БОРИС ЏОНСОН – Модерни „Черчил“ на челу Форин офиса!

BORIS DŽONSON – Moderni „Čerčil“ na čelu Forin ofisa!

27 jula 2016

boris Johnson 45Nekonvencionalni nastup i odatle proistekla široka popularnost novog britanskog šefa diplomatije povezani su sa uglavnom konvencionalnom politikom, koja se može opisati kao kombinacija umerenog evroskepticizma, liberalne socijalne i protržišne ekonomske politike

Malo koji ministar spoljnih poslova ima tako uzbudljiv početak mandata – tek što je stao na čelo Forin ofisa posle onoga što je delovalo kao duboki i nepovratni politički sunovrat, nekadašnji gradonačelnik Londona i zvezda kampanje za „bregzit“ Boris Džonson suočio se sa dva ozbiljna spoljnopolitička incidenta – terorističkim masakrom u Nici i neuspelim pokušajem vojnog udara u Turskoj. Za početak su mu bili dovoljni kurtoazne izjave saučešća i pozivi na razboritost i uzdržanost.

HILJADU FUNTI

Ima izvesne istorijske ironije u tome što su vesti iz Turske prvo što zaokuplja Borisa Džonsona u ulozi ministra spoljnih poslova. Naime, jedan njegov predak je bio žrtva carigradskih političkih intriga u drugoj polovini 19. veka – nečega što neodoljivo podseća na trenutne sukobe unutar vojne i političke elite. Osim toga, odnos prema turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu pokazuje zbog čega Džonson nije najpogodnija figura za ovakav položaj. Poznat po svojim nediplomatskim izjavama, Džonson je bio na vrhuncu netaktičnosti kada je skarednom pesmom o Erdoganu učestvovao na novinskom konkursu – na kome se plasirao u sam vrh uz nagradu od 1.000 funti.

Mnogi su bili iznenađeni odabirom novoizabrane premijerke Tereze Mej. I sama je ranije podrugljivo govorila o Džonsonovim diplomatskim sposobnostima – Boris je pregovarao u Evropi. Čini mi se da se, poslednji put kada je pregovarao sa Nemcima, vratio sa tri gotovo nova vodena topa – aludirala je ondašnja ministarka na Džonsonovu kupovinu tri vodena topa planirana za jačanje londonskih policijskih snaga povodom nemira u Londonu 2011. godine, ali koji nikada nisu upotrebljeni. Kada su potvrđene vesti o njegovom imenovanju, prolevičarski britanski list Dejli miror objavio je Džonsonovu sliku na svojoj naslovnoj strani uz natpis Dragi svete… izvini. Bivši švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt izjavio je tvitom da je želeo da je u pitanju šala. Nije oduševljen bio ni portparol Stejt departmenta Mark Toner. Jedini pozitivni signali pristigli su iz Rusije. Aleksej Puškov je pozdravio odlazak dosadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova tokom čijeg mandata je odnos između dve države umnogome uzdrman. Dodao je da se nada da Džonson neće imati, kod mnogih evropskih diplomata prisutan, mučni antiruski kompleks koji ozbiljno narušava odnose sa Rusijom.

Sudeći po reakcijama iz sveta i njegovim dosadašnjim spoljnopolitičkim istupima, Džonsonov izbor motivisan je unutrašnjim prilikama u torijevskoj stranci i britanskoj politici. Posle prvih postreferendumskih dana delovalo je da se njegova politička karijera sunovraćuje – njegov bregzitovski saveznik Majkl Gouv okrenuo se protiv njega, u nadi da će zauzeti upražnjeno premijersko mesto. Njegove kombinacije su se izjalovile, ali je davnašnja duhovita Džonsonova opaska da su mu šanse da se useli u Dauning strit podjednako velike kao da ga obezglavi frizbi, pampur šampanjca istera oko, zaključa se u frižideru ili reinkarnira kao maslinka postala vrlo aktuelna. Međutim, usledio je još jedan obrt, i Džonsonov povratak u visoku politiku pokazao je da se na njega i dalje mora računati.

DO BREGZITA: ISTORIJA JEDNE AMBICIJE

Mnogi kritičari nastoje da otpišu Džonsona kao populistu, deo široko rasprostranjenog političkog procesa koji razočarane birače odvlači ka ličnostima poput Donalda Trampa, Marin le Pen, Gerta Vildersa i… Borisa Džonsona. Ovaj narativ prihvaćen je delimično i na društvenim mrežama, među onima inače sklonim da podrže neke od spomenutih političara. Kritičari opisuju Džonsona kao Trampa naoružanog rečnikom manje poznatih reči. Pažljiviji pogled otkriva neosnovanost ovakve procene. Džonsonov nekonvencionalni nastup i odatle proistekla široka popularnost povezani su sa uglavnom konvencionalnom politikom koja se može opisati kao kombinacija umerenog evroskepticizma, liberalne socijalne i protržišne ekonomske politike.

Njegov put kroz britansku politiku takođe je prilično uobičajen. Rođen Njujorku 1965. i donedavno i američki državljanin, Boris je proveo idilično detinjstvo na porodičnoj farmi u Eksmorou i u severnom Londonu. Pošto se njegov otac Stenli preselio sa porodicom u Brisel ranih 70-ih godina, Boris je pohađao Evropsku školu u kojoj je upoznao svoju buduću suprugu Marinu Viler, ćerku novinara Bi-Bi-Sija Čarlsa Vilera. Posle pripremne škole pohađao je prestižni Iton, i tamo je ubrzo ostavio vrlo povoljan utisak. Studirao je klasične nauke na Oksfordu gde je bio član aristokratskog Balingdon kluba, poznatog i po teškim pijanstvima i konfliktnom ponašanju. Sklon akademskom i sportskom takmičenju, bio je predsednik Oksford juniona.

Njegova rana novinarska karijera bila je suočena sa usponima i padovima – u Tajmsu je dobio otkaz nakon što je otkriveno da je izmislio jedan navod. Srećom po njegove prve novinarske korake, urednik Dejli telegrafa Maks Hejstings bio je spreman da pređe preko ove greške. Džonson je izveštavao iz Brisela ranih 90-ih godina prilično oštro kritikujući briselsku birokratiju i položaj Velike Britanije u Evropskoj uniji. Neke teme koje su bile prisutne u tim njegovim napisima imale su zapaženo mesto i tokom kampanje za „bregzit“. Kritičari su navodili kako su novinari poput Džonsona nekritičkim napisima kod javnog mnjenja razvijali izrazito evroskeptični stav.

Džonsonov prvi pokušaj da se domogne parlamenta bio je neuspešan – izgubio je kao konzervativni kandidat na opštim izborima 1997. godine u snažnom laburističkom uporištu, Južnom Kloidu u Velsu. Dve godine kasnije, dok je radio kao urednik Spektejtora, davao je izjave da će se najverovatnije povući iz politike, ali to očito nije bilo u skladu sa njegovim temperamentom i ambicijama. Član parlamenta postao je 2001. godine nakon što je pobedio u Henliju u Oksfordšajeru. Tokom rane poslaničke karijere nastavio je i novinarski rad – Džonson je poznat kao neko ko je sklon da radi više stvari istovremeno – što mu je posle više provokativnih napisa stvorilo brojne neprijatelje među torijevcima.

Veliki uspon u Džonsonovoj političkoj karijeri označio je prvi izbor za gradonačelnika Londona. Dejvid Kameron, tada na čelu konzervativaca, hteo je da predloži neku nestranačku ličnost, po mogućstvu zvezdu koja bi mogla da proširi biračku bazu konzervativaca. Kada je ovaj plan propao, predložio je Džonsona – zvezdu u okvirima same stranke. Mesto gradonačelnika Londona Džonson je iskoristio kao izvanrednu pozornicu. Njegova uprava više se zasnivala na snažnoj harizmi i popularnosti nego na opipljivim dostignućima. Vodio je liberalnu socijalnu politiku uz davanje velikih socijalnih primanja. Kritičari pak napominju da se više bavio efemernim pitanjima, poput dizajna autobusa ili razrađivanja sistema za iznajmljivanje opštinskih bicikala (Borisovi bicikli) nego što se hvatao ukoštac sa nekim od ključnih londonskih problema – npr. dostupnosti povoljnih stanova. Neki od projekata koji se prikazuju kao njegova dostignuća – između ostalog uspešno održavanje Olimpijskih igara 2012. godine – začeli su njegovi prethodnici, dok su druga, kao što su ekonomski oporavak i pad stope kriminala, rezultat rada od njega omraženih ministara ili dugoročnih procesa na koje pojedini političari imaju malo neposrednog uticaja.

BREGZIT – VRHUNAC PRED KRATKI PAD

Džonsonova podrška kampanji za napuštanje Evropske unije bila je prilično iznenađenje. I pored oštrih napisa iz Brisela, dugo je stajao na pozicijama da podržava ostanak u Uniji. Jedna urbana legenda navodi da je za Dejli telegraf napisao dve kolumne – jednu u kojoj odmerava argumente za ostanak i drugu gde zagovara izlazak, i da mu se ova druga učinila ubedljivijom. Neki ovakav obrt razumeju kao čin izrazitog političkog pragmatizma i priliku da se zagovaranjem heterodoksnog stava probije na čelo konzervativaca. Kada je 21. februara objavio da se pridružuje taboru „bregzita“, to je izazvalo žučne reakcije među njegovim ličnim i političkim prijateljima – uključujući i premijera Dejvida Kamerona.

Iako mu je zagovaranje „bregzita“ donelo veliku popularnost, značajno je oslabilo njegovu podršku među liberalnim krilom konzervativne stranke – njegovoj najvažnijoj bazi. Džeremi Klife iz Ekonomista, navodi ocenu jednog torijevskog kolumniste da je Džonson postao samotnjak – nema prijatelja u salonu za čaj (među poslanicima). Njegovi ljudi ga zaobilaze u širokom luku. Bila bi neviđena katastrofa (u slučaju da postane premijer). Ugledni torijevski komentator Metju Peris bio je još oštriji: Namigivanje i osmesi kao maska za izdaju… takve stvari nisu zabavne. Iako je pored Najdžela Faraža bio najprepoznatljivije lice kampanje za „bregzit“, Džonson se u pojedinim trenucima nije najbolje snalazio zbog čega su izvesne rezerve prema njemu imali i osvedočeni evroskeptici.

Posle referendumskih rezultata među torijevcima je nastupila žestoka politička borba za upražnjeno premijersko mesto. Džonson je u prvi mah delovao kao najizgledniji kandidat. Sve dok mu njegov saveznik u kampanji – procenjujući da ovaj nije kadar za tako istaknutu dužnost – nije uskratio podršku. Džonson je odmah saopštio kako se neće kandidovati, a neki su pomislili da je to kraj njegove karijere u visokoj politici. Jedna Gardijanova kolumna naslovljena je Doviđenja Borisu, čoveku koji neće biti tu da počisti sopstveni nered. Ispostavilo se da su takve procene bile preuranjene i da je Boris Džonson ponovo u sedlu – na čelu „Forin ofisa“, mestu gde su ga svi najmanje očekivali.

UNUTRAŠNJE SNAGE I SPOLJNI POSLOVI

Izbor Tereze Mej izazvao je seriju oštrih kritika pre svega zbog Džonsonovih nebrojenih ispada na račun gotovo svih istaknutih svetskih lidera. Kada je u aprilu ove godine Barak Obama, tokom posete Londonu, pozvao Britance da glasaju za ostanak u EU, Džonson je u oštroj kolumni u Sanu naveo kako je Obamina izjava izmišljotina. U javnost je ponovo lansirao tvrdnju da je Obama iz Ovalnog salona u Beloj kući uklonio biste britanskog državnika Vinstona Čerčila. Prema Džonsonovim rečima, to je simbol predsednikovog delimičnog kenijskog porekla koje se ogleda u omrazi prema Britanskoj imperiji – čiji je Čerčil bio posvećeni branilac. S obzirom na to da u Beloj kući ima više Čerčilovih bisti, ovaj navod je brzo demantovan. Ser Nikolas Soems, Čerčilov unuk, torijevski poslanik i protivnik „bregzita“, označio je Džonsonove navode kao užasne i pozvao ga da odraste i da se uozbilji.

Džonson nije birao reči ni o kandidatima na predstojećim američkim izborima – Hilari Klinton ga podseća na sadističku medicinsku sestru u psihijatrijskoj ustanovi, dok u Njujork ne bi želeo da ide kako ne bi sreo Donalda Trampa.

Postavlja se pitanje zašto je torijevski enfant terrible postavljen na ovu dužnost? Den Stjuart, komentator Volstrit džornala, navodi da je reč o dobrom taktičkom potezu premijerke Mej. Forin ofis i pored zvučnog imena odavno nema onako snažan uticaj počev od lidera poput Margaret Tačer i Tonija Blera koji su se ponašali kao da vode državu a ne vladu. Mnoge važne ingerencije izmeštene su iz okvira Forin ofisa u Ministarstvo za međunarodni razvoj osnovano 1997. godine. Ključna britanska spoljnopolitička tema – pregovori o napuštanju Evropske unije – poverena je posebnom ministarstvu na čijem je čelu Dejvid Dejvis. Za međunarodnu trgovinu zadužen je Lijam Foks, pa Džonsonu ostaje pretežno simbolična, reprezentativna uloga. Ministarstvo spoljnih poslova bavi se prevashodno promovisanjem britanskih interesa na strani, što je uloga koja pre odgovara putujućem trgovcu nego državniku.

Džonson, bez obzira na sve, ima veliku popularnost u stranačkoj bazi i za Terezu Mej je razumno da ne dozvoli da on postane opozicionar njenoj vladi pred kojom su teški izazovi. Neki posebno oštri kritičari, poput Sonie Purnel u Gardijanu, navode da su ovde po sredi prevashodno sebični, unutrašnji razlozi i da Britanija ponovo zanemaruje gledišta spoljnjeg svega. Ali zar iko očekuje da se Ujedinjeno Kraljevstvo ponaša na drugačiji način?

POSTMODERNI ČERČILIJANAC

Ako se izuzme poslovična britanska sklonost humoru, može se postaviti pitanje kako Borisu Džonsonu sve ovo polazi za rukom? Ukratko se može odgovoriti da ono što Džonsona čini mogućim u britanskom političkom životu istovremeno pred njega postavlja i brojna ograničenja. Upitno je da li njegov duhoviti, neobavezni stil može da odgovara najvišim funkcijama izvršne vlasti.

U medijskoj kulturi vodeći evropski političari potpomognuti medijskim stručnjacima deluju besprekorno i – dosadno. Džonson, s druge strane, sve je samo ne dosadan. Njegovi govori i kolumne duhoviti su i vešto napisani. Njegov staromodni stil, rasejanost i mrzovolja zanimljivi su čak i onima koji ne podržavaju njegovu politiku. Spreman je da otvoreno govori o svojim manama – tako je 2001. godine izjavio da je za njegovo učešće u politici barem 40 odsto odgovorna čista egomanija.

Ova nesvakidašnja autentičnost omogućava Džonsonu da mu javnost progleda kroz prste tamo gde bi drugi političari pretrpeli ozbiljnu štetu. Njegov pristup politici je retko proračunat. Potekao iz kuće gde je citiranje Čerčila bila uobičajena praksa, Džonson je poprimio brojne manire svog političkog junaka. Džonson je stoga svojevrstan rezultat postmoderne medijske epohe i čerčilijanskog političkog nasleđa.

Ipak, za razliku od Čerčila, Džonson je u mnogo većoj meri spreman da prepozna i artikuliše težnje širih društvenih slojeva i da ih prihvati kao deo svog političkog kreda. Za razliku od nekih populističkih političara, on potiče iz tradicionalnog dela britanske elite, sposobne da se u prelomnim momentima prikloni težnjama engleskog naroda. Ostaje na kraju pitanje koliko će taj narod biti spreman da ide daleko sa ovim političkim osobenjakom?

(Miloš Milojević, Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *