„Бранитељи самоубице“

„Бранитељи самоубице“

5 јуна 2015

tomic ante 46Пише: Анте Томић

Једном се, причају, у Сплиту, на Матејушци, код Светог Фране, неки момак којега је цура оставила попео усред дана на кров зграде и викао да ће се бацити у дубину. И народ се, јасно, усплахирио. Жене су ужаснуто вриснуле, а родитељи длановима покрили очи малишанима и брзо их одвели да не гледају кад самоубојица бубне и лубања му се распрсне као зрела лубеница на асфалту. Дошли су затим и ватрогасци и раширили округло спасилачко платно, а ватрогасни заповједник ухватио мегафон и кренуо несретника преклињати да не чини глупости.Овога, међутим, није требало особито увјеравати јер му је куража, што је дуље стајао на крову, очито копњела. Гледајући у понор, више није био сигуран да жели окушати срећу с гравитацијом. И даље је, истина, пријетио да ће се убити, али све рјеђе и неувјерљивије. Представа му је ускоро дошла заморна и монотона.

Ведар осмијех

“Ајде, соколе, баци се више!” викнуо је напосљетку нетко изнервирано. “Пријатељу, немамо цили дан”, јавио се други. “Мене ручак чека!” добацио онда и трећи. Окупљени су се насмијали и некако спонтано кренули изазивачки скандирати: “Бааааа-циииии сеееее!… Бааааа-циииии сеееее!”, а неостварени се самоубојица на то засрамио и повукао с крова.

У девет од десет оваквих случајева мотив је ионако прије егзибиционизам него истинска жеља да себи одузмете живот. Видјели смо то и у четвртак навечер, у вријеме бранитељских демонстрација на Маркову тргу, кад се онај један с црвеном беретком попео на Стару градску вијећницу и одозго дерао како ће радије умријети на ужасан начин него и даље трпјети издајничку политику Зорана Милановића. И тада су људи крикнули, али више некако да се тип несретно не оклизне и не откотрља низ влажни цријеп. Нитко није повјеровао да ће се он стварно убити. Видјели смо га, напокон, кад се спустио натраг на трг, фотографија је ухватила тренутак у којему га полицајци воде озареног кроз гомилу. Човјек је дјеловао врло задовољан, очито му се управо нешто лијепо догодило. Ниједан самоубојица никад и нигдје се није смијешио таквим широким ведрим осмијехом.

Невољена бића

Бранитељ са Старе вијећнице на загребачком Горњем граду и онај с Матејушке којег је оставила цура у основи су једнаки људи. Невољена и занемарена бића која су својом драматичном гестом заправо жељела само да их нетко погледа, да обрати пажњу на њих, суосјећа с њима. Дајте ми љубави, завапили су и један и други с крова, тек што су првога исмијали, а другоме се заиста посветили, освијетлили га телевизијским рефлекторима и учинили га сретним.

А на неки начин у овоме је инциденту сва бит револуције под шаторима у Савској 66. Бранитељи сједе тамо под церадама већ двије стотине дана, а да нитко уствари томе не зна повод. Магловито се наслућује да су им укинули, или ће тек укинути, некакве материјалне повластице, али, по свему судећи, то није точно.

Други аргумент с којим просвједници наступају је нематеријални, идеолошки и емоционални: издајничка комунистичка власт изједначава жртву и агресора, бранитељи су у данашњој Хрватској занемарени и напуштени, не воле их и не желе они што ни хрватску државу нису вољели ни жељели. Дуље од пола године Глогошки и Клемм и друштво ово устрајно понављају с руба крова, док их одоздо, с улице, премијер Милановић и министар Предраг Матић у мегафон увјеравају како је истина управо супротна.

И ништа не помаже. Колико се год власт трсила доказати да никога ни за што није закинула, и то прилично чврсто документира износима бранитељских пензија, бранитељи непопустљиво цендрају да их власт не воли и траже суосјећање и наклоност јавности. И доста дуго ту су наклоност имали, али у посљедње вријеме уочљиво је губе.

Равнодушни и нервозни

Људи су збуњени, губе стрпљење с екипом из шатора у Савској. Није им нарочито бистро зашто се нетко с пензијом од двадесет или двадесет пет тисућа осјећа издано, занемарено и невољено? Како суосјећати с његовим патњама ако мјесечно не добијете ни четвртину тога износа?

На крају, природно, постанете равнодушни, па вас цијела та ствар с бранитељима лагано почне и нервирати. Гледате како се човјек попео на Градску вијећницу и пријети да ће се бацити и у себи му можете још само рећи: “А, мој пајдо, шта се мора, није тешко.”

(Слободна Далмација)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u