Бриселски алиби

Briselski alibi

24 juna 2015

vukadinovic djordje 3456aPiše: Đorđe Vukadinović

U trenutku kada budete čitali ovaj tekst biće u toku ili pri kraju nova („odlučujuća”, „najteža”, „istorijska” itd.) runda briselskih pregovora između Aleksandra Vučića i njegovog kosovskog kolege Ise Mustafe. Malo ko se još seća kako su sa istom ili sličnom dramatikom pre nešto više od dve godine najavljivani sastanci („odlučujući”, „najteži”, „istorijski”) Dačića i Vučića sa Hašimom Tačijem, koji su rezultirali tzv. Briselskim sporazumom, mučnim izborima na severu KiM u organizaciji prištinskih vlasti i deblokadom, to jest ubrzanjem srpskih evrointegracija.

Sećate li se tih dramatičnih izveštaja? Kako se naporno pregovaralo, satima bez vode, hrane i odmora, i toga kako je naš (vice)premijer u brk skresao Tačiju, a on zaćutao kao miš. Čovek ne može a da se ne zapita – šta su to tada tako dramatično pregovarali i dogovarali kada ispada da je skoro sve još otvoreno, sem što su Srbi naterani da izađu na kosovske izbore i što je država Srbija u međuvremeno povukla i ukinula niz svojih institucija sa severa pokrajine.

Opet se najavljuje neki dramatičan briselski sastanak, opet se maše nekim spiskom (ne)postojećih nemačkih uslova i opet se čeka Viktorija Nuland. I opet, sa „strepnjom dubljom od nade”, očekujemo kancelarku Angelu Merkel.

Šta nas/ga čeka u Briselu? Šta će biti sa izručenjem Nasera Orića? Hoće li Vučić ići u Srebrenicu? Šta mu/nam donosi Angela Merkel? Čitava medijska scena se uskovitlala da napravi premijeru svojevrsni i preventivni alibi pred „bolne” poteze i iskušenja koja ga očekuju. „Jao, vidi šta mu – nam rade!” Pri čemu se, indikativno, između tog „mu” i „nam” gotovo stavlja znak jednakosti. Tačnije, premijerove muke, dileme i iskušenja predstavljaju se kao naša sopstvena i opšta muka. Gotovo da takve personalizacije političkog života nije bilo ni u ono jednopartijsko, Brozovo vreme, mada svakako postoje određene sličnosti sa davnašnjim sloganom „Tito – narod – partija”. Da ne pominjemo i neke druge moguće asocijacije.

Na delu je svojevrsna neurotizacija javnosti i emotivizacija političkog diskursa. Kao da ništa ne postoji – sem premijera i nekih neidentifikovanih, mračnih sila koje pokušavaju da mu smrse konce i pokvare sreću. A pri tome se, bez svesti koliko je to protivrečno i paradoksalno, neprestano naglašava kako vlada niže sve same spoljnopolitičke uspehe (o onim ekonomskim da i ne govorimo), da nas „svi cene” i da je Srbija „faktor stabilnosti u regionu”.

Verujem da je premijeru teško. Teško je sačuvati dostojanstvo, održati visok rejting i ispuniti očekivanja Angele Merkel i Viktorije Nuland. To je problem pred kojim su se, u ovom ili onom obliku, našli svi Vučićevi i Nikolićevi prethodnici, od Miloševića, pa do Đinđića, Koštunice i Tadića. Pri čemu tadašnje radikalske perjanice uglavnom nisu imale mnogo razumevanja za tu nevolju i trudile su se da po svaku cenu dosole i zagorčaju muku tadašnjim vlastima.

Još su sveža sećanja na njihov radikalizam – pa i onda kada su već postali naprednjaci. Kako su grmeli protiv „Borkovih” sporazuma sa Editom Tahiri i borili se protiv prodaje „Telekoma”. Ne znači da vlastima ne treba dati podršku. Ali moraju da kažu za šta je to podrška i protiv čega. U protivnom, premijerov poziv na nacionalno jedinstvo nije ništa drugo do poziv na saučesništvo u udruženom kapitulantskom poduhvatu.

A možda bi, uoči briselskih i ostalih junsko-julskih iskušenja, premijer i čitava srpska politička elita za primer i uzor mogli uzeti mladu fudbalsku reprezentaciju Srbije, njihovu slogu, entuzijazam, borbenost i patriotizam. Naravno da su to različite stvari, naravno da je „lopta okrugla” i naravno da se neki od produžetaka koje su „orlići” odigrali na svetskom prvenstvu mogao završiti drugačije i manje trijumfalno. Kada se borite, možete uspeti ili ne uspeti. Ali poenta je da, kako u sportu tako i u životu, bez truda, borbe, samopoštovanja i elementarne vere u sebe – uspeha nema i zasigurno ga neće biti.

(Politika)

KOMENTARI



3 komentara

  1. srpkinja says:

    Bravo gospodine Vukadinovicu! Poruka je iskrena, snazna i odvazna! PORUKA ZA SVE: sportiste, politicare i obican svet. Uz veru u Boga i Srpstvo, svi zajedno, mozemo pobediti ovo ZLO sto se nadvilo nad nama! Pogotovo sto imamo u zaledjini rusku bracu koja ce nas podrzati ako se sami usprotivimo protiv vecitih tiranina i vecitog zapadnog zla!

  2. Raka says:

    Sto ga nazivate "premijer" kad kod nas to ne postoji.To mu daje znacaj i sam voli to da cuje.Predsednik Mesne zajednice,uh..odnosno Vlade je po Ustavu.

  3. Pozajmljen komentar says:

    Ipak dobar. Gospodin Vukadinović zna. Dobro, i mi znamo ali nemamo gde da ojavnimo. Dobre reči. "Meštar si riči... meštar po miri. Skidan kapu! Poklonija san se riči... duboko! Piši žešće, ..................! Još žešće, žešće od vlastite riči! To je obveza tvoja, jebga… Piši i dalje i Bog nek ti podari mnoga slova..." Iz bojazni da neko ne bi shvatio, dio koji je isuviše narodni morao san samocenzurisat, nažalost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *