Бранимир Брстина: Атеље 212 непрскана је јабука

Бранимир Брстина: Атеље 212 непрскана је јабука

14 новембра 2016

13-branimir-brstina-mitic-1

ПОЗОРИШНИ живот Атељеа 212 почео је, интимно и готово илегално, 12. новембра 1956. године, премијерним концертним извођењем Гетеовог „Фауста“ у режији Мире Траиловић, у малој сали старе зграде „Борбе“ у којој је било само 212 столица у гледалишту. У суботу вече, на исти дан, свечано и радно како доликује великом јубилеју, шест деценија постојања обележено је премијером комада Милене Марковић „Деца радости“ у режији Снежане Тришић.

У међувремену, било је и успона и падова. Данас Атеље 212 има стални ансамбл од тридесет глумаца, а међу њима су и даље наша највећа имена. Дуг је списак позоришних легенди које су градиле историју ове куће, па садашњи управник и популарни глумац Бранимир Брстина, одустаје од њиховог појединачног помињања – сама листа драмских уметника списатељских и редитељских бардова испунила би целу једну новинску страницу…

* После 60 година од настанка куће, шта сматрате највећим дометима у њеној позоришној историји?

– Атеље 212 и његови аутори годинама уназад успевају да буду ведри будилник заспалима, центар модерне мисли, наше мало-велико позориште. Шездесет година смо у врху интересовања јавности. Зацртаним путем идемо ка недостижном циљу поправљања света. Имамо високо постављене уметничке критеријуме. Увек смо у потрази за новим, инспирација смо многима. Награђивани, хваљени, као и оспоравани. Уз успоне и падове градећи себе и друштво, вољени смо од своје публике.

* У чему је авангардност, као опредељење и заштитни знак вашег театра, данас?

– Можда у храбрости да погрешимо. Да у потрази за новим увиђамо грешке, у ходу их исправљамо и да се томе смејемо. Одлучни да истрајемо и кад сумњамо у остваривање замисли. Да наставимо посебност и традицију нашег позоришта које је и у својој „најљућој“ авангарди (чак и неуспелим представама), са сцене у мрак пружало топлу и пријатељску руку гледаоцу.

* Шта савремени Атеље 212 разликује од осталих београдских позоришта?

– Дали смо управљач у руке махом младим редитељима и осталим уметницима, верујемо у њихов дар и на то смо поносни. Од четрнаест премијера у последње две године, само једну представу је режирао припадник генерације која је већ радила на Великој сцени, а остварили смо завидне резултате. Имамо добар ансамбл. У општепознатој немаштини постављамо комаде са великим бројем глумаца. Не осврћући се на добијене најзначајније награде које прате наш рад, увек смо на почетку и стално се преиспитујући, идемо даље. У духу и традицији Атељеа 212.

* Често се чује у јавности „златно време Атељеа“, а обично се мисли на шездесете, седамдесете, осамдесете године… Слажете ли се с том одредницом?

– Мудри и даровити визионари, оснивачи Атељеа 212 и његово драматуршко одељење, бирали су такође мудре и даровите уметнике, себи равне креаторе – индивидуалце, посебног стваралачког умећа и јединственог позоришног израза, атељеовског духа и стила. Њих, од којих је почело, све је мање. Напуштају нас и растужују. Дужност нас који смо сада ту је да достојно наставимо, а време-судија (можда две хиљаде педесетих), показаће да ли смо били племенити метал две хиљаде двадесетих.

* Каква су ваша лична сећања на долазак у Атеље?

– Кућа духовитих људи. Непретенциозних, малих великана. Ретка сорта. Као јабука. Здрава, мала, црвена, непрскана. Лепа и на око и на пробу.

* Које своје улоге сматрате најзначајнијим достигнућима на његовој сцени?

– Улоге које сам одиграо свакојако се котирају. Не знам им имена, ни домете понаособ. Неке су успеле, неке су безначајне, али заједно, у снопу, доживљавам их као једну свеимену, привилеговану улогу, одиграну у мом највољенијем позоришту.

* Да ли је специфичан хумор (па и у вашој игри) разликовао глумачки ансамбл, а самим тим и ово позориште у односу на остале?

– Моје старије колеге, моји узори, били су како приватно, тако и на сцени, изворно посебни. Били су духовити, вешти, озбиљни, шармантни, ноншалантни, необавезни, иновативни, скромни, истовремено безобразни, сумњали а играли са лакоћом, таман да се превариш и помислиш како би и ти тако могао.. Позориште за одрасле, а смејеш се као дете. Безбрижно, искрено и до суза. После неке представе, уз плач од смеха, осетиш тежину и бол. То ти је неко, од оних што знају шта ће са тобом кад те поведу у мрак, послао поруку да се нисте срели за паре, већ си му био у кући. Нахранио те и напојио. Видео си му и радост и муку. Учинио те равноправним. У сваком позоришту има глумаца који то могу, али у Атељеу их ниси могао избројати. Заједно су они, састављени једни од других, са истог места узимали и враћали, на успех неосврнути, иако је сваки у џепу печат носио.

* Од Мире Траиловић до данас, смењивали су се управници с мањим или већим успехом. Да ли бисте неког посебно издвојили?

– Мира и Муци. Мира је заиста била, да се нашалим, светска а наша. Иако су је по навршетку година, или стажа, законито и убрзано пензионисали, имао сам срећу накратко и да је упознам. Модерна, продорна, магична, снажна, лепа жена.Муци, сталожен, можда и претолерантан редитељ. Племенит и широк, посебно према нама млађима. По смерницама из своје младости једнако је био и творац и чувар духа Атељеа 212, вукао је брод и нас на њему, до краја свог живота.

* Који су ваши управнички „императиви“?

– Да „сваког дана и у сваком погледу“ преиспитујући се, наставим оно што смо започели са младима. Учинимо их способним да кад дође време преузму кормило и да заљубљени у оно што је вредело од настанка, својим идејама, Атеље 212 поведу у нових 60 година.

* Колико је култни бифе утицао на целокупни имиџ позоришта? Шта се у њему очувало до наших дана?

– Вероватно јесте и пуно је о томе причано. Не знам шта од неказаног уопште и постоји. Али да пробам. Уђеш на службени улаз. Право с врата, бифе. Нико те не зауставља. Осећаш да си неко. Чула те варају, али се не опиреш. Станеш негде, као неког чекаш. Гледаш. Слушаш… Следећи пут већ седнеш где има места, а касније ти се још мало омакне и ето те усред сепареа. Временом нешто и проговориш. Не дирају те. Са имало мозга сам се „угасиш“. Ћутиш и већ ти је боље. Упијаш. Код куће препричаваш. Онда те, на пример, случајно Михиз пита за презиме и објасни ти порекло. Сад већ схваташ да си заиста неко, опијаш се и без попијене. Волео сам што се звао бифе и што је био друга сцена. Свако је ту био на додир руком обожаваоцима који су данашње селфије најчешће правили (недоказивим) препричавањима о блискости са својим омиљеним глумцима. Сада је другачије, бифе пун људи обично проради увече, после представе, раније је једнако живео и дању…

СВЕТСКА АВАНГАРДА

АТЕЉЕ је било прво позориште у Источној Европи које је извело „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета, 1956. године. Неочекивани успех широко је отворио врата светске авангарде у једној социјалистичкој земљи, па су на овој сцени играни великани светске књижевности као што су Сартр, Фокнер, Јонеско, Ками, Пинтер, Џојс, Шизгал – први пут приказани пред југословенском публиком, управо у њиховом театру. Овде су „откривени“ и нови домаћи писци попут Бране Црнчевића, Александра Поповића, Душана Ковачевића…

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u