ЧАЧКАЛИ СУ МЕЧКУ, а сад ће заувек ИСПАШТАТИ због тога!

ČAČKALI SU MEČKU, a sad će zauvek ISPAŠTATI zbog toga!

15 decembra 2015

zubr-class_lcac-2Kuda ide kriza na bliskom istoku

Neopravdano obaranje ruskog bombardera iznad teritorije Sirije bio je potez od kojeg se očekivalo da će izazvati neracionalnu i ishitrenu reakciju Moskve, i pružiti izgovor zapadnim silama za akcije, koje bi poništile stečenu prednost Istoka na bliskoistočnom bojištu. Da su se stratezi koji stoje iza ovog čina ovako nečemu nadali, dokazuje činjenica da su, pošto u ovom naumu nisu uspeli, nastavili s provokacijama širom Bliskog istoka, sve do Balkana i Kosova

Siva eminencija američke spoljne politike i savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, Zbignjev Bžežinski priznao je svojevremeno da su SAD svesno i namerno isprovocirale SSSR da vojno interveniše u Avganistanu. „Prema zvaničnoj verziji istorije, CIA je počela da pomaže mudžahedinima tokom 1980, odnosno pošto je sovjetska armija izvršila invaziju na Avganistan 24. decembra 1979. godine. Ali istina, do sada tajna, sasvim je drugačija – 3. jula 1979. predsednik Karter je potpisao prvu direktivu o tajnoj pomoći protivnicima prosovjetskog režima u Kabulu. Istog dana napisao sam mu notu u kojoj sam izneo mišljenje da će to dovesti do sovjetske vojne intervencije“, priznao je Bžežinski u intervjuu za francuski Nuvel obzervater januara 1998. i dodao da su time „svesno povećali verovatnoću“ za rusku intervenciju. Upitan da li žali zbog nečega s tim u vezi, Bžežinski je odgovorio: „Za čime? Ta tajna operacija je bila izvrsna ideja. Imala je za posledicu uvlačenje Rusa u avganistansku zamku, i vi želite da zbog toga žalim?“ Bžežinski je podjednako beskrupulozan bio i u odgovoru na naredno pitanje o tome da li žali što je na taj način podržavao islamski fundamentalizam upitavši: „Šta je važnije za istoriju sveta? Talibani ili kolaps sovjetske imperije?“ Bžežinskom je očigledno važnije bilo da sruši SSSR i kakvu-takvu stabilnost ondašnjeg sveta od mogućnosti da današnji svet sačuva od rušilačke nestabilnosti islamističkih naraštaja proizašlih od „boraca za slobodu“ koje je onomad podržavao. Iz ovih njegovih reči i iz istorijskih događaja koji su usledili i koji se i danas dešavaju jasan je zaključak da nikakva stabilnost nije cilj njegove i vašingtonske politike nego upravo obrnuto. A i matrica je ista. Samo Bžežinski i njegovi naslednici u Vašingtonu, izgleda, nisu svesni da se svet promenio, da se Rusija promenila i da nije isto provocirati Brežnjeva i provocirati Putina, kao što nikako ne bi bilo isto provocirati Lenjina i Staljina. Brežnjev je intervenciju u Avganistanu opravdavao internacionalizmom, sličnih internacionalističkih gledišta bili su i Lenjin i Trocki. Staljin, međutim, nije bio internacionalista, kao što to nije ni Putin, koji je u svom obraćanju naciji 3. decembra jasno rekao da se u Siriji radi o zaštiti ruske bezbednosti – ruskih interesa. I tu, kao ni u Staljingradu – Ni šagu nazad! (Ni korak nazad)

CASUS BELLI

Obaranje ruskog bombardera nad sirijskim nebom bio je potez koji bi u svakoj „normalnoj“ situaciji vodio ka direktnoj konfrontaciji dve zemlje. Ankara je to morala da zna i da s tim računa. „Šta su države dvadesetog veka radile u sličnim situacijama? Započinjao bi rat“, rekao je ruski premijer Dmitrij Medvedev, napominjući da je Ankara ovim potezom „prekršila norme međunarodnog prava“ i Rusiji dala povod za početak rata, odnosno casus belli. Uprkos ovome Moskva je odlučila da ne odgovori tako, pošto bi otvoreni rat bio najgori mogući ishod. Upravo je taj neočekivani odgovor Moskve isfrustrirao njene neprijatelje koji su se ponovo našli u situaciji u kojoj ne umeju da se snađu – suočavaju se s protivnikom koji preduzima sve potrebne mere da osujeti njihove namere i akcije, ali ni u jednom trenutku ne prelazi granicu i ne dopušta sebi bilo kakav potez potencijalno okarakterisan nelegitimnim ili agresivnim. Naprotiv – radi se čvrsto i odlučno, ali u okviru prava i strategije izbegavanja nepotrebnog konflikta. Potvrđuje se predviđanje koje smo izneli pre nešto više od dva meseca – tada je Rusija započela vazdušne udare u Siriji; neki su (posebno na Zapadu) tvrdili da će se Moskva zaglibiti u novom beskonačnom ratu, dok su ruske akcije ukazivale suprotno – da se radi o dobro planiranoj i vrlo ograničenoj vojnoj akciji sa jasnim ciljem i izlaznom strategijom.

Sadašnja dešavanja nam govore da je Moskva uverena da je odabrala ispravan i efikasan pristup i stoga, uprkos najbrutalnijim provokacijama, namerava da se i dalje pridržava svog borbenog plana. Ne bi li povratili inicijativu, njeni protivnici pak shvataju da moraju Rusiju da izbace iz ravnoteže i da je uvuku u svoje blato. Zato i uporno nastavljaju sa provokacijama.

U ovom kontekstu treba posmatrati dva vazdušna napada američke koalicije izvršena u Siriji u nedelju 6. i ponedeljak 7. decembra kada su ubijena tri sirijska vojnika i najmanje 34 civila. U nedeljnom napadu, prvom ove vrste u poslednjih godinu i nešto dana, avioni koalicije, koja se navodno bori protiv Islamske države, bombardovali su bazu Saeka legalnih sirijskih oružanih snaga u regionu Deir ez Zor. U ovom slučaju Vašington je negirao napad na sirijsku vojsku tvrdeći da su najbliža dva američka aviona dejstvovala po ciljevima udaljenim 55 kilometara od ove baze, a neimenovani izvor iz američke vojske ustvrdio je čak da su taj napad izveli ruski avioni. Ruska vojska potvrđuje prisustvo dva američka aviona na lokaciji koju navodi i Pentagon, ali i još dva neutvrđene nacionalnosti koji su napali bazu sirijske vojske. Drugi udar bio je još bezobzirniji – američki avioni bombardovali su selo El Kan u kojem, prema Damasku, nije bilo domaće vojske. U oba slučaja, nakon vazdušnih intervencija, pripadnici Islamske države napali su bombardovane lokacije. Priča je još zanimljivija zbog činjenice da je iz predela Deir ez Zor Islamska država izvlači najviše nafte koju prodaje na ilegalnom tržištu. Ovi vazdušni napadi mogu se dvojako shvatiti. Prvo kao poruka Vašingtona Moskvi da, uprkos razmeštanju protivvazdušnih sistema S-400 u regionu Lakatije (ovaj sistem pokriva za sada oko 75 odsto sirijskog vazdušnog prostora), oni mogu da bombarduju koga god hoće po Siriji, uključujući i ruske saveznike. Drugo, i mnogo opasnije, kao provokacija sirijske vojske da pokuša da sistemima dobijenim od Rusije obori neki američki avion, što bi dalo povod za odmazdu, iako Amerikanci nemaju ničiju dozvolu da tu budu – ni vlade u Damasku ni UN. Kada već nisu uspeli da eskaliraju sukob i isprovociraju Moskvu obaranjem njihovog aviona, možda uspeju da navedu Sirijce na (kobnu) grešku.

Ova dva incidenta, uključujući i obaranje ruskog aviona, navode na krucijalno pitanje u ovom trenutku – da li je danas NATO postao avijacija Islamske države, kao što je nekoć služio Oslobodilačkoj vojsci Kosova? Da li možemo da očekujemo da uskoro negde u Siriji vidimo nekog visokog američkog zvaničnika kako bosonog sedi sa islamistima, kao što smo onomad videli Ričarda Holbruka u Juniku? Ne zaboravimo da je u vreme tog sastanka OVK još bila na američkoj listi terorističkih organizacija.

ŠIRENJE NESTABILNOSTI

Provokacije i širenje nestabilnosti koje sprovodi zapadna alijansa ne ograničava se na Siriju. Paralelno sa američkim vazdušnim napadima na položaje pod kontrolom vlasti u Damasku, Turska vojska je upala u Irak i ignorisala ultimatum Bagdada da se povuče u roku od 48 sati, što je zahtevano i pred Savetom bezbednosti UN. Dakle, država koja je smatrala legitimnim da obori avion koji je navodno tokom 17 sekundi narušio njen vazdušni prostor sasvim normalnim i prihvatljivim smatra slanje 25 tenkova i oko 1.500 vojnika na suverenu teritoriju druge zemlje, a na zahtev da se povuče odgovara samo time da „odustaje od dodatnog jačanja svog prisustva“. Najbizarnije je tursko objašnjenje te invazije: Trupe su tu u okviru međunarodne misije za obuku i opremanje iračkih snaga za borbu protiv Islamske države. Da li je potrebno naglasiti da Bagdad tvrdi da Turke nikada nije pozvao? Štaviše, dan nakon isteka ultimatuma turska avijacija izvršila je vazdušne udare na snage Radničke partije Kurdistana u Iraku.

U provociranje nesumnjivo spada i poziv upućen Crnoj Gori da se pridruži NATO-u i odluka Alijanse da obnovi razgovore o članstvu sa Gruzijom. U čisto vojnom smislu učlanjenje Crne Gore u NATO nema nikakve važnosti, ali iz političkog ugla ovo predstavlja značajnu poruku Vašingtona. Prvo da je uspeo da dovoljno pritisne svoje evropske partnere, Francusku i Nemačku, oštro protivne članstvu Crne Gore, a s druge strane ovim je Rusiji pokazano da NATO može da proguta i njene istorijske saveznike, a da Moskva to ne može ni na koji način da spreči. Što se Gruzije tiče, njen put u NATO biće, ipak, malo duži od crnogorskog, jer od kako je iz ove bivše sovjetske republike oteran Mihail Sakašvili, Tbilisi je zauzeo prijateljskiji stav prema Moskvi.

U ovakve provokacije može se svrstati i nedavni napad na Goraždevac na Kosovu, što je jasan signal da i dalje postoji ozbiljan potencijal da se izazove žestoka kriza na Balkanu. Ne zaboravimo sve prethodne manje ili veće incidente u regionu sa pečatom istog gospodara, od terorističkih napada u Bosni, preko pokušaja obojene revolucije u Skoplju i sprečenih terorističkih akcija u Makedoniji, do inaćenja ekstremističke kosovske stranke Samoopredeljenje (čijem je osnivanju prisustvovao i čuveni Vilijem Voker) i njenog sprečavanja da Priština usvoji sporazum sa Beogradom na koji je Evropska unija toliko ponosna. Svim ovim se iznova i iznova podseća ko je i dalje šerif u ovom kraju. Ili makar se bori da to još bude.

Vladimir PutinPRETERANO SAMOPOUZDANJE

Zapad se, međutim, u svom provociranju i izazivanju sukoba malo preračunao. Umerenu reakciju Rusije pogrešno su shvatili i misle da mogu da idu dokle hoće, jer se Moskva „neće usuditi“ da započne rat. Drugim rečima, ovo je igra začikavanja u kojoj jedna strana izaziva drugu da reaguje. Upravo na ovo je Putin mislio kada je rekao da „ako su oni od nas očekivali nervoznu ili histeričnu reakciju, ako su želeli da postanemo opasnost po same sebe i po svet, oni to neće dobiti“. „Naša dela uvek će pre svega biti rukovođena odgovornošću. Odgovornošću prema nama, našoj zemlji, našem narodu“, dodao je Putin. Vašington ne shvata da svojim izazivanjem može dovesti Rusiju do toga da nema drugog izbora nego da se usprotivi Zapadu, iako Moskva za sada po svaku cenu želi da izbegne sukob. Zapad svaki ruski napor da izbegne rat shvata kao znak slabosti, a istovremeno svaki ruski odgovorni potez motiviše Zapad da bude još neodgovorniji. Putin, po svemu sudeći, ovo uviđa i na vrlo svojstven način upozorava suparnika. „Ako neko misli da može da počini gnusni ratni zločin, ubija naše ljude i izvuče se samo sa zabranom na uvoz paradajza ili neka ograničenja u građevinarstvu ili drugim industrijama, on je lud. Podsetićemo ih više od jednom na to što su učinili. Zažaliće. Znamo šta nam je činiti“, upozorio je Putin posle obaranja ruskog bombardera. Ukoliko ovo nekome nije bilo dovoljno jasno, da je Rusija spremna da se brani očigledno je iz drugog Putinovog upozorenja. Komentarišući najnovije ruske napade krstarećim raketama na Islamsku državu, Putin je 9. decembra rekao: „Moramo da analiziramo sve što se dešava na bojnom polju, kako oružje funkcioniše. Kalibri (pomorske krstareće rakete) i KH-101 (vazdušne krstareće rakete) pokazale su se kao moderne i izuzetno efikasne, i sada znamo sa sigurnošću da je to precizno oružje koje može biti opremljeno i konvencionalnim bojevim glavama, ali i nuklearnim. Naravno, to nije neophodno u borbi protiv terorista i nadam se da nikada neće biti potrebno.“ Onome ko želi da čuje, poruka je jasna – ljudi, mi imamo nuklearno oružje koje možemo da upotrebimo ako bude neophodno, mi to ne želimo i ne terajte nas na to. Ako Vašington nastavi da ignoriše ovakva manje ili više diskretna upozorenja, može mu se lako desiti da dođe mečki na rupu misleći da ona još spava zimskim snom. Proleće je, međutim, već stiglo.

(Filip Rodić, Pečat)

KOMENTARI



7 komentara

  1. Milutin says:

    Neopravdano obaranje ruskog bombardera iznad teritorije Sirije bio je potez od kojeg se očekivalo da će izazvati neracionalnu i ishitrenu reakciju Moskve, i pružiti izgovor zapadnim silama za akcije, koje bi poništile stečenu prednost Istoka na bliskoistočnom bojištu. //////// malo sutra . dosta je bilo vasih false flag namestaljki. nagledao sam ih se za 20-godina desetinama njih

  2. miroslav says:

    Da se razumemo.U ova tzv.moderna vremena rat se zvanicno ne objavljuje.Rat se objavljuje drugacije:Uvodjenjem sankcija.Tako se to sad radi.Srbija je primer za takvu modernu objavu.

  3. Sančo Pansa says:

    Ozbiljna priča! Ni jednog trenutka ne sumnjam da će Veleka Rusija na čelu sa Putinom u vremanu uspjeti da ukroti, a onda pripitomi podivljale anglosaksonske životinje!

  4. Lajla says:

    Kako jedan covek na planeti moze da promeni svet na bolje. "Zapadni partneri" ( koji nas ljuti) je sportski izraz,a znamo da je Vladimir Vladimirovic Putin sportas borilackih VESTINA.I tu je odgovor VESTINE, znati dva poteza parnera pre pocetka igre. Sva filozofija je u analizi poteza,a analiza partnera traje vec oko cc 200g.Pa ko ce biti pobednik namece se logican zakljucak. Sila treba da postoji,zlu ne trebalo,da igra zapocne.Ali sila ili moc treba da se sto manje primenjuje.

  5. triglav says:

    pa, sad, kada su se već latili posla, neka misle i na jevropu sa svim tim asimiliranim zapadnim rusima (slavenima) ... da se, kad će imati vremena, u pauzi, provozaju sa tenkovima okolo alpi, barem tamo do grenobla, na granice akvilejske patrijaršije, tako nekako, za početak. šta će im inače sve te silne rakete i atomske bombe?

  6. Vardar says:

    Ono u Makedonii nije bilo obojena revolucija, vec protest za oslobodjenje od lopovske, izdajnicke vlade, rasturili su i opljackali drzavu, omladina a i stariji masovno uzimaju bugarsko drzavljanstvo zbog pasporta i rada u EU. Priznali su Kosovo a narod pitali nisu, pa ispada da kao svi mi iz MK smo protiv Srbije i srbskog naroda, sto nije tacno, vec obrnuto, vise mi postujemo Srbiju i srbina nego vi i vasa vlada, poz i svako dobro

  7. miroslav says:

    Dragi moj Makedonac,ja ti verujem.Ni nas niko nista ne pita.A i kad se narod i pita za nesto?Narodu stizu racuni,porezi itd.Narod kao ima pravo da bira vlast.Ni to nema pravo.Narod je paravan za kradju izbora.Vladu bira ko zna ko.Pozdrav od Srbina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *