БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Чудесна амнезија хрватског народа

БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Чудесна амнезија хрватског народа

20 јануара 2015

boris dezulovic 56Пише: Борис Дежуловић

Феномен је у медицини познат као антероградна амнезија. За разлику од класичне, ретроградне амнезије, код које се пацијент не сјећа ничега од прије трауме која ју је проузроковала, код антероградне амнезије то му се догађа дословно сваки дан: не може запамтити више од неколико посљедњих тренутака, мозак их није у стању из краткорочне меморије похранити у дугорочну, па их истог часа брише, онемогућавајући стварање нових сјећања. Обољелом од антероградне амнезије свако је јутро почетак живота, свакога дана он поново открива себе, и око себе чудесни нови свијет.

Антероградна амнезија спада у размјерно неистражене тајне људског мозга. Први суставно документирани случај био је онај из 1957., кад се Американац Хенрy Молаисон због епилепсије подвргнуо лобектомији, па изгубио способност памћења више од неколико посљедњих минута. Још је, међутим, ријеђи и неистраженији феномен колективне антероградне амнезије. Најпознатији такав, и најбоље документиран, јест случај једног малог еуропског народа, Хрвата, чија хисторијска меморија траје једва неколико мјесеци.

Мито и корупција

У сијечњу 2015., рецимо, на хрватским предсједничким изборима – нота бене, с рекордном излазношћу – побиједила је кандидаткиња странке која је само девет мјесеци раније због корупције правомоћно осуђена као злочиначка организација. Јесу ли то Хрвати необично толерантни на мито и корупцију?

Не, напротив: само тједан дана пред изборе објављени су резултати истраживања Транспаренцy Интернатионала, према којему Хрвати своју државу виде једном од најкорумпиранијих на свијету – од свих подручја јавног живота далеко најкорумпиранијима при том сматрајући управо политичке странке – па ипак су седам дана касније хладнокрвно изабрали кандидаткињу странке правомоћно осуђене због корупције.

Медицинским лаицима призор је морао бити надреалан, али ријеч је била о школском примјеру антероградне амнезије: у изборном стожеру ХДЗ-а у конгресној дворани загребачког Хyпо Центра – као у некој пародији Ромерове Ноћи живих мртваца – Јаков Седлар, Златко Витез, Божидар Алић, Мате Гранић, Здравко Томац, Мирослав Туђман, Лука Бебић и Владимир Шекс скандирају: „Промјене! Промјене!“.

Недостајали су, ето, само Пашалић, Цањуга, Милас, Крпина и још можда двојица-тројица, па да састав Туђманова ВОНС-а из деведесет осме буде комплетан. Да није Колинде у другом кругу предсједничких избора, ја не бих ни знао да, рецимо, Златко Витез још постоји: тек ваљда строги еуропски протупожарни прописи спријечили су да се те вечери на ледини пред Хyпо центром заврте ражњеви с воловима, а друштво унутра свеједно је орно скандирало „Промјене, промјене“!

Било коме тко не пати од антероградне амнезије, да га Седлар, Витез, Шекс, Томац и Гранић у очи гледају и скандирају „промјене!“, било би јасно да га отворено зајебавају. Ни комунисти нису били тако окрутног смисла за хумор: кад је ономад друговима коначно досадило, па су друга Тита на крају другог десетогодишњег мандата прогласили „предсједником Републике без ограничења трајања мандата“, у Савезној Скупштини барем нитко није скандирао „Промјене! Промјене!“.

Србин, а Хрват

А толико жуђене промјене наступиле су исту вечер. Већ у првом обраћању хрватска је предсједница у политички језични стандард увела посве нови вокатив „Хрватице и Хрвати“, а онда – промјене!, промјене! – прогласила Босну и Херцеговину „другом домовином хрватског народа“ и најавила материнску пажњу за „Хрвате у Војводини и Србији“, да би већ сутрадан, једнаком ваљда материнском пажњом за Србе у Хрватској, све хрватске грађане предсједничким декретом прогласила Хрватима: „По мени је Хрват и онај тко живи у Хрватској, а православне је вјероисповијести и Србин по националности.“

Као да је нетко растворио сва врата и прозоре, вал промјена запљуснуо је тако Хрватску, и у јавни простор храбро су закорачили нови неки, модерни млади људи, посве неоптерећени прошлошћу. „Богу хвала да је побиједила госпођа Грабар Китаровић, против ове против удбашке, србофилске и четничке струје“, храбро тако пред камерама ХТВ-а рецитира млади глумац Божидар Алић, док хрватска младост иза његових леђа пјева „Зови, само зови“, „Моју домовину“, „Вилу Велебита“ и остале најновије хитове. „Ми морамо рећи истину о Хрватској од 1945. до 1990.“, додаје ове суботе у Сплиту ХДЗ-ов млади лав Томислав Карамарко: „Пред нама је нови Домовински рат!“

Само старији и мудрији забринуто врте главама, уплашени за неразумну младост што голорука нестрпљиво јури у рат против против крвожедних комуниста.

– Не знају млади што је Удба. Неће српска Партија тек тако пустити хрватску државу – врте главама њихови родитељи. – Можда је ипак требало најприје ићи на лабаву конфедерацију.
– Али Хрватска је независна држава већ двадесет пет година, већ другу годину пуноправна чланица Еуропске уније – опрезно онда дода психијатар.
– Ех, да јест – сажаљиво га онда погледају Хрвати.
– Али из ваших уста у Божје уши.

Како се то и зашто догађа, знаност поуздано не зна. Антероградна амнезија још је, рекох, неистражени мистериј, па како не зна ни како точно настаје, није медицина начисто ни како да јој доскочи. У мрачном психолошком трилеру Мементо, гледали сте можда, главни јунак једнако не може запамтити више од посљедњих неколико минута, па реконструира своје сјећање водећи биљешке и снимајући свакодневницу Полароидом, чак и тетовирајући важне информације на властито тијело.

Покушали су тако и Хрвати, телевизијским камерама снимали све важније догађаје, записивали имена и датуме у новине, чак и тетовирали хрватске грбове на надлактице, али све џабе: сваке недјеље на дан избора – локалних, парламентарних, предсједничких, свеједно – они се буде устрептали од нестрпљења да окончају тиранију корумпираних београдских комуниста и заокруже ХДЗ.

Сваки пут они тако изнова откривају себе, и око себе Југославију, сваки избори њима су „промјена!“, свако јутро нови почетак. „Сунце жарко сједа и скоро ће сјест“ – у нову хрватску зору пјева Петар Прерадовић, пјесник млађе генерације – „стална на том свијету само мијена јест“. Прецизније дефиниције хрватске антероградне амнезије ја никад нисам чуо.

(Slobodna Dalmacija)

KOMENTARI



3 коментара

  1. Anka says:

    Zivot je jako zajeban. Kakav je to izbor covjeku kada mu se namece situacija da izmedju dva idiota mora izabrati manjega koji bi ga jos k tome trebao odvesti u sretniju buducnost? Ne ide! Nemoguca je to misija! Koliko se ja "sjecam" ( retrogradno hahhaaaa ) mi smo vec 25 godina u anterogradnoj amneziji. Nema nama pomoci, a kao sto znas, nema ni lijeka protiv te vrsta oboljenja, a nece ga tako skoro ni biti. Stoga mislim da ce domovina bauljati jos godinama ako ne i desetljecima po bespucima svoje odljudjene povjesne gluposti, najvjerojatnije do zasluzene anihilacije. Magdalena Cuvita je najpreciznije uprizoravala nasu retro i anterogradnu amneziju. Steta, sto je ponovno ne uskrsnete? Sta se ponovno ne udruzite? Bili ste pravi dream team.

  2. Ranko-Banja Luka says:

    Jadan je taj narod hrvatski, kada mu je jedino vezivno tkivo mržnja prema Srbima. Jer da nema Srba, ni Hrvati nebi bili odvratne ustaše, niti bi takve spodobe koje je pobrojao gosp. Boris, postojale.

  3. Anka says:

    Dragi Ranko, i ja se slazem sa Vama. Zbog takvih me je sramota bilo kome i reci da sam pripadnica toga naroda. Cijelo vrijeme ostaje gorak okus u grlu kao da smo svi takvi iako znam da nije tako. Nazalost, ovi drugi su bucniji i agresivniji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u