлике показују да су њени бирачи у просеку образованији од присталица напредњака, радикала и социјалиста. Тешка времена, по правилу су већину чинила наклоњеном популистичким, крајњим и, у суштини, штетним решењима. Реформе и демократија из многих, често сасвим разумљивих и краткорочно гледано исправних, разлога током свих ових година нису много биле на цени у Србији.

Опозиционаре у Србији оправдавају и Велике силе – САД, ЕУ, па и Руска Федерација и НР Кина. Последње две играле су непрекидно на власти у Србији, гадљиве на српску опозицију чак и када саме дозвољавају санкције нашој земљи. Западна политика према Србији је увек и пре свега била заснована на лажи. Србију су санкционисали и бомбардовали залажући се за ону политику са чијим су овдашњим непријатељима тајно или јавно сарађивали током бар петнаест година у претходних четврт века. Демократска и реформска опозиција била је њихова јавна истомишљеница, понекад би је вербално подржали, неке њене сегменте – по правилу непопуларне, антисрпске и олигархијске су и финансирали. Но, кад год је било тешко остављали су је на цедилу – бомбама, непријатељима, народном гневу.

Коначно, ту је и противник. Непријатељи демократије не могу се сматрати политичким противницима које је могуће победити на изборима које сами организују. Александар Вучић је – као бивши министар владе одговорне за пораз у рату, губитак Косова и Метохије, убиство власника највећег приватног медија у земљи и профитер који се кућио када смо добили нових 200.000 прогнаника –  био је после пада Милошевићевог режима присутан у медијима (посебно јавном сервису) бар колико и највиши функционери Демократске странке или ДСС-а. У кампањи 2003. само смо заједно били у две емисије на РТС-у! Данас Вук Јеремић или Драган Ђилас о томе могу само да сањају. На РТС их нису позвали бар две године. Током седам година власти СНС је успео да уништи демократске установе – Народна скупштина више не расправља о буџетима, судије су према речима члана Врховног суда под највећим притисцима од Другог светског рата, против непослушних омбудсмана је вођен истински медијски и политички рат, РТС је претворен у малоумног киклопа, парадржавне станице какви су Пинк, Хепи и Студио Б добиле су улогу режимских билтена из Милошевићевог времена, већина медија по Србији покупована је од малог круга богаташа блиских властима, изнуде трају до избора. Слику избора видели смо у Пећинцима и Лучанима: притисци и злоупотребе којима координирају помоћница министра унутрашњих послова, џипови без таблица и у њима режимске силеџије.

Опозиција међутим, за једно нема оправдање. Недостатак вере, идеала и програма омогућили су Вучићеву победу. Лишени уверења и неспособни да привуку нове људе опозиционе вође су се заледиле. Милошевић, па чак и ноторни Мило Ђукановић (иначе, вероватно најгори живи примерак Хомо сапиенса на европском копну), остављали су привид равноправности и некакав простор за опозицију. У савременој Србији опстаје само онај ко има личне изворе средстава у иностранству или је на тираниновој плати. Исто је и са медијима, не отимају само оне који имају страну заштиту. Тако је од опозиције, која је сама, насупрот Милошевићевом режиму и Западу, некада ипак стасала у некакво стабло у шуми, остало бонсаи патуљасо дрво. Обједињена око посланика-ветерана из политички девастираног и маргинализованог парламента, старих министара и градоначелника које режим није знао или хтео да у потпуности делегитимише прљавим медијским кампањама, опозиција је на апаратима за дисање. Њене вође притом не чине озбиљне напоре да то промене. Уличне протесте повео је незадовољни народ, они су их углавном отаљавали. Медијски тајкун није жељан да покрене ни најобичније јефтине новине. Има председника парламентарних странака који свој посао доживљавају као допунско запослење. По Србији нема трибина, не постоје месне опозиционе организације.

Вучић је постао једина идеологија српске опозиције. Њен национални део се заклиње у Косово, али нису спремни на било шта више осим да након што дођу на власт нашу свету земљу ставе у дубоко замрзавање. Са њима у кохабитационој сарадњи (ако је то могуће) стоје они који би платили да Косово „коначно оде“, али мрзе Вучића више него Србију. Они чекају да тиранин коначно буде свргнут па да опет трују народ и хушкају странце против својих невољних коалиционих партнера „косовобранитеља“. Као да ова „бонсаи опозиција“ ништа није научила из 1992, 1997. и 2000. године.

А земљи требају промене.

(Напредни клуб)

Tweet