БОРИС МАЛАГУРСКИ: Трагедија нашег доба је у томе што не знамо конкретно ко нам ради о глави

БОРИС МАЛАГУРСКИ: Трагедија нашег доба је у томе што не знамо конкретно ко нам ради о глави

21 септембра 2015

boris malagurskiБорис Малагурски (1988), enfant terrible српског филма, самостално је произвео и снимио неколико филмова (Тежина ланаца 1 и 2, Косово: Можете ли замислити, Претпоставка правде…) којима је гађао у чело неке од најнезгоднијих тема на начин који никог није оставио равнодушним.

Да ли си републиканац или демократа?

Да смо у САД, имајући у виду да себе сматрам лево оријентисаним у политичком смислу, одговорио бих да сам демократа, с тим бих од свих демократских политичара у Америци једино могао да гласам за Бернија Сандерса. Код осталих политичара, и демократа и републиканаца, не видим неку већу разлику у суштинским ставовима, само је реторика другачија. Сандерс, који се залаже за социјалдемократски систем по узору на онај у скандинавским земљама, заиста је револуционар у неолибералној Америци и ту бих га свакако подржао. Уосталом, ако се већ све одлуке о Србији доносе у Вашингтону, ваљало би да и ми имамо право гласа на њиховим изборима.

Колико људи је погледало твоје филмовe?

Било би тешко избројати, али ако узмемо у обзир да је филм „Тежина ланаца“ представљен пред 644 милиона гледалаца на енглеском, руском, арапском и шпанском путем канала РТ, те додатних 50 милиона људи преко канала Eurochannel, свакако је добар део света имао прилику да погледа мој рад. Само преко интернета је филм погледало и скинуло неколико милиона људи. Ипак, мене више занима колико људи ће предузети нешто по питању проблема о којима говорим у филмовима. Довољно је да се мали број људи освести и паметно организује – тад се дешавају велике промене.

Није спорно да имаш публику, али си, некако, одсутан са домаћих, па и страних (великих) фестивала. Да ли су можда твоје приче исувише ниске или недовољно софистициране за критеријуме великих и највећих фестивала?

Искрено, не шаљем филмове на много фестивала, а фестивали којима и пошаљем филм углавном желе да га прикажу. Примера ради, крајем септембра ће чувени Рејнденс фестивал у Лондону приказати „Тежину ланаца 2“, који је претходно представљен и на Монтекасино фестивалу у Јоханезбургу, Субверзивном фестивалу у Загребу и БАНЕФ фестивалу у Стокхолму и Ослу. С друге стране, ипак имам само 27 година, желим још много тога да научим и усавршим у свом раду и има још времена за Кан.

Ко је твоја публика?

Пре свега млади, али и они који се осећају младим. Људи који имају енергију и вољу да покушају да утичу на политику и друштво. Циљна публика су ми грађани Србије који треба да издејствују промене, наши људи широм света за које сматрам да су амбасадори наше земље и странци којима је хитно потребно приказати другачију слику о нама, јер је тренутна слика коју имају – искривљена.
осло осло

Која је мера пропаганде дозвољена у неком филму да би био третиран као документарац?

Све док се документариста држи чињеница, има право да изнесе одређени став у филму. Они који ме зову „пристрасним“ би вероватно желели да кажем да „неки мисле да је небо плаво, а неки да је небо зелено, па је истина негде између“. Пропагирање одређене тезе је дозвољено у мери у којој је та теза доказива. Оног тренутка када филм почне да се служи неистинама, он престаје да буде документаран и постаје манипулативна пропаганда, којом смо окружени у толикој мери да нам се прави документарни филмови чине „наивним“ или превише „екстремним“.

Ако си својим радовима изнео јасне анти-западњачке ставове (у смислу опирања фридманитској економској школи), да ли то значи да си ти можда руски човек, да спроводиш, тврдо или меко, интересе мајке Русије?

Не, јер не верујем да је Русија довољно одступила од либералног капитализма откад је уведен након краха Совјетског Савеза. У многим аспектима је у Русији још суровији капитализам него на западу. Зато моја борба није „за Русију, а против Америке“, како неки воле да је тривијализују. Сиромашни и обесправљени, те њихови интелектуални и политички представници, су нам савезници без обзира у којој држави живе. Ипак, смета ми сатанизација Путина и Русије у западним и, нажалост, неким домаћим медијима, попут Блица, јер мислим да тренутна власт у Москви ипак покушава да промени систем који је пустио корене у време Јељцина и Фридманових ученика око њега, а они који критикују Путинову администрацију би углавном волели да се врате мрачне деведесете. Мрачне за народ, светле за криминалце, мафијаше, олигархе, како год желите да их назовемо.

Која је твоја политика?

Ако је раније било недоумица, после гледања „Тежине ланаца 2“, публика зна конкретне политичке и друштвене мере које предлажем. Заштита и улагање у домаћу производњу, креирање државе благостања и усвајање протеста као начина живота.

Ако те прва Србија обожава (по основу броја гледалаца), друга мрзи, шта је са трећом Србијом?

Претпостављам да трећа није чула за мене.

Да ли је Револуција била инфотејнмент?

Морала је да буде, иначе не би ни заживела на некој телевизији у Србији. Хепи телевизији није било важно да ли ће емисија имати неку поруку или корист за друштво, само им је било важно да буде забавна, да има пристојан рејтинг (али не и превисок, да не би добила на утицају) и да се не замера превише одређеним људима. Мени је забава ради забаве била бесмислена, те сам морао да балансирам.

…на бриткој оштрици инфотејнмента. Колико је то ризично?

Мислим да су гледаоци махом схватили моју позицију. Одговорност према гледаоцима ми је била да представљам чињенице и дајем глас онима којима је одузет, а одговорност према телевизији ми је био да начин на који представљам приче буде забаван. До фрикције је долазило кад се од мене тражило да цензуришем одрећене сцене или читаве емисије, што сам одбијао да учиним, те су временом секли делове епизода без мог знања – често сам то примећивао тек кад сам гледао емисију на ТВ-у. Отворено сам говорио о цензури док сам радио на Хепију, а није се заинтересовао ни један медиј (осим портала „На длану“), ни једно новинарско удружење, нико од оних који су вриштали након што је Оља Бећковић остала без „Утиска недеље“. Моја савест је чиста, јер сам увек отворено говорио истину и гледаоци то цене.

Шта се десило са Револуцијом? Ко је покренуо контрареволуцију?

Трагедија нашег доба је у томе што не знамо конкретно ко нам ради о глави. Ја никад нисам добио званично објашњење због чега је укинута емисија „Револуција“. Кад сам питао генералну директорку Хепи телевизије због чега емисије више нема у програмској шеми, одговорила ми је да „не зна“. А што је најстрашније – вероватно говори истину.
париз париз

Колико лично осећаш да си под притиском или цензуром због свог рада?

Што се тиче филмског рада, не осећам се да сам под притиском или цензуром. Кад бих зависио од неке институције или неколико појединаца, можда бих се осећао тако, али с обзиром да иза мене стоје хиљаде, па и стотине хиљада људи који ме подржавају, осећам се слободно. Цензуру и притиске сам осећао док сам радио на Хепи телевизији, али за неке ствари могу да их разумем – лако је мени да провоцирам кад не сносим никакве последице. Ипак, око многих ствари се ни мало нисам слагао са телевизијом и неки примери цензуре су били потпуно неосновани и неправедни. Верујем да су и они били под притисцима, али у неком тренутку човек мора да одлучи да ли ће живети живот онако како су му други зацртали или ће бити слободан. Вероватно зато више немам емисију.

Можеш ли себе апстрактно да изделиш, на пример, колико процената си продуцент, колико режисер, колико активиста, док радиш на једном пројекту?

Рекао бих 33% продуцент, 33% режисер и 33% активиста, а преосталих 1% се осећам помало лудим што толико гурам против мејнстрима. Ипак, без тог „лудила“ вероватно не бих могао да снимим филм који ће људи желети да погледају. Волео бих, међутим да могу да сам 50% режисер и 50% активиста, односно да неко други скупља средства, организује снимања, дистрибуира филм, итд. а ја да се посветим уметности и борби коју водим. Лепо би било кад би неко други решавао наше проблеме, али смо у таквој ситуацији да морамо да их решавамо сами.

Да ли се дешава да Борис продуцент упозори Бориса сценаристу (или режисера) да је можда отишао предалеко?

Да, и то се дешава углавном у касним вечерњим сатима када ми се буди револуционарни дух и умем да напишем врло провокативне текстове на тему тренутних дешавања, па и да комплетне делове неког филма измонтирам у једном даху са потпуно шокантним обртом. Ипак, продуцент у мени успе некако да натера сценаристу и режисера да оде на спавање пре него што било шта оде даље од мог компјутера. Ујутру боље проценим шта је паметније урадити да би се остварио циљ, јер се циљеви не остварују емоцијама, већ разумним деловањем.

Вратимо се продуценту. Ко финансира твоје филмове?

Обични људи широм света који донирају за буџет филма путем интернета. За последњих пар пројеката сам добио и скромну подршку неколико институција и организација, али највећи део средстава стиже од наших људи из иностранства, па и странаца којима се допада мој рад. Мени се тај начин финансирања највише допада, јер се постиже потпуна слобода у стваралаштву – не аплицирам за пројекте који имају унапред зацртане циљеве како бих дошао до средстава, већ сам формирам циљеве мог пројекта и коме се то свиђа, подржаће финансијски, коме се не свиђа, неће.

У филмовима Тежина ланаца био си на линији „Шок доктрине“. Интересантно ми је што Клајнова није обрадила случај Југославије (нити је истраживала, колико су ми њени сарадници јавили). Да ли то значи да је Југославија посебан случај, или си ти све то измислио?

У „Доктрини шока“ је Клајнова у фусноти обрадила тему НАТО бомбардовања у којој је цитирала Строуба Талбота, заменика државног секретара САД у време Била Клинтона, који је рекао да мотив за бомбардовање Србије није имао апсолутно никакве везе са „спашавањем Албанаца“, већ са одбијањем Београда да спроведе неолибералне економске мере у земљи. Тај цитат сам убацио на сам почетак филма „Тежина ланаца 2“, а наставак филма је, на неки начин, дугачак наставак Клајнове фусноте. Не мислим да смо посебни, јер кад упоредимо разорене привреде у неким деловима бивше Југославије и разорене привреде држава широм света где је ММФ умешао своје прсте, тешко је рећи где је био рат, а где није.
с билом клинтоном у приштини с билом клинтоном у приштини

С ким је било најтеже урадити интервју?

Рекао бих да сам се највише намучио око тога да дођем до интервјуа са холивудским режисером и продуцентом Оливером Стоуном. Стоун је гостовао на Субверзивном фестивалу у Загребу (где је касније и приказан филм „Тежина ланаца 2“) и, чим сам за то сазнао, упутио сам се ка хрватској престоници да покушам да га интервјуишем. То вече је била трибина на којој је говорио Стоун и више пута сам покушао да му приђем како бих га питао, али сам само у гужви успео да му у руке ставим ДВД филма „Тежина ланаца“. После кратког разговора са његовом асистенткињом и остављања мојих контакт информација без добијања њихових, закључио сам да од интервјуа вероватно неће бити ништа и упутио сам се назад за Београд. У око 6 ујутру сам стигао и око пола 2 поподне сам се пробудио и отворио мејл у којем је писало да је Стоун пристао на интервју тог дана у 4 поподне. Сјурио сам се некако (нећемо рећи како, због саобраћајне полиције) до Загреба и успео да га интерјуишем. Испоставило се да му се много допао омот од ДВД-а „Тежине ланаца“. Касније је погледао цео филм.

Остајеш ли уз своју франшизу (истраживачки документарци) или можда планираш да се упустиш у неке друге, мирније жанрове? Мислим, ниси више момак…

Волео бих да снимим дугометражни играни филм, већ сам написао синопсис, али би и тај филм имао активистички, друштвено и политичко ангажовани дух. За сада, изгледа, од тог провокативног момка у себи не могу да побегнем.

Извор: Novi Polis – Дарко Ковачевић

KOMENTARI



3 коментара

  1. mija says:

    Sjajan dečko Boris Malagurski.

  2. zlatiborski ovan says:

    Šta se desilo sa Revolucijom? Ko je pokrenuo kontrarevoluciju? Tragedija našeg doba je u tome što ne znamo konkretno ko nam radi o glavi. ********* to je barem lako odgovoriti, smatram. to su sve strukture koje su umrezene preko EU, tj. SAD. Nebitno je koliko su oni nominalni. meni su dva puta obrisali sav materijal. visegodisnji rad... ************* Nekoliko siri uvid u srbofobiju, njenu istoriju. Sve je "prerađeno", i u formi je kracih kompilacija: https://tinyurl.com/qdzr7gu

  3. krsta says:

    Pročitajte knjigu manipulacija svešću Sergej Kara-murze i sve vam je odmah jasno. Definicija manipulacije po rečniku sociologije je vrsta primene vlasti kod koje onaj koji je poseduje utiče na ponašanje drugih, ne otkrivajuci kakvo ponašanje od njih očekuje! I to se radi preko jezika masovne kulture, sumtnje, straha itd... Umalo da zaboravim Dostojevski - Braća Karamazovi - nadjite deo VELIKI INKVIZITOR i pročitajte samo to ako vas mrzi da pročitate sve i sami razmislite!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u