БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Ми, Катарци!

БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Ми, Катарци!

10 марта 2015

boris dezulovic 564Пише: Борис Дежуловић

Домољубље понекад испадне баш смијешна ствар. Лијеп примјер за то видио сам некидан, за вријеме пријеноса Давис-цуп меча између тениских репрезентација Србије и Хрватске, гледајући ваљда двјесто пута ријетко тупу рекламу за чипс загребачког Францка, чији се маркетиншки труст мозгова досјетио чисто домовинско поријекло гомоља – сто посто хрватски крумпир узгојен на хрватским пољима! – нагласити духовитом игром ријечи “ЦРОмпир“.

У анимираном споту видимо тако групу хрватских крумпира на трибинама како, парафразирајући знани навијачки идентитетски поклич “Ми, Хрвати“, са шаловима и заставама скандирају “Ми, ЦРОмпири!“, савршено точно кореспондирајући с чињеницом да Хрватска игра против Србије, и да је ЦРОмпир, дакле “кромпир“ – осим што је ингениозна маркетиншко-домољубна досјетка – и српска ријеч за крумпир. Наглашавајући хрватство свог крумпира, компанија га је превела на српски, а тако прецизној мјери апсурда у слогану “Ми, Хрвати“ – којим се Хрвати на концу испостављају као крумпири, а крумпири онда као Срби – ја заиста не бих ништа додавао ни одузимао.

Понуда која се не одбија

Хрватска индустрија крумпира доживјела је, међутим, доживјела тежак ударац прошле сриједе, кад је цјелокупна посада акробатске летачке скупине гордог назива Крила Олује – свих шест пилота, кажу најбољих што их Хрватско ратно зракопловство има – свом заповједнику на стол бацила захтјев за раскидањем радног односа. Тек тако, као да су врхунски, а потплаћени трансплантацијски тим са загребачког Ребра, хладно су своме шефу приопћили како дају неопозиви отказ, јер су од катарског емира Тамим Бин Хамад Ал-Тханија добили, оно шта се рече, “понуду која се не одбија“: десетак пута већу плаћу. С том разликом што не би то – да је ријеч била о врхунским, а потплаћеним кирурзима – био национални скандал првог разреда.

Врхунски, а потплаћени хрватски кирурзи, наиме, не раде баш ништа на славу и понос Једине Нам И Вјечне Домовине: ако је икад икоме хрватско срце заиграло због њих, то је било само због тога што су му пресадили срце и спасили живот, и ни због чега другог. Акробатска летачка скупина Крила Олује – основана и представљена 2005., на десету обљетницу славне ослободилачке операције у Книну – не постоји, међутим, ни због чега другог доли на понос и славу Једине Нам И Вјечне Домовине, једини је њен смисао и сврха обављање послова на заигравању хрватских срдаца.

Зато су отказ и прихватање понуде из иноземства пилота Крила Пустињске олује нацију теже погодили него да је цјелокупни Главни стожер Оружаних снага Републике Хрватске, свих шест начелника управа – за персоналне, обавјештајне и оперативне послове, те за логистику, планирање и комуникацијско-информацијске суставе – генералу збора Драги Ловрићу хладно приопћило како дају неопозиви отказ и за десет пута већу плаћу одлазе у Главни стожер Оружаних снага Катара.

Није да генерали и пуковници у Стожеру нису домољуби, не кажем, али њима у опису радног мјеста, осим послова на заигравању хрватских срдаца, стоје и послови на заустављању заигравања туђих, агресорских срдаца и осталих виталних органа. Од формације Крила Олује, међутим, не очекују се борбена дјеловања против непријатељске живе силе и материјалних средстава: сав је њен борбени потенцијал церемонијалан и симболички, и кад таква почасна ескадрила даде отказ и за боље паре оде проигравати домољубна срца катарског народа, исто је то по прилици као да се цијела почасна сатнија Хрватске војске у оним црвеним пелеринама за бољу плаћу постројила пред палачом катарског емира Тамим Бин Хамад Ал-Тханија.

Катарци, како смо видјели на недавном свјетском рукометном првенству, немају већих проблема с тим: за потребе заигравања катарских домољубних срдаца купили су и првенство, и архитекте и градитеље дворана, и цијелу репрезентацију заједно са селектором, и на концу навијаче, па зашто не би на исти начин купили и акробатску летачку скупину за своје војне параде и националне благдане, да Катарцима заигра срце на скору двадесет пету годишњицу Заљевског рата и славне битке за Кхафји. Једноставно, Катарцима је потпуно свеједно тко је на трибинама, докле год маше катарском заставом, као што им је монументално свеједно што су пилоти у акробатској летачкој скупини јефтина увозна роба – сто посто хрватски и узгојени на хрватским пољима – докле год лете на понос и славу Јединог Нам И Вјечног Катара, и докле год обављају послове на заигравању катарских срдаца.

Национални понос

Национални понос, наиме – тешко се ми још миримо с тим – данас заузима своје мјесто на полицама слободног тржишта, баш као и свака друга роба. Као, на примјер, крумпир: која је суштинска разлика између поноса кад се истим тим стопостотно хрватским крумпиром узгојеним на хрватским пољима хвали и рекламира амерички МцДоналд’с, и љутње кад се њим хвали и рекламира Ратно зракопловство Оружаних снага Катара?

Умјесто да ламентирамо над цијенама на међународном тржишту националног поноса, и плачемо кад нам и оне Туђманове балетане с Маркова трга сутра за ситан новац купи бјелоруски предсједник Лукашенко, било би боље да ухватимо корак с временом, па да азијским и афричким азилантима дамо по сендвич и сок да на утакмици против Норвешке попуне максимирске трибине.

Све скандирајући “Ми, кромпири!“.

(Слободна Далмација)

KOMENTARI



3 коментара

  1. Zapadnjak says:

    Hahaha,bravo Dežuloviću,ma da sam i sam pisao ne bih to bolje,svaka čast i na humoru,dozi ironije ali i gorke i poražavajuće istine,bravo majstore,pozdrav tebi.

  2. Ankica says:

    "Domoljublje ponekad ispadne baš smiješna stvar" - prva recenica pa najjaci dio cijelog texta. Hahahahahaa ..... uz malu ispravku autoru teksta koji je itekako svjestan slijedece cinjenice: u Hrvatskoj domoljublje ne ispada 'ponekad' smijesna stvar, nego je to 'redovito' smijesna i groteksna stvar vec cijelih 25 godina. Uvijek je domoljublje imalo svoju cijenu i izrazavalo se u vise razlicitih mjernih jedinica npr. nekretninama, pokretninama, prominentnim pozicijama, eurima, dolarima, kunama, a dobro su dosli i rublji, pa eto i pokoji kuvajtski dinar.

  3. Svetislav says:

    "Car je go", je bilo pre kad je bio jedan car, a sada imamo na grbaci jednog lokalnog "cara" na svakih sto stanovnika. I na kraju ce i hrvatsko domoljublje, ispratiti i ostatak svojih stanovnika van Hrvatske za racun zapada, kao sto je isterala Srbe 1990-te do 1995-te. Isto to radi i srpsko rodoljublje gde ima mesta samo za one koji mogu zaraditi na tome, i prodaje se na sve strane ko vise plati i zemlja i narod. Izgleda da ce u buducnosti umesto srpsko-hrvatskog, ili hrvatsko-srpskog (i ostalih "jezika" nastaloh posle rata), na nasim prostorima jezik buducnosti biti arapsko-kinesko, itd.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u