Частан филм

Častan film

27 februara 2015

aleksandar radojicic, strahinja blazic, milos bikovic, marko janketic BICEMO PRVACI SVETAČasno je urađen film „Bićemo prvaci sveta” Darka Bajića. Produkcijski uglancan, vrhunski dizajniran. Sa manje emotivnog naboja u svom unutrašnjem tkivu, nego što ga je imao filmski serijal „Montevideo”, što je negde i logično. Jer, dok je glumac Dragan Bjelogrlić izgarao dajući i srce i dušu u procesu dokazivanja da može biti i reditelj, Darku Bajiću to nije bilo potrebno. On je profesor režije. Da postane i glumac, neće.

Ovo je još jedan vrlo dobar istorijsko-biografsko sportski film koji je izašao iz producentske kuhinje „Intermedija netvorka”, producenata Dejana Petrovića i Zvonimira Šimuneca. Prva dva su govorila o istoriji jugoslovenskog fudbala, druga dva (dokumentarac „Bili smo prvaci sveta” i igrani „Bićemo prvaci sveta”) o svetloj istoriji jugoslovenske košarke. Da nisam u međuvremenu videla i grčki film „Drvo i ljuljaška”, sa koproducentskim potpisima Petrovića i Šimuneca, mogla bih sada da „raspredam” i o uočenom postojanju diskretnog šarma stilsko-estetsko-šematizovanog producentskog manirizma. No, to i nije važno. Od važnosti je da smo, sa istorijsko-sportske tačke gledišta, dobili još jedan dragocen, važan i podsticajan film. Film koji će se rado gledati.

„Bićemo prvaci sveta” je (zaslužena) oda osnivačima čuvene jugoslovenske škole košarke: Nebojši Popoviću, Bori Stankoviću, Aleksandru Nikoliću i Radomiru Šaperu, tim „beogradskim buržujčićima” koji su u posleratnoj Jugoslaviji, na Kalemegdanu, prvo osnovali Košarkaški klub Crvena zvezda, a potom pokrenuli košarkaški bum. Uspostavili specifičnu filozofiju košarke koja je kulminaciju doživela osvajanjem prve zlatne medalje, na svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani. Ovaj film je i velika posveta i tim prvim „zlatnim dečkima”: Tvrdiću, Simonoviću, Jelovcu, Rajkoviću, Ćosiću, Žorgi, Kapičiću, Daneu, Šolmanu, Plećašu, Čermaku i Skansiju i „zlatnom selektoru” Ranku Žeravici. Ovo je i slika jednog vremena (partijsko-državne kontrole, bratstva i jedinstva, ekstaze zajedništva i patriotizma) u kojem se jugoslovenska košarka razvijala i rasla.

Suštinski pokretač ovakvog filma je knjiga „Džez basket” kolege Aleksandra Miletića, a iskusni scenaristi i dramski pisci Nebojša Romčević, Gordan Mihić i Ognjen Sviličić razvili su priču na pravi način i u pravoj meri, začinivši je i melodramskim rukavcima i kvalitetnim dijaloškim linijama. Bajić je pred sobom imao dobar scenaristički materijal, dobre producentske uslove, te je svu svoju pažnju mogao da usmeri na kompoziciju, punoću i lepotu svakog kadra, na maestralne scene košarkaške igre, na povremenu promenu dinamike i sveukupnu vizuelnu raskoš, vodeći preciznom rediteljskom rukom film do nezaboravnog finala.

Bajić je napravio i pravu glumačku podelu među glumcima iz Srbije, ali i iz bivših jugoslovenskih republika. Od Strahinje Blažića (kao N. Popović), Miloša Bikovića (R. Šaper), Aleksandra Radojčića (B. Stanković) i Marka Janketića (A. Nikolić), do Jura Henigmana, Gorana Bogdana, Krešimira Petra Ćosića, Roberta Kurbaša, svako je odgovorio svom glumačko-sportskom zadatku.

Izvanredan je Sergej Trifunović kao Ranko Žeravica, pamtljivi su Toni Mihajlovski, Nebojša Dugalić (kao Vladimir Dedijer), odlično je uklopljen američki glumac Džon Sevidž (kao osnivač Fibe Vilijam Džons), simpatičan Lazar Ristovski (u liku druga Tita), dok je Leon Lučev u liku izmišljenog majora Udbe Štukala – zaduženog za gvozdeni partijsko-bezbednosni nadzor i visokomoralno ophođenje prvotimaca – osim humora i komičnosti u funkciji osveženja, obezbedio filmu i neku posebnu dimenziju…

Bajić je u postavljanju i realizaciji sveukupne estetike sigurnog saborca imao u direktoru fotografije Milanu Tvrdišiću, a prave saradnike i u Andriji Zafranoviću (montaža), Jeleni Sopić (scenografija), Dragici Laušević (kostimi), Kunu Šlegelmilhu i Halidu Redžepašiću (maska)… Svaki pojedinačni doprinos je uočljiv.

Sve u svemu i projekat „Bićemo prvaci sveta” (film i televizijska serija) je za poštovanje. Ideja o postojanju producentske kuće usko specijalizovane za proizvodnju samo jednog filmskog žanra – žanra sportskog (biografskog) filma, možda ne bi bila loša. Naravno, pod uslovom da se izbegava bilo kakva vrsta kalupa ili „štancovanja”. Ne bih imala ništa protiv da jednog dana vidim igrani film, recimo o Jasni Šekarić (streljaštvo). A možda bi Miloš Biković, pošto je već zaigrao i fudbal i košarku, mogao u filmu da zaigra i tenis. Pa da ga još vidimo i kao filmskog Novaka Đokovića.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *