Брегзит је велики догађај и шанса за Србију

Bregzit je veliki događaj i šansa za Srbiju

2 jula 2016

zeljko-cvijanovic 545Piše: Željko Cvijanović

1.

Pokušajmo da zamislimo rusku pešadiju kako s pesmom prolazi ulicom pored kuće Turbinovih, dok je razdragani Kijevljani zasipaju cvećem. Ili Kineze koji u istoj formaciji ulaze u Tajpej. Ili da smo se jednog jutra probudili, a Si Đinping betonirao celo Južno kinesko more i proglasio ga za parking. Bili bi to veliki svetski događaji, zar ne? Da, samo je Bregzit – osim što se, za razliku od njih, dogodio – veći.

Dva su razloga. Prvi, Kijev i Tajpej zbili bi se na granicama dodira globalističkog i slobodnog sveta, pa je, koliko god veliko, njihovo dejstvo, budući na limesu, ograničeno. Bregzit je eksplozija u srcu i postojbini Imperije. Njeni efekti neverovatnom brzinom šire se svetom, gde danas nema nikog ko može da predvidi njihove konačne domete i kvalitet. I, drugo, pomenuti događaji iz mašte bili bi proizvodi nekih akcija – političkih ili vojnih – koje bi uticale na proces tako što bi ga poništavale, preusmeravale ili ubrzavale. Bregzit je, sa druge strane, proizvod čistog procesa. U njemu nije bilo ni Putinovih raketa ni Sijevih para.

2.

Bregzit je otud rezultat dugotrajnih političkih i društvenih procesa koje je otvorio zapadni svet posle pada Berlinskog zida. Nije sasvim u pravu Nebojša Katić kad za sve optužuje Kameronovo nesmotreno raspisivanje referenduma, ocenjujući ga kao nepotrebno igranje vatrom. Jer referendum je bio samo medij u kome se oslobodila energija tih procesa. Problem je, naravno, bila ta nesolidna vavilonska građevina, sa svojom ambicijom – istovremeno smešnom i agresivnom – da zaustavi istoriju kad ona uđe u stadijum liberalnog kapitalizma. Problem je bilo strašno nasilje koje je na tom putu proizvela i koje se sprema da napravi i u geografskoj i u istorijskoj ravni. Taj svet, kao nijedan drugi sa sličnim ambicijama u hiljadama godina istorije, nije mogao da izdrži protivrečnosti koje gomila sve većom brzinom. Zato je počeo da se raspada na mestima svog nastanka, ulazeći u svoju mračnu noć, u doba duboke neizvesnosti.

Da se toj neizvesnosti ne vidi dno, najbolje se vidi po tome što niko u Velikoj Britaniji ne zna ni toliko da li će odluka sa referenduma biti provedena, ni kako, ni kada. Liberalna britanska elita – jednako ona koja je bila protiv izlaska iz EU i ona koja je bila za – nema ni ideju ni kapacitet da provede odluku naroda. Dok deo ovdašnjih korisnih idiota otvorenih usta slavi britansku demokratiju, koja je omogućila da elite, kao, uvaže glas naroda – naravno, suprotstavljajući je domaćoj – za to vreme Gardijan, nekadašnji medijski ponos britanske demokratije, tvrdi da „2016. godina već rizikuje da postane najgora godina za demokratiju još od 1933“. Naravno, Gardijan, svojom tezom o „zamoru demokratije“ i dubokom sumnjom u njene izborne postulate, nije na tragu onih koji su prethodnih decenija upozoravali u šta se ona izmetnula, već je samo na tragu pragmatičnog Džona Kerija, koji bi presekao Gordijev čvor tvrdeći da posle referenduma Britanija uopšte ne mora da izađe iz EU, odnosno da tamošnje elite uopšte nisu u obavezi da ispune volju građana.

3.

Zašto su zapadne elite toliko očajne, jasno je. Da bi za još neko vreme produžile svoje trajanje, moraće – teško verovatno – da promene svoje fundamentalne moduse postojanja ili će – mnogo verovatnije – sve ono nasilje i bezočnost, koje su decenijama širile svetom, da primene i na sopstvene građane. Pripreme za to već su otvorene tvrdnjama kako su odluku o izlasku, naspram prosvećene Britanije, doneli Britanci nižeg kvaliteta (provincijalci, neobrazovani, stariji). Naravno, ne bih rekao da je tu reč samo o eksploziji rasizma i poslovične klasne nadmoći elita već i o prostoj obesnoj gluposti, za koju je kadar samo „novi“ čovek, učen u koordinatama tog sveta. Jer odluku su doneli Britanci u kojima je živo predanje – o slavnim danima, o velikim bitkama, o sopstvenoj tradiciji i kulturi – Britanci koji na monarhiju ne gledaju kao na najstariji Diznilend na svetu.

Za britanske elite je dakle jasno, ali otkud toliko skrušenosti i tuge zbog Bregzita u srpskoj medijskoj eliti, mnogo naviknutijoj da sledi globalne modne trendove nego sopstvene prilike? Otud što je beznadežno provincijalna, što je davno odustala od rizika koje donosi mišljenje.

4.

Naravno – i to valja glasno reći – Bregzit je najbolja moguća vest za Srbiju. Nije tu reč o našem osećanju revanša za ulogu Velike Britanije u Srbiji u poslednjih 25 godina, posebno posle dolaska na vlast Tonija Blera, već o sasvim pragmatičnim razlozima. Jer danas, kad Dejvid Kameron kaže da je prvi prioritet njegove politike da sačuva Ujedinjeno Kraljevstvo u jednom komadu, Srbi mogu da budu zluradi, ali mogu i da se pouzdaju u činjenicu da je London preko noći ostao bez većeg dela resursa za mešanje u balkanske poslove. Naravno, ne treba biti naivan: britanski ambasador verovatno nije morao dugo da čeka instrukcije da se u Beogradu ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Nema sumnje ni da će se ovdašnje britanske agenture ponašati kao ranije. Ali problem nisu ni bili ambasador i agenture, već ono što je stajalo iza njih. I toga će biti sve manje.

Osim toga, izlazak Velike Britanije, realizovao se on ili ne, verovatno je poslednja prilika da EU – tačnije njena nova osovina Berlin–Pariz–Rim – artikuliše autentičnu evropsku politiku, tačnije politiku koja bi bila u istinskom interesu evropskih zemalja. Dogodi li se to – a razlike između Angele Merkel i Džona Kerija po pitanju izlaska Britanije svedoče da se u Evropi o tome razmišlja – to po sebi neće moći da bude antiruska politika; to, jednako po sebi, neće moći da bude politika koja će interes Vašingtona stavljati iznad interesa evropskih zemalja.

Radi se o tome da u geopolitici Srbije postoji jedna konstanta: podudarnost interesa Londona i Vašingtona, sa jedne strane, i, sa druge, Berlina, ili podređivanje Nemačke atlantistima, nisu ostavljali Srbiji nikakav prostor. Takva politika po definiciji morala je da bude anturuska, a samim tim i antisrpska. Istovremeno, svaka distanca između atlantista i Nemaca jeste otvaranje prostora za Srbiju; tako je bilo uvek, tako će biti i sad. S tim što posle Bregzita distanca među njima nije bila veća nikad otkako je pao Berlinski zid.

5.

Ništa od toga neće se događati preko noći niti će evropske zemlje svoju slobodu dobiti na tacni. Jer – i to je geopolitička konstanta – SAD mogu da ostanu u stanju velesile samo preko kontrole Evrope, bez obzira na to koliko se težište globalnih aktivnosti prebacivalo na Pacifik.

Otud, koliko god Bregzit bio prilika za širenje slobodnog sveta, nepredvidivost i zamke koje on sa sobom nosi mogu da budu i velika opasnost. Kako se vidi, ni Moskva ni Peking nisu posle Brgzita povukli nijedan nagao potez, tako da nema potrebe ni da ga povlači Beograd. Za Srbiju ovo je trenutak kad evropske integracije valja usporiti – što se svakako događa – dok će vreme za temeljno preispitivanje naše evropske politike doći kad se posledice Bregzita i reakcija na taj istorijski događaj izbistre i kad se vidi sa čim je Nemačka, pre svih, izašla iz toga. Naravno, osigurač za to čekanje i takvu politiku Srbini obezbeđuje nastavak i produbljivanje saradnje sa Kinom i Rusijom, odakle će već sledeće nedelje doputovati Dmitrij Rogozin sa dosta konkretnijom pričom od one zimus.

Jer dobru priliku poput Bregzita nikako ne bi trebalo pretvoriti u omču, uvek imajući u vidu da je budali i dobitak na lotou, po pravilu, više problem nego prilika.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. padre says:

    E, ovo ti je po onoj logici, što smo u večim govnima, to su nam šanse veče!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *