Британија сузама не верује

Britanija suzama ne veruje

6 juna 2019

Piše: Siniša Ljepojević

Britanska premijerka Tereza Mej je podnela ostavku na mesto lidera vladajuće Konzervativne partije, što automatski znači i odlazak sa mesta premijera. Umesto objašnjenja ili izvinjenja za ono što jeste ili nije učinila, britanskoj javnosti je ponudila suze, zaplakala je. Ostaće upamćena kao premijerka koja je izgubila kontrolu nad sopstvenom vladom, urušila autoritet premijera i nije ispunila svoju osnovnu misiju – da realizuje većinsku volju Britanaca da Britanija napusti Evropsku uniji (EU). U tom neuspehu ona je simbol urušene političke scene Kraljevstva i retkog poniženja Velike Britanije. Suze u tom posrnuću ne mogu da pomognu.

Tereza Mej je došla na mesto premijera posle referenduma 2016. godine o izlasku iz EU. Drugim rečima, došla je da sprovede Bregzit i da Britaniji ponovo vrati punu nezavisnost. Imala je tako retku istorijsku šansu da bude i prva premijerka ponovo nezavisne Velike Britanije. Tu šansu ne samo da nije iskoristila, nego je dovela političku Britaniju u do sada neviđeni haos u kojem umesto izabrane vlade i poslanika vladaju međunarodne korporacije i banke. U Britaniji ima poslovica koja kaže: kada imate problem i tragate za rešenjem, „pronađite neku ženu“. Tereza Mej je srušila to istorijsko narodno iskustvo.

Britanija Tereze Mej je dospela u duboku političku krizu sa gotovo potpuno razbijenom političkom infrastrukturom. Ona je bila premijerka koja je u novijoj istoriji najviše ponižavana u Parlamentu, ali sve to joj ništa nije značilo, nastavila je po svome. Njen plan izlaska iz EU, koji je postigla sa Briselom, poražen je tri puta, a želela je da ga stavi na glasanje i po četvrti put, što je nezapamćeno u istoriji Parlamenta. U glasanju u Parlamentu o poverenju premijerki preživela je sa samo 17 glasova. Trebalo bi podsetiti da je Margaret Tačer 1990. godine takođe pobedila na glasanju o poverenju sa 20 glasova, ali ona je ipak podnela ostavku jer, kako je rekla, „dvadeset glasova nije dovoljno za britanskog premijera“.

GLAS IZ ZATVORA

Vremena su se, međutim, promenila. Mej je uporno izbegavala da preuzme odgovornost za ostvarenje Bregzita, izlaska iz EU, pa je u tome pokušala da se sakrije iza Parlamenta. Umesto vlade, kontrolu je preuzeo Parlament u kojem sede poslanici  formalno izabrani na izborima dok se u suštini radi o grupama lobista koji sprovode instrukcije onih koji ih plaćaju za razne usluge, a koji ne slušaju volju onih koji su ih birali. U tom haosu usledila je serija besmislenih glasanja, i to bez jasnog pobednika, i politička Britanija se svakoga dana rastakala.

Možda je najbizarniji slučaj sa bivšom poslanicom Laburista Fionom Onasanjom. Bilo je glasanje da li da Britanija napusti EU sa dogovorom ili bez dogovora. Odnos snaga je bio identičan, nerešeno. Poslanica Onasanja je u to vreme bila u zatvoru, osuđena na 30 dana zbog toga što je slagala policiju kada je uhvaćena u prekoračenju brzine. I onda, dok je izdržavala kaznu, hitno je puštena iz zatvora, dobila je nanogvicu, i otišla u Parlament da glasa. I taj njen glas je presudio da Britanija ne može iz EU bez dogovora sa Briselom. Odmah potom su je smenili oni koji su glasali da ona bude poslanik u gradu Piterborou, ali to niko ne zarezuje. I to je današnja, Britanija Tereze Mej: da istorijska odluka zavisi od jedne poslanice koja je u zatvoru.

SLUGE CENTARA MOĆI

Mej je doduše uspela da razbije britansku političku infrastrukturu uobličenu pre stotinu godina kada je uvedeno opšte pravo glasa i kojom su dominirale dve vodeće partije kao i autoritet premijera i Parlamenta. Politička kriza u Britaniji već dugo traje, ali je Tereza Mej „uspela“ da tu krizu sada potpuno ogoli i pretvori u političke ruševine zemlje sa najstarijim parlamentom u savremenom svetu. I tu je ta istorijska uloga Bregzita. Bregzit je doprineo tom razobličavanju političke elite koja nema snage za odgovornost i istorijske odluke, na sceni su generacije koje slušaju ljude iz senke i interesne grupe. I tu se krije i ključni problem – savremeni političari uopšte nemaju interes za narodnu volju, nego su sluge centara moći.

Bregzit je bio samo prilika da se ta politička sramota razgoliti i pokaže očiglednom. Među simbolima te nesreće je i Tereza Mej koja je insistirala na planu izlaska iz EU koji je odgovarao međunarodnim korporacijama i bankama i koji u suštini znači da Britanija bude deo evropske integracije u svemu sem u u formalnom članstvu. I kada se ipak sve to srušilo, ponuđeni su suze i plač. Nacija koja je bila poznata po svojoj upornosti, snazi i izdržljivosti, otpornosti na ovozemaljske izazove, i na tome napravila svoju istoriju, dospela je do suza, do plača. Tačnije, britanska elita svojim građanima umesto ideja, vizije i rešenja nudi samo suze i emocije. To je simbol savremene elite  Velike Britanije.

Ali, ako je suditi prema reakcijama javnosti na društvenim mrežama, Mej nije uspela u toj trgovini emocijama. Britanija nema suze za Mej. Većina reakcija ukazuje da nema razloga za sažaljenje jer je „dovela našu zemlju na kolena“ služeći svoje i tuđe, a ne interese Britanije. Optužena je da je „lažov“, obećala je da će Britanija, prema zakonu koji je ona inicirala, napustiti EU 29. marta 2019, a to se nije desilo. Ona, tvrde tviteraši, i nije želela da Britanija napusti EU. Javnost je imala daleko veću priliku da iznese svoje mišljenje na izborima za Evropski parlament za koje je Tereza Mej tvrdila da se nikada neće održati. Ipak su održani a Konzervativna partija, koju je ona vodila, je doživela najveći izborni poraz u istoriji. Dobila je podršku samo devet odsto glasača, manje i od Zelenih.

TEKTONSKI POREMEĆAJ

Britanija ne veruje njenim suzama. Na izborima je ubedljivo pobedila Bregzit partija koja postoji samo šest nedelja i koja se zalaže za obavezan izlazak iz EU. Činjenica je da je ta partija pobedila pre svega veštinom svog lidera Najdžela Faraža, čoveka koji je najistaknutiji borac za napuštanje EU. Faraž je sada onaj koji diktira političku dinamiku u Kraljevstvu. Pobeda Bregzit partije je na neki način drugi referendum o napuštanju EU i potvrđeno svedočanstvo da većina građana Britanije nije promenila mišljenje od vremena referenduma 2016. godine. Istovremeno, ti izbori su pokazali da se tradicionalnim partijama, Konzervativcima i Laburistima, više ne veruje.

Desio se tektonski poremećaj u političkoj Britaniji. I u tome je i značaj Bregzita, taj proces je simbol pobune većine Britanaca ne samo protiv birokratije u Briselu nego, možda i više od toga, i protiv domaće elite. U tome se ogleda značaj evropskih izbora za koje mnogi veruju da su besmisleni, jer Britanija će izaći iz EU 31. oktobra, to je sasvim izvesno, ali su ipak bili važni jer su stvorili priliku da javnost još jednom kaže šta misli o onima koji vode državu.

MEJ ODLAZI, TRAMP DOLAZI

Politička kriza koju  je razotkrio Bregzit će potrajati dugo vremena, godinama. Jer, srušen je sistem i izgubljeno poverenje. Nevolja je takođe što Britanija nema pisani ustav i ne postoje rešenja kako se nositi sa tom vrstom krize, ne postoji legalni kapacitet. Bez pisanog ustava, Britanija se oslanjala na pravnu praksu i kulturu poverenja građana prema vladi i Parlamentu. Tog poverenja više nema, a monarhija, kojoj se još veruje, nema direktnog, operativnog upliva u politiku. U tom smislu Bregzit je zaista istorijski događaj, i kao čin napuštanja globalizma i ideje integracija, i kao proces političkog razobličavanja.

Drugim rečima, sve je sada jasno. Ali uprkos svemu i dalje se nameće pitanje zašto je Tereza Mej baš sada podnela ostavku, a ne ranije. Ili zašto je uopšte to uradila pošto je govorila da to neće učiniti. Da li, naime, vreme njenog odlaska ima neke veze sa odlukom američkog predsednika Donalda Trampa da objavi, učini javnim sva tajna dokumenta o prljavim poslovima Velike Britanije, Australije i Ukrajine u manipulacijama i optužbama da je Rusija bila upletena u Trampov izbor za predsednika. Britanija je, koliko se do sada zna, bila ključno mesto kreiranja takozvanih „prljavih dosijea“ protiv Trampa i medijskih kampanja. Sve se to dešavalo u vreme vlade Tereze Mej. I to će uskoro biti poznato. Njena ostavka stupa na snagu 7. juna, a predsednik Tramp tih dana dolazi u prvu državnu posetu Velikoj Britaniji.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *