БЖЕЖИНСКИ ЈЕ УМРО, али и даље живимо по његовом диктату

BŽEŽINSKI JE UMRO, ali i dalje živimo po njegovom diktatu

23 juna 2017

Zbignjev Bžežinski je mrtav. Istaknuti globalista i atlantista je napustio ovaj svet 27. maja, 2017. godine. O smrt je prvo izvestila njegova ćerka, poznati američki TV voditelj, Mika Brzezinski. U narednim posmrtnim počastima koje su objavljene, bez obzira na ideološke boje onih koji ga se sećaju, najviše je ukazivano na izvanredne intelektualne sposobnosti pokojnika, njegove uloga savetnika predsednika Kartera od 1977. do 1981. godine, kao i njegov značajan doprinos proučavanju međunarodnih odnosa.

Međutim, Bžežinski nije bio samo talentovan politolog ili državnik. On je bio jedan od arhitekata postojećeg svetskog poretka u svim njegovim aspektima: od uticajnih globalističkih struktura do međunarodnog terorizma, od pojma ‘totalitarizam’ ubačenog u um svakog diplomca fakulteta političkih nauka na do američko-kineskog bloka, koji je stavio tačku na sovjetski projekt. Bžežinski je prvo bio vojnik, a kasnije i jedna od generala Hladnog rata, koji su dobile Sjedinjene države.

Geopolitika sudbine

Zbignjev Bžežinski je bio dosledni atlantista. Geopolitički izbor u korist pomorskih sila, Velike Britanije, a kasnije Sjedinjenih država, postala je glavna stvar u sudbini ovog poljskog sina. Kao atlantist, on je bio svestan da je kontinentalna sila Rusije, tada Sovjetska, glavna pretnja planovima za svetsku dominaciju Sjedinjenih država. Suprtostavljanje Rusiji je postalo smisao njegovog života.

Pa čak i posle raspada Sovjetskog saveza i pada komunizma, Bžežinski se žestoko protivio svim carskim pokušajima Moskve. Istovremeno, Bžežinski je bio dosledni liberal u smislu da je, za razliku od realista u međunarodnim odnosima, faktor ideologije postavljao visoko, verujući u neophodnost unapređenja liberalno-demokratskih vrednosti u celom svetu i verujući u globalističku utopiju. Bžežinski je spojio duboko razumevanje geopolitike (najbolje „geopolitičko“ delo – ‘Velika šahovska tabla’) i privrženost liberalnom pristupu u međunarodnim odnosima. U tom smislu, Rusija za njega bila idealni neprijatelj, jer je ruska opozicija Zapadu bila uzrokovana ne samo geopolitički, već i često obojena ideološkim bojama. Kada je Bžežinski rekao da zaista voli Rusiju, nije lagao: u svojim konceptima, ostavio je mesto za Rusiju, ali to mora dabude jedna druga Rusija, sa drugom teritorijalnom konfiguracijom i ideološkom (liberalnom) orijentacijom.

Deda svih terorista

U okviru doktrine suprotstavljanja Rusiji tokom avganistanskog rata, Bžežinski je dao sve od sebe da iz pepela vaskrsne militantni islamizam i okrene ga protiv Sovjeta. On se lično sastao sa svojim liderima, uključujući i saudijskog milijardera Osamu bin Ladena i, ubedio je predsednika Kartera da dâ podršku mudžahedinima u Avganistanu. Proces koji je pokrenuo Bžežinski je doveo do pojave novog fenomena u islamskom svetu – globalnog terorizma. Islamisti sa obrazovanjem iz Sjedinjenih država su postali novi faktor u međunarodnim odnosima, prevazilazeći u svakom smislu teroriste levičare ili desničare tokom sedamdesetih 20. veka. Kasnije, kada su se Sjedinjene države suočile sa ovim neprijateljem, Bžežinski je izjavio da ne žali zbog izbora koji je napravio početkom osamdesetih. Islamisti su smrvili glavnog geopolitičkog i ideološkog neprijatelja Sjedinjenih država – Sovjetsku Rusiju, iako sâmi predstavljaju pretnju, ali manje su opasni, sa njegove tačke gledišta.

Otac Trilaterale

Bžežinski je bio jedan od onih koji su začeli Trilateralnu komisiju. Zajedno sa Dejvidom Rokefelerom, on je 1973. godine postao jedan od osnivača globalističkih instituta, čiji je cilj bio da se ujedine političke i ekonomske elite Sjedinjenih država, Evrope i Japana. Naravno, neposredni cilj je bio da se ojača veze između centara pro-američkog pola (takozvanog „slobodnog sveta“) u bipolarnom svetskom sistemu. Ali, ni sâm Bžežinski, niti Rokfeler, nis krili da je krajnji cilj ujedinjeni svet pod kontrolom svetske elite. U radu iz sedamdesetih, “Između dva veka: američka uloga u Tehnotroničko doba?”, Bžežinski opravdava potrebu za stvaranjem takvih centara za globalno pomirenje i upravljanje. Od 1973. do 1976. godine, bio je predsednik Trilateralne komisije. Ovaj poznati politolog je spojio Njujorški savet i Savet za spoljne poslove (CFR) u Klub Bilderberg.

Teorija totalitarizma

Zajedno sa drugim američkim politologom, Karlom Fridrihom, Bžežinski je promovisao i popularizovao teoriju „totalitarizma“. Razvijajući ideje Hane Arent, koja je nacistički i komunistički režim svrstala u istu kategoriju, Bžežinski i Fridrih su se, ipak, suprotstavili tezi Arentove da su totalitarni režimi, prema svom poreklu suprotni od tradicionalnih autokratija. Za Bžežinskog, totalitarizam je jedan od oblika autokratije karakteristične za industrijsko doba. Tako, sovjetski totalitarizam za njega nije bio nešto novo i strano u istoriji Rusije, već nastavak istorijske autokratske državnosti. Sa druge strane, taj stav pokazuje liberalnu strogost kod Bžežinskog, koji je, zapravo, uveo dihotomijsku klasifikaciju ‘demokratski režimi protiv svih ostalih’.

Sve što u sistemu nije bilo liberalna demokratija, koja je, uprkos kritikama, u mnogim aspektima uzeta zdravo za gotovo, kao opšte mesto zapadne misli, smešteno je u drugu kategoriju, zajedno sa fašizmom i stoga bi uvek bilo odbačeno.

Izbor Kine

Jedan od glavnih spoljnopolitičkih uspeha Bžežinskog bio je nastavak politike približavanja Kini, koja je počela još u Kisindžerovo vreme. Rezultat toga bilo je uspostavljanje diplomatskih odnosa između Sjedinjenih država i Kine, a NR Kina je, de fakto, postala saveznik Sjedinjenih država u Hladnom ratu protiv SSSR. U slučaju Kine, Bžežinski radije prate geopolitičku logiku – Kina kao moć Rimlanda, mogla bi da bude i atlantistička i evroazijska, ali, za razliku od Rusije, ne kontroliše značajne teritorije evroazijskog kontinenta, pre svega Hartland. Davljenje SSSR-a zbog kontrole priobalja Evroazije, čiji je Kina deo, bilo je tradicionalna strategija Atlantista u odnosu na Hartland. Kasnije, od 2000-ih, Bžežinski je govorio o „Dva velika“ – svetskom sistemu kojim dominiraju dve sile – Sjedinjene države i Kina – kao dobrodošlu alternativu trenutnoj nestabilnosti. Te, zahvaljujući Bžežinskom (ali ne samo njemu), danas živimo u svetu gde mnogo toga zavisi zavisi od odnosa Sjedinjenih država i NR Kine.Ova dva pobednika i ranija saveznika će neminovno doći do globalne konkurencije, isto kao i atlantistički anglo-američki saveznici i SSSR, posle Drugog svetskog rata.

Tamnoputa marioneta

Najnoviji doprinos Bžežinskog svetskoj politici je Obamino predsednikovanje. Ovaj geopolitičar je bio savetnik tamnoputom predsedničkom kandidatu, a posle izborne kampanje Bžežinski je ponekad nazivan „Obamin sivi kardinal.“ Izgleda da je poslednje definitivno bio pokušaj u skladu sa preporukama starijeg politolog, iznetih u njegovoj knjizi „Druga šansa: tri predsednika i kriza američke supersile“. Posebno se ‘Arapsko proleće’ može odlično objasniti pokušajem Sjedinjenih država da usvoji koncept Bžežinskog o „globalnom demokratskom buđenju“. Sjedinjene države su pokušale da preusmere snage u arapskom svetu koje su nezadovoljne manjkom demokratije u njihovim zemljama, u poređenju sa Sjedinjenim državama i njenim liberalnim idealima, iako su taj manjak često organizovali pro-američki režimi. U vezi sa Rusijom, u ovom radu, Bžežinski je predložio da se primenjuje strategiju angažovanja, integracija u zapadne projekte, koje su postale osnova čuvenog ‘reseta’. Ali nešto je krenulo naopako.

Ponovno ujedinjenje Rusije i Krima je bila prekretnica, kada su svi shvatili da u bliskoj budućnosti neće biti pravog angažovanja. Arapsko proleće se završilo novim talasom terora. Islamski teroristi su uvek bili jedan od glavnih korisnika ideja Bžežinskog. Trampov dolazak na vlast je, navodno, uništio ovog starca. Po sopstvenom priznanju, on u tako nešto nije verovao gostionicu ga. Kina je više konkurent i protivnik u podeli sveta, uprkos susretu Trampa i Si Đinpinga, koji je organizovao njegov prijatelj i protivnik, Henri Kisindžer. Bžežinski je preminuo, ostavljajući svet koji je stvorio u oslabljenom stanju.

Smrt mišljenja

Sa njegovom smrću i odlaskom, možda odlazi i čitavo doba i način mišljenja. Ali, ne odlazi. Rusofobija i ustaljeni geopolitički pristup će biti prisutni još neko duže vreme u američkoj spoljnoj politici. I, to je nešto drugo. U drugoj polovini 20. veka, spoljnu politiku Amerikanaca su vodili evropski emigranati koji su: ili osobe rođene u Evropi, koje su emigrirale u Sjedinjene države, kao Kisindžer ili Morgentau, a i sâm Bžežinski, ili retki, ali važno izuzeci, kao što je Semjuel Hantington. Oni su svi predstavnici predstavnici američko-jevrejske dijaspore – deca emigranata iz Evrope, odgajana u duhu evropske kulture. Ovo se odnosi na neokonzervativce, naslednika nemačkog jevrejina Lea Štrausa. Čak i Frensis Fukujama, onaj Fukujama koga znamo i njegova knjiga “Kraj istorije“ ne bi mogla postojati bez uticaja Štrausovog studenta Alana Bluma. Drugim rečima, intelektualni uspeh stare ne-amerikanizovane Evrope je, paradoksalno, služio američkom uspehu. Sa odlaskom takvih dinosaurusa, kao što su Bžežinski i Kisindžer, ovaj resurs će biti iscrpljen. Starija generacija neokonzervativaca umire, a mlađi su od njih jedino naučili da vole Izrael i da mrze Rusiju, ali i da ne misle uopšte. Da li će Sjedinjene države biti u stanju da počnu da misle sopstvenim umom, nakon odlaska njene evropske intelektualne elite u spoljnoj politici, veliko je pitanje.

(Aleksandr Bovdunov / Geopolitika)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Sloboda narodu says:

    Arnold Tojnbi pa Bžežinski... veliko zlo!!!

  2. goran says:

    Opet se pecate na pojedine licnosti, elita ima svoj plan, a ko ce ga nametnuti je drugorazredno. Srbi bi da ogovaraju ovoga i onoga, nemaju smisao za apstrkaciju, za ideju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *