Боривој Радаковић: Долазе нови, гори од нас

Borivoj Radaković: Dolaze novi, gori od nas

10 maja 2017

ZAGREBAČKOG pisca Borivoja Radakovića naša publika upoznala je kada je njegov komad „Kaj sad ?“ (u režiji Egona Savina) pre petnaestak godina, s velikim uspehom postavljen na scenu Beogradskog dramskog. Nedavno su Vranjanci gledali premijerno Radakovićeve „Amatere“, u rediteljskoj postavci Ade Lazić, a za ovaj tekst jedan od najuspešnijih hrvatskih savremenih autora osvojio je i nagradu na Danima satire u Zagrebu.

Inače, ovom Zemuncu po rođenju, epitet kultnog pisca doneo je početkom devedesetih roman „Sjaj epohe“. Usledila je drama „Dobro došli u plavi pakao“ (koja je posle devedeset izvođenja nasilno skinuta s repertoara „Kerempuha“), potom romani „Virusi“, „Što će biti s nama“… Svaki njegov naslov kulturna javnost iščekuje s znatiželjom, jer baveći se naizgled svakodnevnim temama – i te kako zna da ukaže na neuralgične društvene pojave i uzburka „duhove“. Tako su i njegovi „Amateri“ socijalno angažovana crna komedija u kojoj neki obični, mali ljudi pokušavaju da izađu iz materijalnog očaja snimajući porno film…

* Da li su razne vrste pornografije danas postale najlakši i najbrži način zarade?

– U samoj pornografiji ne vidim ništa loše, jer i najeksplicitnije bavljenje telesnošću govori o važnom segmentu našeg ljudskog postojanja. Moj pokojni profesor Ivan Cesar (profesor slovenistike na zagrebačkom Filozofskom fakultetu) definisao je pornografiju kao utopijski prostor u kome su svi uvek spremni na seks sa svakim, u svakom trenutku. Ako nisu spremni, odnosno ako nisu voljni nego budu prisiljeni, manipulisani, ucenjeni – onda više ne govorimo o pornografiji nego o nasilju i kriminalu kojima je seks samo kanal kroz koji ostvaruju svoje zločinačke naume. Kao i reklama! Koristi se umetničkim sredstvima (film, književnost, na primer) za svoje potpuno neumetničke ciljeve, za svoje penetrantno nasilje našeg svakidašnjeg života. Ne, pornografija nije nužno „pornos“, prljava, prljava je politika, prljav je marketing, prljave su ideologije.

* U romanu „Što će biti s nama“ bavili ste se problemima s kojima se hrvatsko društvo i dalje bori – odnosu prema manjinama, predrasudama, kriminalcima, novim bogatašima… Šta će biti s nama na ovim prostorima?

– Moj roman „Što će biti s nama“ nema u naslovu znak pitanja. Tu se ja, kao, postavljam kao neko ko zna i pokazuje što će biti s nama. A svi znamo šta će biti – biće zlo, biće prevara, pauperizacije puka, pljačke, biće legalizovani novi oblici kriminala i ponovo perfidno ukradeni pojmovi liberalizma, demokratije i nekih drugih za opravdanje neliberalnih, nedemokratskih postupaka. Dolaze novi koje neće biti briga ni za naše današnje emocije niti za naše današnje realizacije, dolaze novi koje neće biti briga za naše snove. Dolaze sa uračunatim pravom da budu gori od nas. Ne treba biti vidovit niti posebno pesimističan da bi se to videlo. To sasvim jasno vide siromašni jadničak u Vranju, koliko i nesretni penzioner u Zagrebu koji kopa po kantama za smeće.

* Ima li razlike u prijemu i reakcijama između pozorišnih gledalaca u Beogradu i Zagrebu?

– Kao i u svojim dramama i romanima precizno znam o kome govorim i kome se obraćam. To su ljudi koji su znali za bolje dane, a žive u svetu u kome su sve njihove iluzije ili propale ili su postale deplasirane. Publika u svakoj od naših sredina prepoznaće o čemu govorim. I jedni i drugi znaju ko ih je opljačkao. Očito, problemi su isti ili vrlo slični, pa stoga nema razlike u prihvatanju mojih tekstova u raznim sredinama.

* Došli ste u malo Vranje (i to među pozorišne „pogorelce“) na premijeru. Kakvi su vaši utisci?

– U Vranju sam prepoznao isto što sam video u manjim gradovima u Hrvatskoj: propast preduzeća koja su garantovala razvoj i kakav- -takav građanski život, potom preostale ruševine bivšeg sveta…

* Erotika je prisutna i u vašim dramama, a najslavniji Vranjanac, Bora Stanković, stvorio je Sofku i Koštanu – neke od najerotičnijih junakinja ovdašnje književnosti?

– Svet čaršije u kojem je video strahote i tugu neslobode. Malo se šta promenilo. Patrijarhat starog tipa više nije živ, ali presija sredine na pojedinca (prvenstveno ženu) nije se promenila. Stanković je pisac koji na način svog vremena insistira na seksualnosti, naročito ženskih likova. Sputana seksualnost njegovih junakinja pokazuje i sav užas postojanja takvih likova. Ne znam baš u savremenoj književnosti autore koji tako suptilno grade čežnju i realizaciju potisnute žudnje i tako dosežu Stankovićev rang.

ZEMUN

* HOĆETE li uskoro posetiti rodni Zemun?

– Otac mi je bio oficir, često se selio i tako sam se ja rođenjem zadesio u Zemunu. Mogao je to biti i Niš, Priština, Ljubljana… Nemam u tom smislu nekih korena, ipak, mnogo puta sam bio u Beogradu i Zemunu. Ranih uspomena nemam na ta dva grada jer su se moji kad sam imao tri godine, preselili u Zadar, posle u Zagreb. Kako bilo, držim do uspomena iz zrelijeg doba i volim što ih imam.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *