BRANISLAV LEČIĆ: Vučić zida na Tadićevoj promašenoj investiciji!

BRANISLAV LEČIĆ: Vučić zida na Tadićevoj promašenoj investiciji!

11 avgusta 2014

08 p-1Kad je DS bio na vlasti, potpuno je otupeo oštricu reformi i zaslužio je sopstveni pad. Pao je, ali to ne znači da ne može ponovo da se digne, taj isti DS koji je Đinđić profilisao kao reformistički s idejom da postane glavna sila stvaranja stabilnog demokratskog i ekonomski uspešnog društva u kojem srednja klasa vodi glavnu reč.

Pošto sam za tu vrstu demokratske sredine, onda je prirodno da sam za stvaranje opozicije, jer nje trenutno nema. I zbog toga sam se opet angažovao u DS-u, da se ta opozicija napravi. Ne verujem nikom apriori. Ni liderima, ni partijama. Ukapirao sam princip, jednostavan je: „Nemoj nikad da veruješ onima koji pričaju bajke kad su na vlasti, nego gledaj da svaka partija na vlasti ima dobru opoziciju, a samim tim i kontrolu. Samo tada će svaka vlast praviti manje grešaka, a možda i učiniti nešto od onoga što je obećala“, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Nedeljnik“, prvom posle svog povratka u politiku, Branislav Lečić, proslavljeni glumac.

Poručili ste da Vučića pažljivo posmatrate. Šta ste uočili?

– On je jako adaptibilan političar. Na kraju krajeva, inteligentan čovek koji je ukapirao da mora da posisa dosadašnja iskustva raznih i dok su bili na vlasti i u opoziciji. Transformacija je očigledna. Kao čovek koji se bavi glumom, a gluma za mene nije laž nego potraga za istinom, ne mogu da kažem da nisam svedok te njegove promene. Ali, ako počne da pravi alibi za svoje neuspehe, onda će prvo biti na meti onih oko sebe koji ne žele da izgubi tu vlast.

Kao opozicionar nemate premijeru baš mnogo toga da zamerite?

– I dalje ga pažljivo posmatram. Ne samo njega, nego svakog ko je na vlasti. Moramo da ih kontrolišemo, to je naš zadatak. Neću sudbinu svoje dece i dece svoje dece da prepustim bilo kome i slušam izgovore – mala je ovo zemlja, politika je prljava, prava kaljuga, vidiš da rade svašta. Skupo je biti inertan i ne biti budan. Čekaj, bre, čoveče, radi se o mojoj sudbini, o životu moje dece i sad ću da se pravim lud. Kao, baš me briga. Ne, ne. I te kako me je briga i jako sam zainteresovan i četvore oči otvaram i sa velikom pažnjom pratim šta će napraviti od Srbije. Zidaju mi kuću, a mene kao baš briga kako će da izgleda i kako će da funkcioniše. Princip baš me briga princip je neodgovornih ljudi.

Niste pesimista po pitanju rezultata SNS-a?

– Kod nas svako kad dođe na vlast misli da od njega sve počinje. I najčešće se takvi okruže poslušnicima. Tu našu slabost, taj skriveni autoritarni karakter Zoran Đinđić znao je da prepozna. Oko sebe je okupljao ljude koji su mislili svojom glavom. Kad dođeš kod njega, on se svađa i brani svoju ideju, ali i njegovi sagovornici. I svi tražimo tačku gde se slažemo. Takve ljude je voleo, a ne uvlakuše koji će samo da klimaju, da se zbrinu i ostanu.

Oponenti vam najviše zameraju što ste političke stranke menjali kao košulje ili glumačke uloge.

– To nije tačno. Nisam hteo da uđem u DS iako me je Zoran sve vreme zvao. Zvao me je i da budem potpredsednik, ali politika devedesetih nije me toliko privlačila, više me je interesovalo da dam svoj lični doprinos da dođe do demokratskih promena. Tek šest meseci posle Zoranove smrti, ušao sam u DS jer sam shvatio da je ubijen premijer, da je oborena vlada i da je jedino demokratsko što je ostalo u tom trenutku bila ta stranka.
Posle toga, poverovao sam da će Čeda biti taj koji će poneti barjak promena, ali on me je razočarao. Sledeća stanica bio je moj pokušaj sa „Mojom Srbijom“, koju sam osnovao, ali egzistencija svake političke partije zavisi od nekih dilova, pa i sa tajkunima. A ja niti sam to želeo, niti sam to mogao da svarim. Onda je usledio poziv Vladana Batića pred smrt kao prijatelja da mu sačuvam stranku, a posle šest meseci odbijanja, pristao sam na to, ali mučenik je vrlo brzo umro, tako da nismo stigli da tu stvar obavimo kako treba, nego je to prepušteno sudu Tadića i Đilasa. A pošto su oni tada bili u koaliciji sa DHSS, bili su protiv toga da se u toj stranci pojavi neko Đinđićev.
Nisam ja, dakle, menjao političke partije zato što sam išao iz jedne u drugu radi opstanka i političke karijere. Ja sam svoj posao i ime imao i pre toga, imam ga i danas, nego su te partije odlazile od mene. One su mene izdale, a ne ja njih. Ako ide u pogrešnom pravcu i ma koliko da smo dobro drugovi, da li to znači da treba nastaviti sa njima? Ne. Mene zanima istinska duhovna reforma Srbije. Evolucija, emancipacija, osvetljenje i ekonomski napredak. Svaka politička grupacija koja na tome radi moj je saveznik i prijatelj.

A zašto niste ostali sa Tadićem u DS-u, nego ste otišli u LDP?

– Zato što nisam verovao da Tadić može da uradi posao, što se posle i dokazalo.

Koliko vam ovaj DS liči na Đinđićev?

– Da ne verujem u Pajtića, ne bih ni ulazio u DS. Znam ga dobro i posmatrao sam šta radi. Za njega nemam loših reči, a on nema ni loših dela. Realno, ne postoji ništa što bi ga moglo dezavuisati kao političara. Na kraju krajeva, operativan je, što je pokazao u Vojvodini. Prvi je lider DS-a posle Đinđića koji budi nadu. DS, da bi predstavljao stožer opozicije, u suštini mora, a to i čini, da se obračuna sam sa sobom, sa svojom politikom, da animira ljude da mu ponovo veruju. A to znači da mora da vaskrsne.

Ali, kako mislite da demokrate posle ovog posrnuća mogu da se vrate na vlast?

– Za sada dobar deo posla za nas radi pozicija.

Mislite, SNS i Vučić rade za vas, odnosno DS?

– Kako da ne. Sve što se dešava na nivou građanskog ili sindikalnog organizovanja ili nekog bunta spada pod kategoriju da to radi DS. Znači, vlast daje DS-u taj osećaj jedine opozicije. Drugi korak napravio je Pajtić kada se izvinio građanima zbog grešaka DS-a kada je bio na vlasti. Građani zaslužuju to izvinjenje, jer je DS u jednom trenutku postao potpuno buržoaska partija, a to nema veze sa reformama. Ali, Vučić, koji se razume u politiku, morao bi da se razume i u demokratiju. Upravo njemu potrebna je jaka opozicija.

Nakon vas, i Mira Banjac ušla je u DS. Hoće li vašim stopama još neko iz te kulturne branše, koja je, čini se, negde sakrivena i nije željna političkih kamera?

– Hoće, ali tom odlasku u zapećak doprineo je DS. Tadić je to uradio svojim inertnim ponašanjem i željom da se okruži ljudima koji su uspavali svrhu političkog angažmana. I, naravno, samim tim uspavali i demokratski naboj. Kad su ga nešto pitali posle silaska sa vlasti, a on kaže: „E, sad znam“. A kako to sad znaš, a nisi znao kad si bio osam godina na vlasti?

Pristao sam da glumim Arkana

Da li je tačno da ste uspeli da izbegnete da glumite Arkana na filmu?

– Rekao je da hoće da snimi film o sebi i da hoće da ga ja igram. Odgovorio sam mu: „Ti imaš takav život i takav si čovek da to ne može da igra niko osim tebe“. Priznao je da ne zna ništa o glumi. Imao je poverenja u mene kao glumca. Onda sam mu rekao: „Okej, pristajem na to, ali samo pod jednim uslovom – nikada do sada nisam prihvatio loš scenario, ali kad ti kažem ‘da’, igraću te“. Ali, scenario nikada nije stigao.

Videli ste i Legiju u tampon-zoni?

– To je bila vruća situacija. Iako ne Zoranovom voljom, u tampon-zoni su se kao padobranci našli i Legija i Rade Marković, a kasnije i načelnik generalštaba Nebojša Pavković. Išli smo zajedno u zonu da bismo ohrabrili vojnike. Na benzinskoj pumpi Đinđić me pita: „Da li hoćeš da budeš ministar?“ To je bilo pred samo pravljenje vlade. Kažem mu: „Kakav ministar?“, a Đinđić: „Sad je vreme da radimo“. Rekao sam Đinđiću da neću. Pet minuta je bila tišina. I onda Zoran kaže: „Gledam te godinama i svaki put si imao drugačiji politički govor, jer si govorio iz srca, dok su se drugi ponavljali. Sad te zovem da to što smo govorili i radimo, ali ti si, izgleda, samo za priču, nisi za rad“. Ja sam zanemeo. Znali smo se još od Terazijske česme. Bio je lukav i znao je da me ubedi.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *