Brak iz ljubavi i računa

Tweet

Piše: Bojan Bilbija

Odnosi Minska i Moskve, koji s vremena na vreme eskaliraju, a potom se opet smire, ponovo ulaze u fazu relativnog zatišja. Otkako je, pre devet godina, popustila stega zapadnih sankcija protiv Aleksandra Lukašenka – a od 2016. su potpuno obustavljene – tako je beloruski lider sve više pokazivao znake otpora prema Rusiji. Na početku njegovog petog uzastopnog predsedničkog mandata (Lukašenko je predsednik od jula 1994), od prošle jeseni izgledalo je da su Rusija i Belorusija na pragu političkog razvoda. Prošlo je nekoliko meseci i čini se da je „brak iz računa i ljubavi“ izdržao iskušenja uzrokovana, pre svega, stalnom željom Zapada da istrgne Belorusiju iz naručja Moskve.

OBNOVA MEĐUSOBNOG POVERENJA

Početkom aprila, posle više od pola godine pauze i neizvesnosti, počele su da stižu dobre vesti. Lukašenko se susreo sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom i postigli su kompromise o ceni prirodnog gasa i finansiranju dugova. Moskva je Belorusiji odobrila i kredit od milijardu dolara što pokazuje nameru Kremlja da popravi bilateralne odnose i obnovi međusobno poverenje. Dogovor je da Belorusija plaća ruski gas po ceni od 130 dolara za hiljadu kubika, što će, kako je naglasio Putin, omogućiti isporuke za ovu i sledeću godinu. Bolno pitanje cene nafte za Belorusiju, od čega zavisi njen priliv deviza od prodaje derivata evropskim zemljama, očigledno je takođe obuhvaćeno ovim kompromisom, ali ostaje da se vidi da li će Lukašenko kasnije ponovo potezati ovaj problem.

EAS

Rusija je veoma zainteresovana za budućnost susedne države, jer eventualna nestabilnost koja bi se tamo stvorila gotovo istog trenutka bi se odrazila i na nju. Na isti način kao što je Moskvi važna stabilna pozicija Kazahstana i predsednika Nursultana Nazarbajeva. Lukašenku su ove kalkulacije dobro poznate i zato, s vremena na vreme, podgreva tenzije da bi isposlovao više povlastica i kredita od „starijeg brata“. Ipak, i on je svestan da u ovim igrama ne sme da ide predaleko, jer je njegova politička budućnost osigurana samo dok ima podršku Moskve. To i jeste uzrok polugodišnje „pauze“, gde niko nije želeo da popusti, ali je beloruski lider – kao i uvek – na kraju balade došao kod Putina i prekinuo svađu.

Bilo je to u Sankt Peterburgu 3. aprila, istog dana kada je u metrou ovog grada odjeknula teroristička eksplozija. I ova tragedija podsetila je koliko je važna međusobna bliskost. „Znate, naspram takvih događaja, svi problemi naprosto blede. Neće nam niko dozvoliti da živimo mirno, nažalost, i zato moramo biti spremni na sve“, poručio je Lukašenko. Da će spustiti loptu, beloruski lider je nagovestio još krajem marta, kada je Putina nazvao „rođenim bratom“. „Ma, smirite se. Vladimir Vladimirovič Putin i ja imamo sjajne odnose. Sjajne! Naći ćemo vreme, sastaćemo se. Ako postoje neki problemi, rešićemo ih. Bez posrednika ćemo ih rešiti nas dvojica, nama ne treba nikakvo posredovanje. Mi smo rođena braća, nemamo šta da delimo“, podvukao je Lukašenko. Kako bi potvrdio da je svestan prilika koje mu, uprkos slatkim rečima sa Zapada, ne idu u prilog, dodao je da ne isključuje situaciju kada će on i Putin stati „leđa uz leđa i pucati na napadače“.

SVE, SADA I ODMAH!

Kao da su svi, namah, zaboravili reči Lukašenka izrečene tačno dva meseca ranije, 3. februara, u njegovom sedmočasovnom medijskom „razgovoru sa predsednikom“. A posebno tadašnje teze o Kremlju koji eksploatiše Belorusiju i da tako dalje neće ići, jer Minsk, kako je tada poručio, „može i da ode“. Ogorčenje u Moskvi izazvale su njegove reči o tome da Putin zapravo ne vlada Rusijom, već centri moći koji žele zlo Belorusiji. Posebno je degutantno bilo Lukašenkovo prepričavanje detalja privatnih razgovora sa Putinom i premijerom Dmitrijem Medvedevim. Sa sve imitiranjem i karikiranjem glasova i gestikulacije ruskog premijera. Više od 50 milijardi dolara, koliko je prema ruskim procenama iznosila finansijska pomoć Moskve Belorusiji u poslednjih šest godina – Lukašenko nije ni pomenuo.

Posle „velikog pomirenja“ u svađi koje nije bilo – jer je za svađu potrebno dvoje – i odobrenih milijardu dolara koje će Belorusija upotrebiti za refinansiranje duga prema Rusiji, postavlja se pitanje: da li će se Minsk okrenuti više prema Moskvi, ili će nastaviti dosadašnju inerciju klizanja prema Zapadu? Da bi se dobio makar približan odgovor na ovo pitanje, neophodno je razmotriti nekoliko ključnih faktora koji opredeljuju položaj Belorusije u spoljnopolitičkoj orbiti Rusije i svetu.

Potpuni prozapadni preobražaj Belorusije, dok je Lukašenko na njenom čelu, verovatno nije moguć. Iako nije neobično da EU pre podne promoviše demokratiju i ljudska prava, a uveče žmuri pred manifestacijama velikoalbanskih i neoustaških ideja, kao i počastima koje se otvoreno iskazuju pripadnicima nacističkih grupacija širom istočne Evrope – teško bi bilo zamisliti da Federika Mogerini, na primer, čestita Lukašenku osvojen šesti uzastopni predsednički mandat i pozove ga na otvaranje pristupnih poglavlja. Aktuelni predsednik Belorusije, ma koliko dobrih i pozitivnih stvari učinio za svoj narod u protekle 23 godine, ipak ne pripada krugu „dobrih briselskih momaka i devojaka“, poput Petra Porošenka, Kolinde Grabar Kitarović ili Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i Edija Rame.

S druge strane, prozapadni kurs Belorusije poslednjih godina je dobio na zamahu, što se može primetiti kod mladih ljudi koji se orijentišu na Zapad. Oni putuju u EU da rade i studiraju, ili odlaze turistički, što im je sve omogućio više nego desetostruko povećan životni standard u poslednje dve decenije. Da od toga ništa ne bi bilo da se Lukašenko nije svom silinom oslonio na Rusiju, mladi niti znaju, niti ih to zanima. Oni žele da uzmu sve, sada i odmah, i njima je Evropa poželjnija od Rusije u koju retko odlaze. To je tendencija koja u skorijoj budućnosti može imati ozbiljne implikacije. Davna je prošlost 1994. godina, kada je Lukašenko došao na vlast – preuzevši raspadnutu državu od „prozapadnih elita“ – gde su radnici bili presrećni ako dobiju mesečnu platu od 30 dolara.

IGRA SE „SREDNJA IGRA“

I sada, čim je ekonomska kriza prvi put ozbiljnije zakucala na beloruska vrata, Lukašenko se osetio uznemiren, nesiguran. Zato je nasrtao na Kremlj, tražio više finansijske podrške i bunio se kada je ne dobije. Problem je u tome što Moskva podržava Belorusiju često jače i više nego pojedine regione Rusije. To izaziva nezadovoljstvo unutar Rusije, gde se takođe oseća ekonomski teret sankcija i prepolovljenih cena nafte na svetskom tržištu. Osim što Moskva otkriva evropske prehrambene proizvode – čiji uvoz u Rusiju je zabranjen – upakovane pod beloruskom etiketom, često se dešava da Belorusi uvoze bez carine ruske sirovine, prerađuju ih i šalju gotove proizvode, takođe bez carine, nazad na rusko tržište, po nižim cenama od domaćih proizvođača. Kada iz Moskve ukažu na ovaj problem, optužujući Lukašenka za dampinšku politiku cena, on odgovara – zašto ruski privrednici nisu konkurentniji?

Ovakvo rezonovanje bi, možda, bilo u redu da nije drugog problema. Minsk u ekonomskim pitanjima koristi sva prava i privilegije savezne države Rusije i Belorusije, kao i članstva u Evroazijskoj uniji, ali se ponaša kao „neutralna i suverena“ zemlja kada na red dođu pitanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Praktično nema osetljivijeg problema – od Abhazije, Južne Osetije, Pridnjestrovlja, Krima, Donbasa, Sirije, pa nadalje – a da je Minsk jasno i bez zadrške stao na stranu Moskve. Lukašenko, koga su u zapadnim političkim krugovima sve donedavno zvali „poslednji diktator Evrope“, sada zahvalno dočekuje evropske i američke delegacije u Minsku i gradi imidž faktora stabilnosti i pomiritelja u regionu, dopuštajući sebi da podiže ton kada razgovara sa Moskvom. To je čudna politika, jer dobro zna da ovu ulogu može da igra samo zato što i dalje važi za produženu ruku Rusije – koju zapadni centri gledaju da najradije odseku.

U ovoj fazi on još uvek uživa u izvesnim blagodetima balansiranja između Istoka i Zapada, jer Moskva neće dopustiti da on padne a da mu se ne nađe adekvatna zamena, snažna figura proruske orijentacije kakve na beloruskoj sceni još uvek nema. Zna, takođe, da su na Zapadu odustali od direktnih pokušaja njegovog rušenja, uvidevši da to nije moguće zbog snažne ruske podrške. Zato Brisel, Vašington i Minsk igraju „srednju igru“, gde Lukašenko pomalo krčmi beloruske i ruske interese, dok sa Zapada dobija određene povlastice na tržištu i donekle odrešene ruke kada je reč o unutrašnjoj politici. Ali, kako je i sam rekao, doći će vreme kada će Moskva i Minsk morati da stanu „leđa uz leđa“ i zajednički se brane od neprijatelja. Ili je to rekao tek onako, znajući da je to muzika za ruske uši, posle čega će biti okićen dolarima? Ako je to bio samo blef, ne treba sumnjati da će iz Kremlja dobiti snažan udarac nogom – odmah ispod leđa.

(Pečat)

Tweet