Brine me odbrana Republike Srpske

Brine me odbrana Republike Srpske

17 jula 2013

Obrad_KesicPiše: Obrad Kesić

U poslednje vreme sve češće se u srpskim medijima i u javnosti spekuliše o pretnjama Republici Srpskoj i o raznim međunarodnim planovima za nekakve ulične ,,revolucije” kroz celu Bosnu i Hercegovinu. Nikad nisam bio ljubitelj teorija zavera, pogotovo u vezi sa Srbijom, Republikom Srpskom ili Srbima generalno jer sam uvek tvrdio, i dalje tvrdim, da smo mi Srbi (a pogotovo političke i intelektualne elite u Srbiji) najviše krivi za nesreće, neuspehe i poraze koji su se dogodili ovom narodu u poslednjih nekoliko decenija. Naravno da su svemu tome doprinele i pojedine države, razni ratni neprijatelji, protivnici i oportunisti.

Da postoje ozbiljne pretnje prema Republici Srpskoj, potvrđuju i mnoge izjave evropskih i američkih diplomata koji se ponašaju kao populistički lokalni političari potpaljujući nezadovoljstvo naroda i sve češće direktno preteći Miloradu Dodiku i Republici Srpskoj. Tako je pre nekoliko meseci, ohrabren ovakvim stavovima američkog ambasadora Patrika Muna, Sefer Halilović, bivši ratni komandant Armije BiHi sadašnji političar, pretio RS novim ratom a predsedniku Dodiku likvidacijom. Naravno, sve diplomate Evropske unije i Amerike su se u BiH ,,pravili Englezi” i ćutanjem iskazali svoj odnos prema Republici Srpskoj. Isto tako, za ,,okruglim stolom”, održanim 1. jula u Institutu za mir u Vašingtonu povodom ulaska Hrvatske u EU, bivši američki ambasador Piter Galbrajt je mnogo direktnije objasnio zašto, po njegovom mišljenju, BiH ne funkcioniše. Rekao je da je on jedan od učesnika sastanka u Dejtonu koji je odmah shvatio da tamo doneseni ustav ,,ne može da se primenjuje” i da Bosna ne može da ima neku perspektivu zbog toga što je Dejton, po njegovom, dao legitimitet ,,nelegitimnom delu” te zemlje, to jest Republici Srpskoj. Prema ovakvom viđenju situacije, sve bi u Bosni bilo super i ona bi bila funkcionalna država, samo kad bi se na neki način rešili Dodika, a RS pretvorili u – entitet na papiru.

Iako je u velikoj meri pozicija RS sada jača u odnosu na drugi deo Bosne (Federaciju) i u odnosu na međunarodnu zajednicu, ipak postoje mnogi koji bi se rado vratili nazad na one, po njihovom, lepe dane apsolutne moći visokog predstavnika, kao što je to bilo za vreme Pedi Ešdauna i njegovih prethodnika. U suštini, ključno pitanje,koje je srž svih današnjih sukoba u BiH, jeste da li Bosna može da opstane ako nije unitarna i centralizovana država? Bošnjaci i jedan deo međunarodne zajednice (baš onaj koji je glavni zagovornik nezavisnog Kosova) misle da ne može i sve čine da bi Dejtonski sporazum i dejtonski ustav ,,popravili”. Srbi, a u poslednjih nekoliko godina i Hrvati, misle drugačije: BiH može da opstane jedino ako se sačuva temelj Dejtonskog sporazuma, a to je da je BiH visoko decentralizovana država.

Ovaj problem se vidi u svakom trenutnom sukobu. Od nedostatka dogovora o jedinstvenim matičnim brojevima, gde bi bošnjačka politička elita i deo međunarodne zajednice hteli da ,,izbrišu” entitetske granice postavljene u Dejtonu,a gde vlasti RS nude rešenje na osnovi poštovanja tih entitetskih granica, do aktuelne krize u Federaciji koja je u velikoj meri posledica nelegalnih i nasilnih izmena Dejtonskog sporazuma od strane visokih predstavnika. Na osnovu tih izmena, prava i garancije Hrvata u Federaciji su radikalno smanjeni, dok su Bošnjaci dobili priliku da u velikoj meri upravljaju Federacijom, stvarajući novu ,,realnost”, sa Hrvatima kao manjinom. Galbrajt u svom viđenju problema u Bosni nije štedeo ni Hrvate osuđujući ih zbog toga što ne prihvataju ulogu koja im se nudi, jer on ih uverava da bi kao svaka manjina u Evropi imali ,,najveće moguće garancije”. Sigurno bi rado dao iste garancije i srpskoj ,,manjini”.

U suštini, ne čudi to što lažnu zabrinutost za BiH i RS iznose licemerni stranci. I može se lako shvatiti zašto Dodik i Republika Srpska smetaju nekim i bošnjačkim političkim liderima. Ali,neshvatljivo je to što se od strane ,,političkog vrha” nekih analitičara i nekih medija u Srbiji sve više prihvata ovaj pogled na BiH i na RS,tako da se u javnosti stvara percepcija da su glavni problem u BiH – Republika Srpska i Milorad Dodik. Da bi razumeli zašto se ovo dešava u Srbiji, moramo da imamo u vidu da uspeh Republike Srpske jasno ukazuje na neuspeh Srbije. Dodik mora da ode, jer on negira upornu tvrdnju da pasivna i neuspešna politika ,,državnog vrha” Srbije nema alternativu. Sadašnja RS, koja je sebi izgradila bolju poziciju braneći sopstvene interese,ne odgovara nekima u međunarodnoj zajednici, a ni zvaničnom Beogradu. Međunarodna zajednica bi rado videla ,,moderne” ili ,,proevropske” nacionaliste na vlasti u RS, koji bi bili lep tandem sadašnjoj vlasti u Beogradu. Dok bi vlasti u Beogradu da se reše problema RS na sličan način na koji su se ,,rešili” problema severa Kosova.

Uz to treba dodati da je teško ubediti Srbe na KiM da i oni nemaju alternativu dok god mogu da vide da postoji RS. Sve u svemu, u jednom delu međunarodne zajednice i među vlastima u Srbiji se stvara nervoza kad god Banjaluka odbije nove pritiske i nove ucene, a istovremeno se u Srbiji tvrdi da je to nemoguće učiniti bez teških posledica. Zbog svega toga, bilo bi neodgovorno tvrditi da ne postoje ozbiljne pretnje Republici Srpskoj, a pogotovo kada ,,državni vrh” Srbije tako često iskazuje svoju brigu za budućnost RS i obećava da će posle ,,uspešnog” završetka pregovora sa Prištinom da se više posveti odbrani Republike Srpske. Moram da priznam da me ova obećanja iz Beograda više brinu nego priče nekog bivšeg američkog ambasadora i svi napori sadašnjih isfrustriranih američkih diplomata i briselskih činovnika.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *