Борба за слободу медија, важно је знати, није могућа смањивањем утицаја државе, већ управо обратно

Borba za slobodu medija, važno je znati, nije moguća smanjivanjem uticaja države, već upravo obratno

15 oktobra 2017

Piše: Željko Cvijanović

1.

Sve je bilo pogrešno u izjavi Ane Brnabić o srpskom novinarstvu. Prvo, nije njeno da tako požuri da oceni kako se u Srbiji izveštava; bolje bi – a i pravednije – bilo da je to neko uradio umesto nje. Još pogrešniji bio je izbor mesta: o domaćim političkim prilikama, pa i o domaćim medijima, kritički se ne govori u Evropskom parlamentu, čak ni kad te pitaju. Pogrešno je bilo i vreme: u času kad antivladini mediji i opozicija daju sve od sebe da internacionalizuju priču o odsustvu medijskih sloboda u Srbiji, Brnabićeva koja kritikuje medije u inostranstvu, malo je reći, bila je od velike je pomoći realizaciji te ambicije. Pogrešna je, konačno, i formulacija Brnabićeve: žaleći se da u Srbiji „nema objektivnog novinarstva“, ona je promašuje problem. Ni po jada što nema „objektivnog novinarstva“, problem je što više nema novinarstva koje se drži pravila profesije; kao što ga nema u Informeru i Danasu, to je još uvek sasvim dobro koliko ga nema u, recimo, čuvenom Njujork tajmsu.

Kritikujući novinare u Srbiji, Ana Brnabić je, dakle, promašila cilj. Ali je pogodila sve ostalo. Istovremeno, njeni kritičari uglavnom su mašili sve. Oni koji su je kritikovali da novinarstvo ne razume razumeju ga još manje, a mahom su novinari, za razliku od nje. Malo je danas toga smešnijeg od činjenice koliko se danas još novinara predstavlja sveštenicima istine, dok služe onoj vrsti interesa kojoj je do istine stalo kao do lanjskog snega. I, naravno, nisu oni smešni zbog svog ubogog služenja, već zbog toga što insistiraju da ih svi drugi, pa i Ana Brnabić, oslovljavaju sa „oče“.

2.

Ali ostavimo se globalnih razloga za slom jedne profesije i vratimo se lokalnim aromama u Srbiji. Ovdašnje novinarstvo obilno krvari zbog činjenice da je tokom vladavine naprednjaka od 2012. razbijena dugogodišnja hijerarhija uticaja u medijima, koja je garantovala, koliko god rđavu, ali stablnost u tom specifičnom političkom polju.

Često sam pisao o tome, ali izgleda da ću morati opet: na vrhu hijerarhije uticaja u medijima 2000-2012. bili su stranci, koji su deo svoje medijske moći delegirali na političku klasu, koju su prethodno sami birali. Ta politička klasa uživala je podršku medija dok god bi svoje interese držala u saglasnosti sa interesima stranaca. Kad bi došlo do sudara interesa, tad bi mediji postajali kritični prema vlasti, naravno, za račun stranaca. Takva kritika vlasti bivala bi proglašavana hrabrošću i stvar bi ostajala u isključivom domenu saobraćaja između političke klase i medija, dok bi vrhovni medijski autoritet – stranci – ostajao skriven.

3.

Takav odnos snaga za poslednjih 20-tak godina stvorio je naročitu klasu medijskih poslenika – neku vrstu mutanata čiji želudac je za bar desetak puta bio veći od njihovog srca. Oni su, bez obzira na kvalitet i stvarnu snagu svog uticaja, manje ili više diskretno u medijima servisirali zapadni politički interes, uživajući povlašćenu društvenu poziciju. Dolaskom naprednjaka na vlast upravo ta novinarska kasta ostala je bez svojih monopola, a samim tim i svoje svrhe. Zašto?

Vrlo je jednostavno: nisu naprednjaci odbili da im zapadne sile doziraj medijsku moć zato da bi pitanje hijejrahije uticaja doveli u pitanje. Reč je o tome da je Vučićeva vladavina u tolikoj meri nezamisliva bez medija da on nije mogao, kao njegovi prethodnici, da mu medijski resurs iznajmljuju stranci. On je morao da se s njima za too otima. Da nije bilo takpo, imao bi danas taman toliko vlasti koliko bi mu izbrojao Majkl Skot, a to bi, naravno, bilo mnogo manje od polovine ukupne političke moći.

Kako god, dosadašnji rezime glasi: Vučićeva tuča za medije delimično je – mada još uvek daleko od poželjnog nivoa – smanjila zapadni uticaj u medijima. Naravno, sasvim je normalno da u takvom ratu za medije, najpre kao kolateralna šteta, strada ona grupa novinara i medija preko koje su stranci kontrolisali vladu. Njihovog monopola više nije bilo, a, kako nisu naučili da sa drugima dele poziciju na tržištu, tako su počeli da siromaše i propadaju.

4.

Naravno, za tu ekipu „medijski mrak“ jeste stanje u kome ona nema monopol ni na medijske i oglašivačke pare ni na informacije. Ali radi se o tome što su oni „mrakom“ proglasili situaciju koju odlikuje žestoka tuča za uticaj nad medijima, dok pod slobodom medija podrazumevaju ono stanje u kome oni kontrlišu pare, imaju uticaj na pojavljivanje u medijima, gde su, dok se visoko dizao plamen njihovih sveća, vedrili i oblačili.

Otud nije slučajno da su najglasniji u borbi za slobodu medija danas ona medijska udruženja i pojedinci koji su najglasnije podržali onaj čuveni Dinkić-Tadićev zakon o medijima, pravo čedo represije i medijskog mraka. Koga bi još trebalo da čudi što najveći deo potpisnika nečeg što se zove „Proglas o slobodi medija“, ako već ne pripada u potpunosti toj ideji represije, a ono jeste bliskog političkog izjašnjavanja, u kome je neprokosnoveno na vrhu hijerarhije interesa zapravo interes zapadnih sila.

5.

Rat koji vlast protiv stranaca vodi za uticaj u medijima, kao ni većina ratova, ne može biti prijatan za gledanje. Istovremeno, nastojanje vlasti da smanji uticaj stranaca u medijima ne pokazuje znake toga da medije namerava da uvede u zonu reda i sigurnosti. Takav pokušaj, makar se složili da možda nije motivisan razlozima pravde ili države, zaslužuje podršku jer ljulja jedan od najstabilnijih petooktobarskih kaveza u Srbiji – kavez medija. Istovremeno, ako bi vlada „napala“ medije zbog državnog razloga, taj napad izgledao bi isto kao ovaj, kad ih, po svoj prilici, napada zbog sopstvenog, a ne javnog interesa.

Naime, da bi se izbacili svi nelegitimni uticaji u medijima, to nije moguće, kako nam perfidno sugerišu „evropska pravila“, smanjivanjem uticaja države, jer tad samo rastu ostali uticaji, posebno strani. Naprotiv, neophodno je da država povećava svoj uticaj u medijima sve dok potpuno ne očisti sve druge uticaje, pre svega uticaj strane kolonijalne elite. Tek kad od tih uticaja ne ostane ništa, tek tad država može da smanjuje svoj uticaj, u protivnom, problemi sa medijima neće nestati nego će se uvećavati.

6.

Elem, kad god vam se učini da podrška NUNS, NDNV, Slaviši Lekićuu, Dinku Gruhonjiću, Vukašinu Obradoviću, Olji Bećković i sličnim nazgulima kolonijalnog žurnalizma koji svoju oštrinu prema domaćoj političkoj klasi drže i balansu sa snishođenjem zapadnoj, valjalo bi znati da tad ne podupirete nikakvu slobodu medija, već brutalnu cenzuru, koja se tiho odvija u punoj harmoniji hijerahije interesa, na čijem vrhu su interesi naših zapadnih prijatelja. Elem, oni nisu lica slobode, već lica neslobode.

Umesto da optužujem vlast zbog stvari u medijima koje mi se ne dopadaju – a takvih je više od onih koje se daju svariti – držim da itekako ima smisla podržati vladu u borbi za medijski uticaj, isto kao što će sutra, ako u toj borbi nekim slučajem nadjača strance, imati smisla zahtevati od nje da se skloni iz medija spasavajući ih drugi put – ovaj put od sebe, kao što ih je pre toga spasavala od stranog utcaja.

Znam da je Ana Brnabić, napadajući medije, najmanje želela ovo čemu govorim, ali ne bi bila prva koja će do polze za svoju zemlju pre doći nesvesno nego sa namerom.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *