Boža Đelić i ostale derikože

Boža Đelić i ostale derikože

11 јануара 2014

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Božidar Đelić odlazi iz Srbije pošto je ostvario zadatak zbog kojeg je i došao – besomučna privatizacija koja se pretvorila u pljačku i u deindustrijalizaciju, prepuštanje domaće privrede na milost i nemilost stranim bankarima, rigidan kurs dinara koji je stimulisao uvoz i destimulisao izvoz i pogubna liberalizacija uvoza čime je dokusuren onaj vitalniji deo privrede

Funkcioner i poslanik DS Božidar Đelić podneo je ostavku na stranačke funkcije zbog odlaska na mesto izvršnog direktora investicione banke „Lazard“. On je rekao da u narednim godinama neće imati profesionalni angažman u Srbiji, što bi značilo da ovde ne vidi svoj interes. On se vraća tamo gde pripada: „Biću baziran u Parizu, ali ću raditi širom sveta – savetovaću države, velika preduzeća i banke o finansijskim strategijama“. Ako njih bude savetovao kao što je ovde radio, možemo samo da se zabrinemo i za te zemlje i kompanije. Šta sve ovo znači za Božu, za DS ali i za Srbiju?

AMERIČKI SAN

Očigledno je da je Boža Đelić, u narodu poznat i kao „Boža Derikoža“, završio svoj „zadatak“ u Srbiji i odlazi na zaslužene pozicije u bankarskom sistemu kojem je činio velike usluge tokom najmračnije tranzicione privatizacije od koje se Srbija neće oporaviti ni za 50 godina. On je jedan od mnogih koji su došli u Srbiju i imali velike koristi od nje, a od kojih Srbija nije imala mnogo koristi ili je pak imala štete. Samo bi u Srbiji takvi belosvetski likovi mogli napraviti karijere i na kraju otići odakle su i došli kao da se ništa nije desilo. Đelić je, očito, od samog početka bio lojalniji bankarskom sektoru nego svojoj zemlji. Posle brojnih takvih i sličnih karijera Srbija je više nego ikad siromašna i poslom i nadom. Za Božu pak ovo znači ostvarenje „američkog sna“, jer je došao u zemlju sa avionskom kartom za koju je pozajmio novac, i spavao na tetkinom kauču, jeo suve sendviče, jednom rečju, bio mučenik za Srbiju, a sada ne zna koliko čega i gde ima. Naravno, ovo je parodija i negacija američkog sna, u kojem čovek uspeva da zaradi veliki novac jer je nešto novo proizveo ili organizovao ili postigao nešto što drugi nisu mogli, i što je najvažnije, od tog „sna“ je Amerika imala koristi.

Amerika je imala „koferaše“ u svojoj ne toliko dugoj istoriji. Posle sloma Juga u američkom Građanskom ratu nastupila je dominacija Severa (Jenkija) i neka vrsta okupacije. „Koferaše“, ili „torbare“, veliki južnjački pisac Vilijem Fokner tako upečatljivo i sa gađenjem opisao je kao one koji su posle poraza došli sa pobedničkog Severa i koji su iskoristili bedu Juga da ga, jednostavno rečeno, opljačkaju. Oni su dobijali značajne administrativne funkcije koje su koristili samo da se obogate a da, kad steknu dovoljno bogatstvo ili kad se previše kompromituju, jednostavno odu tamo odakle su došli ili odakle su poslati. To su bili mladi avanturisti željni brze zarade koji su se predstavljali kao stručni, a zapravo su bili opasni hohštapleri koji su toliko ojadili Jug da se neki delovi ni do danas nisu oporavili. Za njih Jug nije bila njihova zemlja, već plen koji čeka da bude pokupljen. Prevara se sastojala u tome što su oni imali slična imena kao južnjaci i govorili istim jezikom, pa su od naivnijih bili doživljeni, barem u početku, kao „naši ljudi“, a ne predstavnici strane okupacione sile. Sve to nam zvuči poznato, zar ne – očigledno je isti recept primenjen i na nama.

ZADATAK ISPUNjEN

No, da se vratimo Boži i onome što njegov odlazak znači za DS. Pre svega, kadrovi poput Đelića, koji su učestvovali u tranzicionom polomu zemlje i srozavanju naše privrede na afrički nivo, odgovorni su i za pad DS-a sa vlasti i pad rejtinga ove stranke. No, on i nije originalni kadar DS, već im je dodeljen od međunarodnih finansijskih institucija koje su posle 5. oktobra preuzele finansije i privredu ratovima i sankcijama namučene Srbije. Da li je njegovo delovanje uspešno ili ne, zavisi sa koje strane posmatramo. Sa pozicije Srbije i njenog nacionalnog interesa, takva politika se pokazala pogubnom. No, sa druge strane je Boža, od milošte zvani Derikoža, ostvario zadatak koji mu je dodeljen kada je poslan ovde – besomučna privatizacija koja se nužno pretvorila i u pljačku i u deindustrijalizaciju, prepuštanje domaće privrede na milost i nemilost stranim bankarima, rigidan kurs dinara koji je stimulisao uvoz i destimulisao izvoz i u vezi sa tim pogubna liberalizacija uvoza čime je dokusuren onaj vitalniji deo privrede.

To što Boža u ovom momentu napušta DS i Srbiju znači da ovu stranku, koja kontinuirano propada kao brod koji tone „prvo napuštaju pacovi“. Odlazak Bože očigledno znači i da DS nema perspektivu i da gotovo sigurno neće imati značajniju ulogu u bliskoj budućnosti u političkom životu Srbije. Još konkretnije, to znači da u novoj vladi posle prevremenih parlamentarnih izbora gotovo sigurno neće biti mesta za DS, a to znači ni za Đelića kao ministra. Odlazak Bože je siguran znak da DS tone i dalje, te da ne vredi gubiti vreme sa gubitnikom Đilasom. Oko odgovornosti za propadanje DS postoje dve škole mišljenja – po jednoj, to je posledica lošeg vođstva od strane Đilasa, a po drugoj su to dugogodišnja korupcija u kojoj je DS bio evropski šampion i kao posledica toga ekonomsko propadanje privrede i društva. Bilo kako bilo, verovatno je istina negde između, no to Božu, koji je napustio Titanik i prešao na novu jahtu na kojoj će da krcka tranzicionu ušteđevinu, ne zanima previše.

Srbija je ojađena i umorna od takvih „torbara“ koji u njoj nisu videli svoju zemlju koju treba da čuvaju i razvijaju, već samo zadatak koji treba da obave. To su ekonomski komesari koji nemaju milosti ni prema onima koji su pripadnici istog naroda jer nemaju etničku i državnu pripadnost; oni su deo jedne globalističke hijerarhije moći i lojalni su samo njoj i svom interesu.

Nažalost, danas imamo dosta onih koji su rođeni u Srbiji i sve vreme žive u njoj, ali prema njoj nemaju nikakvo osećanje lojalnosti ni zahvalnosti, pa se ponašaju kao opisani „torbari“. To je pojava potpunog otuđenja domaće elite i njene konverzije u pripadnike lokalne ispostave globalističke strukture moći. Domaća elita se u velikoj meri pobunila protiv svoje tradicije i svog naroda, te zapravo njemu duhovno i suštinski ni ne pripada, iako nose slična imena i govore isti jezik. Danas je Srbija u stanju društvene šizofrenije na liniji narodna zajednica – globalistička elita, koja se može prevazići samo potpunom pobedom jedne. Za sada sve prognoze govore u korist globalističke elite, no srpska istorija je puna iznenađenja i preokreta. Ako ništa drugo, a ono iz inata.

(Pečat)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u