Božić 2014. godine

Tweet

Piše: Aleksandar Pavić

Još nije došla Nova godina po „starom“, odnosno Julijanskom kalendaru, ali je prošla ona koja se računa po „novom“, Gregorijanskom, baš kao i Božići pravoslavnih crkava koji se računaju po „reformisanom“ ili „revidiranom“ Julijanskom, odnosno „Milankovićevom“ kalendaru. Stoga „naš“ Božić još uvek pada u „staru“ 2014. godinu, čiji su odlazak mnogi već proslavili. Prošla su sezonska svetovna slavlja i „ludila“, prošla je i pomama potrošačke groznice koja već tradicionalno zagušuje svaki novokalendarski Božić. Ostali smo „sami“, u relativnoj tišini, u jurisdikcijama Jerusalima, Moskve, Beograda, Tbilisija, Varšave (ponovo, od 15. juna 2014), Svete Gore Atonske… svi koji i dalje slavimo po računanju vremena koje se nekad koristilo u čitavoj hrišćanskoj a, do 1923, u čitavoj pravoslavnoj vaseljeni.

Uputno je saznanje, govoreći o kalendaru, da se Blagodatni Oganj spušta na Crkvu Hristovog Groba na Veliku Subotu prema Pashaliji koje se i dalje pridržavaju sve pravoslavne Crkve (osim Finske), kao i da se tajanstveni mirisni oblak ili magla na goru Tavor spušta na Preobraženje po „starom“ kalendaru, i to kod tamošnje pravoslavne crkve. Takođe je zanimljivo konstatovati da su sve većinski pravoslavne države koje su 1923. prihvatile „reformski“ kalendar – u međuvremenu usisane, odnosno „integrisane“ u sve sekularniju Evropsku uniju.

U svakom slučaju, lep je osećaj dočekati i slaviti Božić u miru, ili bar primirju i opštem (o)trežnjenju koji nastaju posle već pomenute silne decembarske buke. A ko god je odoleo iskušenjima te vrste, izborio je bolju priliku da se dostojno pričesti.

I to je ono što nam je izgleda palo u amanet: da odolimo sve novijim, prolaznim iskušenjima kojima je većina sveta izložena sve bržim i nemilosrdnijim tempom, u nastojanju da očuvamo sklad sa nekom višom istinom, i jednom dvomilenijumski proverenom vizijom čoveka. Deluje kao velika čast. Dobrovoljno prihvaćena, što je čini još većom.

Da li nas taj svesno prihvaćeni podvig, to ostajanje „mimo sveta“, čini „nazadnim“, „retro“, „prevaziđenim“, „neintegrisanim“, „dinosaurusima“? Da li je vizija i vera u Bogočoveka „nazadna“ u odnosu na veru u „robočoveka“ (prilog Nenada Blagojevića) koji se rađa? Da li je vera u čoveka stvorenog po podobiju Tvorca „nazadna“ u odnosu na veru u čoveka koji će biti stvaran i oblikovan po volji, htenjima i interesima drugih smrtnika?

Da li je „nazadno“ verovanje u svemogućeg Boga koji se snishodio i postao čovek, da bi čovek postao Bog? Koji je, imajući u svojim rukama vlast nad celokupnom tvorevinom, pristao da, radi ljubavi i istine i pokazivanja puta u večni život, živi najskromnijim mogućim zemaljskim životom, bude lažno optužen i, na kraju, razapet u strašnim mukama, koje je realno, ljudskim čulima osećao?

Ili je ipak „naprednije“ shvatanje po kojem je čovek sam sebi mera, sam svoj majstor i sam svoj vizionar, koji pretenduje da svoju viziju boga na zemlji nametne i drugima, pa ako treba i silom? Koji čak pretenduje da preoblikuje žive organizme, uključujući i ljudski, čija mu je, pak, tajna postojanja i dan-danas nepoznanica?

Da li je „nazadno“ hteti da budeš kao Bog, a „napredno“ hteti da budeš (tek) „superčovek“? Ili, drugačije – koje od ova dva nastojanja deluje ambicioznije?

„Nazadnjaci“ veruju da čovek može da pobedi smrt, ali tek u punoj zajednici sa svojim Tvorcem, dok „naprednjaci“ još uvek tragaju, sve grozničavije, za „lekom protiv smrti“, pritom i dalje ne uspevajući da spoznaju ni ko ili šta im je tačno tvorac. I spremni su da zloupotrebe moći koje su im date ne znaju ni sami otkuda, zarad postizanja sopstvenih ciljeva, definisanih procesima koje još uvek ne uspevaju da objasne. Za razliku od Tvorca koji je primio obličje čoveka i odrekao se svih svojih ingerencija moći – osim magnetne sile ličnog primera, lične žrtve, i, najvažnije, vaskrsavanja iz mrtvih. Bez ikakve kolateralne štete.

Čak i onima koji nisu verujući – teško da ovo drugo neće delovati, ako ne delotvornije, a ono bar plemenitije od onog prvog.

Da li je „nazadnije“ prihvatiti „blagi jaram“ i „lako breme“ Bogočovečnosti, ili sve stroži jaram i sve teže breme direktiva briselskih „čovekobogova“? Da li je „naprednije“ ravnati se prema milionima stranica ljudskog (isuviše ljudskog, kako bi to rekao Niče) normiranja ili prema stotinama stranica reči Tvorca? Isto pitanje važi i za vernike i za nevernike i za još uvek neodlučne.

Sredinom 20. veka, a pogotovo 1960-ih godina, avangarda je bila u traženju slobode, u borbi za nju, u suprotstavljanju tzv. establišmentu, u borbi za „slobodu govora“ koja je ponikla na Berkliju i kasnije se, otporom protiv rata u Vijetnamu i američkom militarizmu uopšte, kao i opštom borbom za rasnu jednakost, proširila na veći deo važnih zapadnih univerzitetskih centara. Danas se ista takva nastojanja pokušavaju prikazati retrogradnim. Establišmentu je, putem korporativnog medijskog monopola i obrazovnog zaglupljivanja, uspešno pripisano svojstvo „prosvetljenosti“, pa makar ona bila i u represiji, rastućoj militarizaciji, i sve totalitarnijem nadzoru nad životima svih. I danas se u Srbiji oni koji bi da joj trajno oduzmu slobodu odlučivanja i samoupravljanja, koji bi da je prisajedine jedinom agresivnom vojnom savezu sadašnjice – agresivno marketinški predstavljaju „modernim“. Odnosno naprednim.

A, da li je samo puka podudarnost da upravo ti agresivni, čovekocentrični, „prosvetljeni“, „moderni“ „reformatori“ podstiču ili tolerišu versko i verski-zasnovano nasilje koje se skoro svakodnevno odvija, kako na Bliskom istoku tako i na Kosovu i Metohiji, mestu sa najvećom koncentracijom hrišćanskih građevina u Evropi? Da li je njihov agresivni sekularizam prirodno evoluirao u obično, grubo bogoborstvo – ili je taj kvalitet oduvek ležao u njegovoj osnovi, samo što se nije odmah, u religioznija vremena, usuđivao da pokaže svoje pravo lice? Da li je ustvari agresivni sekularizam samo nastavak jednog te istog rata koji se, po Bibliji, vodi od početka sveta, i vodiće se sve do samog njegovog kraja? Oni koji se ravnaju prema Bibliji odgovor znaju, a na onima koji se uzdaju u ljudsku pamet ostaje da, ako žele da budu shvaćeni ozbiljno – daju neki smislen odgovor. Samo, odgovor nikako da stigne, a agresija je sve veća.

Kako odgovoriti na nju? Da li je rešenje u papagajskom ponavljanju da „Srbija nema neprijatelje“ dok se „napredni“ svet ponovo militarizuje, sistematskom zabijanju glave u pesak i navodnom nesuprotstavljanju zlu, dok se ono, na očigled i najnaivnijih, oko nas svakodnevno umnožava?

Ako smo toliko vekova odoleli, ako još uvek odolevamo pritiscima i održavamo proslavljanje Bogočovekovog Roždestva izvan i iznad savremene banalne potrošačke pomame, ako smo i dalje toliko veličanstveno ambiciozni da ćemo radije da stremimo božanskom umesto ljudskom – vreme je da iza toga i stanemo, sa punim ličnim i civilizacijskim pouzdanjem onih koji streme više i dublje od bilo kog „naprednog“, ali ipak ljudskog, i previše ljudskog „reformatora“.

Mir Božji – Hristos se Rodi!

(Fondsk.ru)

Tweet