Бриселски алиби

Бриселски алиби

24 јуна 2015

vukadinovic djordje 3456aПише: Ђорђе Вукадиновић

У тренутку када будете читали овај текст биће у току или при крају нова („одлучујућа”, „најтежа”, „историјска” итд.) рунда бриселских преговора између Александра Вучића и његовог косовског колеге Исе Мустафе. Мало ко се још сећа како су са истом или сличном драматиком пре нешто више од две године најављивани састанци („одлучујући”, „најтежи”, „историјски”) Дачића и Вучића са Хашимом Тачијем, који су резултирали тзв. Бриселским споразумом, мучним изборима на северу КиМ у организацији приштинских власти и деблокадом, то јест убрзањем српских евроинтеграција.

Сећате ли се тих драматичних извештаја? Како се напорно преговарало, сатима без воде, хране и одмора, и тога како је наш (вице)премијер у брк скресао Тачију, а он заћутао као миш. Човек не може а да се не запита – шта су то тада тако драматично преговарали и договарали када испада да је скоро све још отворено, сем што су Срби натерани да изађу на косовске изборе и што је држава Србија у међувремено повукла и укинула низ својих институција са севера покрајине.

Опет се најављује неки драматичан бриселски састанак, опет се маше неким списком (не)постојећих немачких услова и опет се чека Викторија Нуланд. И опет, са „стрепњом дубљом од наде”, очекујемо канцеларку Ангелу Меркел.

Шта нас/га чека у Бриселу? Шта ће бити са изручењем Насера Орића? Хоће ли Вучић ићи у Сребреницу? Шта му/нам доноси Ангела Меркел? Читава медијска сцена се усковитлала да направи премијеру својеврсни и превентивни алиби пред „болне” потезе и искушења која га очекују. „Јао, види шта му – нам раде!” При чему се, индикативно, између тог „му” и „нам” готово ставља знак једнакости. Тачније, премијерове муке, дилеме и искушења представљају се као наша сопствена и општа мука. Готово да такве персонализације политичког живота није било ни у оно једнопартијско, Брозово време, мада свакако постоје одређене сличности са давнашњим слоганом „Тито – народ – партија”. Да не помињемо и неке друге могуће асоцијације.

На делу је својеврсна неуротизација јавности и емотивизација политичког дискурса. Као да ништа не постоји – сем премијера и неких неидентификованих, мрачних сила које покушавају да му смрсе конце и покваре срећу. А при томе се, без свести колико је то противречно и парадоксално, непрестано наглашава како влада ниже све саме спољнополитичке успехе (о оним економским да и не говоримо), да нас „сви цене” и да је Србија „фактор стабилности у региону”.

Верујем да је премијеру тешко. Тешко је сачувати достојанство, одржати висок рејтинг и испунити очекивања Ангеле Меркел и Викторије Нуланд. То је проблем пред којим су се, у овом или оном облику, нашли сви Вучићеви и Николићеви претходници, од Милошевића, па до Ђинђића, Коштунице и Тадића. При чему тадашње радикалске перјанице углавном нису имале много разумевања за ту невољу и трудиле су се да по сваку цену досоле и загорчају муку тадашњим властима.

Још су свежа сећања на њихов радикализам – па и онда када су већ постали напредњаци. Како су грмели против „Боркових” споразума са Едитом Тахири и борили се против продаје „Телекома”. Не значи да властима не треба дати подршку. Али морају да кажу за шта је то подршка и против чега. У противном, премијеров позив на национално јединство није ништа друго до позив на саучесништво у удруженом капитулантском подухвату.

А можда би, уочи бриселских и осталих јунско-јулских искушења, премијер и читава српска политичка елита за пример и узор могли узети младу фудбалску репрезентацију Србије, њихову слогу, ентузијазам, борбеност и патриотизам. Наравно да су то различите ствари, наравно да је „лопта округла” и наравно да се неки од продужетака које су „орлићи” одиграли на светском првенству могао завршити другачије и мање тријумфално. Када се борите, можете успети или не успети. Али поента је да, како у спорту тако и у животу, без труда, борбе, самопоштовања и елементарне вере у себе – успеха нема и засигурно га неће бити.

(Политика)

KOMENTARI



3 коментара

  1. srpkinja says:

    Bravo gospodine Vukadinovicu! Poruka je iskrena, snazna i odvazna! PORUKA ZA SVE: sportiste, politicare i obican svet. Uz veru u Boga i Srpstvo, svi zajedno, mozemo pobediti ovo ZLO sto se nadvilo nad nama! Pogotovo sto imamo u zaledjini rusku bracu koja ce nas podrzati ako se sami usprotivimo protiv vecitih tiranina i vecitog zapadnog zla!

  2. Raka says:

    Sto ga nazivate "premijer" kad kod nas to ne postoji.To mu daje znacaj i sam voli to da cuje.Predsednik Mesne zajednice,uh..odnosno Vlade je po Ustavu.

  3. Позајмљен коментар says:

    Ипак добар. Господин Вукадиновић зна. Добро, и ми знамо али немамо где да ојавнимо. Добре речи. "Мештар си ричи... мештар по мири. Скидан капу! Поклонија сан се ричи... дубоко! Пиши жешће, ..................! Још жешће, жешће од властите ричи! То је обвеза твоја, јебга… Пиши и даље и Бог нек ти подари многа слова..." Из бојазни да неко не би схватио, дио који је исувише народни морао сан самоцензурисат, нажалост.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u