Бранислав Лечић: Докле ћемо да плачемо над својом судбином

Branislav Lečić: Dokle ćemo da plačemo nad svojom sudbinom

30 maja 2017

KOMAD Luiđija Pirandela „Tako je (ako vam se tako čini)“, premijerno će biti izveden 4. juna u Jugoslovenskom dramskom – predstavom u režiji Jagoša Markovića naš teatar pridružuje se obeležavanju sto pedeset godina od rođenja velikog pisca.

Reč je o ranoj drami kontroverznog italijanskog nobelovca, kojom je postigao prvi značajni uspeh. Uloga savetnika Agacija pripala je Branislavu Lečiću, a angažman u ovoj predstavi, posle mnogo godina, ponovni je susret sa istim piscem. „Premijerno“ je bilo još tokom studija, u vreme dok je radio njegov čuveni naslov „Šest lica traže pisca“.

– Ovog puta u pitanju je Jagoševo rediteljsko čitanje sadašnjeg vremena: kako zbog nedostatka sopstvenih života većina ljudi zabada nos u tuđe. Na toj i takvoj društvenoj sredini bazira se opšta trivijalizacija, a glavnu reč vode „žuti“ mediji, štampani i elektronski. Šta je TV rijaliti nego strasno zabadanje nosa u tuđi život, u nedostatku sopstvenog? Izgubili smo saosećanje za drugog čoveka, pa i potrebu za istinitom emocijom. Postaje nam teška, bežimo od nje, živimo surogat života. Neku vrstu sopstvenog rijalitija, kojeg nismo ni svesni… Pirandelo pravi presek društvene praznine, govori o tom odsustvu saosećanja za nesreću drugog, što je osnova za pojavu fašizma.

* Ipak, sam pisac nekoliko godina kasnije postaće član Musolinijeve partije, sa obrazloženjem „fašista sam jer sam Italijan“?

– Pirandelo je to osetio, razlozi za ulazak u partiju su neka druga priča. Danas je u celom ljudskom rodu retkost da nečiji unutrašnji kosmos (umetnički, naučni, politički) bude u skladu sa sopstvenim životom. To su ljudi od mramora, u stanju da žive oni što propovedaju. Često su umetnici svoje stvaralačko delo stavljali u prvi, a životno delo u drugi plan, dovodeći ih u suprotnost. U stilu, moje delo ostaje iza mene, šta se za života dešava manje je važno. Nekada su tako pravili kompromise do izdaje, ne samo države i branše, nego sopstvenog smisla. Baklje ljudskosti i Prometeji života, moja su inspiracija.

* Da li ste i vi pravili kompromise?

– Više puta u životu, ali nikada sa suštinom. I nikada isključivo iz egzistencijalnih motiva. Uvek sam tražio razloge da podmirim dušu, egzistencijalni su bili samo posledica. Kod mene umetnost i politika nisu odvojene, samo su različita polja. Suština je ista, potiču iz istog izvora – da se da smisao kako individualnom, tako i društvenom postojanju. Za to je osim radoznalosti potrebno i razumevanje, zbog toga sam i radio i radim sve pomenuto.

* Jeste li se nekad suočili sa onim da „najlepše pevaju zablude“?

– Generalno se može reći da se jedino vredi boriti za izgubljene bitke. Za mene je život dinamika. Ako se čovek kreće, misli, ima dijalog sa vremenom – on postoji. Sakriti se, spavati, isključivo sanjati, to je bekstvo od života. Više me zanima aktivan put do cilja, nego isključivo sam cilj. Svaki postignuti cilj, u suštini je samo novi početak.

 

* Može li se reći da ste pragmatičan čovek?

– Ja živim vrlo pragmatičan život. Snovi su samo potencijal koji treba ostvariti, pretvoriti u realnost. To je hrabrost, zadatak, ali i radost. U tom smislu sam pragmatičan: pazim šta sanjam da bih to mogao da ostvarim.

* Šta sanjate?

– Politika je strategija mogućeg, to znači da moraš da znaš šta je moguće. Ovo zahteva intelektualni napor i analizu, strategiju i taktiku. Ni jedno ni drugo, ne ukida san.

* Koja je vaša strategija?

– U profesiji, kao i u životu, ona ne treba da smara i zarobljava maštu. Posledica je i slučaja, pa ono što je spontano ponekad prerasta u strategiju. Čovek mora da čita život i kroz pobede i kroz poraze. Lično, više sam naučio iz poraza. I zato se pitam dokle će ovaj narod da plače nad svojom sudbinom.

* Kroz kakve ste poraze prolazili?

– Najviše me je povredila i bolela izdaja prijatelja, bez obzira na to što sam je ponekad mogao razumeti. Češće sam je doživljavao u politici. Sad mi je mnogo lakše, jer sam na nju spreman.

* Živimo li u vremenu koje kara-kteriše potpuno odsustvo stida?

– Fizičko razgolićavanje otišlo je dalje, došlo je do razgolićavanja duše, a onda i manipulacije. Egzistencijalni opstanak tera ljude da s tim trguju. Ne samo što se naplaćuje golotinja nego se uspostavlja vrednosni sistem po principu – ono što mi je korisno, to mi je i dozvoljeno. Tamo gde i kod koga imam interes, toga i volim.

 

* Ambasador ste Fondacije „Tijana Jurić“. Koliko su nam deca nezaštićena, destruktivna i autodestruktivna?

– Sa Tijaninim ocem sam uspostavio kontakt, nastupali smo zajedno u medijima, imali niz akcija da bi se takvo zlo predupredilo. Usvojen je i „Tijanin zakon“, bio sam jedan od ljudi koji je koristio svoje ime da bi skrenuo pažnju na bitne stvari… Ušli smo u liberalni kapitalizam, a on može da bude i destruktivan i konstruktivan. Destruktivno je kad se opustimo i prepustimo interesima velikih, bez brige o sebi, a konstruktivno kad štitimo sebe i kad smo sposobni da prepoznamo sopstvene društvene, državne i nacionalne interese. Koji se to antibiotik uspešno bori protiv svih bolesti i virusa? Uvek i svagda, kultura! Ona je karta kojom drugima predstavljamo svoj identitet, ali i zaštita da ne izgubimo sebe, bez obzira na moć drugih. Bez strategije nema ne samo kulturnog, nego ni biološkog opstanka. Deca su nam manje-više prepuštena sebi. Na državu, nažalost, ne možemo mnogo da se oslonimo. Svako mora da spasava svoju decu.

* Kakvu bi ulogu trebalo da ima obrazovanje?

– Onu pravu, da nam deca postanu lideri života a ne sluge tuđih interesa. Ni tu nemamo strategiju opstanka. Živimo od danas do sutra, imamo ograničenu svest o sebi. Sve se svodi na geografsku poziciju i zatečene istorijske okolnosti. Ne razmišljamo o nesrećom izazvanoj prednosti. Jer, kad promeniš način razmišljanja, to postaje prednost. Primer je vojvoda Mišić u Kolubarskoj bici. U već poraženoj zemlji, gde je okupator osvojio i glavni grad, vojnici iscrpljeni – on ih povuče, odmori i istera neprijatelja. I iz poraza pređe u pobedu. U prevodu, ako smo imali nesreću da hiljade mladih odlazi godišnje iz zemlje, zar to nisu i dalje naša deca? Platili smo njihovo školovanje, oni su naš kapital i naše znanje. Zar to nije Srbija do Tokija? Ima li lidera da sabere sve to znanje u maticu? I to je reforma obrazovanja.

* Čini li vam se da smo narod koji „neguje“ samoprezir?

– Lepo je biti samokritičan, ali mislim da čovek koji prezire ili sebe ili druge, nije u situaciji da bilo šta promeni, osim da potvrdi svoj prezir. I ništa više. To je za mene statika života, jer on nije ništa drugo nego stalna promena. Čovek bez šanse, kao i društvo, ne može da ostvari ljudskost u sebi. A šansa se stvara. Nikakvog realnog razloga nemamo da sebe preziremo, nikakve razlike nema između nas i bilo kog drugog naroda na planeti. Uostalom, engleska istorija je krvavija od naše. Ta potreba da definišemo narod, sopstveni ili tuđi, dodelimo mu određene karakteristike – nesumnjiva je i očigledna prevara…

 

UŽIVAM U LJUBAVI

* OSAMDESETIH godina scenu je „zapalila“ vaša predstava „Ludi od ljubavi“. Teško da bi nešto slično moglo da se desi danas…

– Mi se, generalno, stidimo erotike, seksualnosti, strasti i ljubavi. Kao da je to u startu greh, kao da ne može da bude prirodno i normalno, nego pokvareno, skriveno. Danas se najnormalnijih stvari stidimo, banalizovali smo i erotiku i emociju. Jer, neko hoće da nas snažno drži za m… Ja u ljubavi i seksu uživam. Za mene je erotika i život i umetnost.

ZA „NOVOSTI“ SE TREBA BORITI

* KAO bivši ministar kulture i informisanja, pratite li neizvesnu sudbinu našeg lista?

– I ta priča je trivijalnost ovog doba. Ako se sve prepusti tržišnoj logici, a ne prepozna stečena vrednost kao odraz našeg postojanja i trajanja, onda mi radimo protiv sebe jer to ne štitimo…Apsolutno se za takve novine treba boriti, jer ovo potpuno predavanje tabloidnoj logici je prilog manipulaciji građana. Tamo gde nema prave, promišljene informacije i kulture, čovek se isključivo upotrebljava. On je samo potrošač i lako je zamenjiv.

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Kosovac says:

    Branislav Lečić,…. Najviše ga je zabolela izdaja prijatelja. Takođe, kada je on izdao svoju domovinu, zaboleo ga je lakat….. Dobro bi bilo da neko uspe da obriše njegov potpis sa Đinđićevog spiska ministara koji su se utrkivali ko će pre da izruči Slobodana Miloševića u Hag…. To su ova gospoda: Jožef Kasa, Dušan Mihajlović, Žarko Korać, Momčilo Perišić, Nebojša Čović, Vladan Batić, Dragan Veselinov, Aleksandar Vlahović, Dragoslav Šumarac, Slobodan Milosavljević, Dragan Milovanović, Dragan Domazet, Vojislav Milovanović, Božidar Đelić, Goran Novaković, Goran Pitić, Gorana Matković, Marija Rašeta Vukosavljević, Gaša Knežević, Vojislav Andrić, Zoran Živković, Boris Tadić, Rasim Ljajić, Miroljub Labus, Goran Svilanović, Momčilo Grubač, Saša Vitošević, Branislav Lečić….. Tako je Đinđa podelio odgovornost na 28+1 delova….. Umesto da od dela tih nagradnih 5 miliona dolara napravi crkvu pokajnicu, Branislav Lečić pravi humanitarne fondacije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *