Čavoški je shvatio na vreme

Tweet

Piše: Ratko Dmitrović

Ima tome deset, možda i godina više, bilo je kasno leto, popodne; odem na pijacu u bloku 44, na Novom Beogradu. Kupim šta je trebalo i sasvim slučajno, kako to biva u životu, započnem priču sa jednim čičom u ozbiljnim godinama. Došao da prodaje sir i rakiju, iz nekog sela na potezu od Obrenovca prema Ubu.

Naravno, posle samo nekoliko minuta pretresanja teškog seoskog života, nevolja sa sušom, porezima, skupom proizvodnjom a jeftinom prodajom, dođemo na teren politike. Da ne trošim prostor opisujući šta je čiča govorio – a govorio je tiho, otegnuto i pametno –  prenosim rečenicu koju nikada neću zaboraviti. Rekao je: Sinko, bio sam mali, vreme između dva svetska rata, bili neki izbori a moj otac, u razgovoru sa kumom, sedeli su na dvorištu, pored bunara, reče; samo da na vlast ne dođu komunisti i demokrate, sve je bolje od njih.

Za komuniste mi je bilo jasno, sa demokratama na vlasti nisam imao iskustva. Odgovor je došao vrlo brzo. Tu kašu kusamo i danas.

Druga priča dolazi iz aprila 1990. godine. Obnovljena Demokratska stranka pokušava da se probije na političkom terenu uskovitlane i uzbunjene Srbije. Prave odbore, nude svoje ideje, pripremaju se za izbore. Nakon jednog sastanka na Vračaru (deo Beograda) zajedno kući krenu Dragoljub Mićunović i Kosta Čavoški, dvojica iz uskog kruga osnivača DS-a. Mićun se ponudi da Kostu odveze do stana i kad su ušli u kola Čavoški shvati da sedi u luksuznoj, skupoj limuzini.

Odakle tebi pare da voziš ovakav auto-pita Čavoški Mićunovića, s obzirom da su i jedan i drugi bili zaposleni u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju a od tamošnje plate jedva se krpio kraj sa krajem. Nisam ja to kupio, odgovara Mićun. Pa kako onda voziš, začuđeno će Kosta. Dali mi na lizing. Koliko je to mesečno, uporan je Čavoški. Pa eto, dali mi kola ali mi pare nisu tražili. Čavoški ćuti i gleda ispred sebe. Ništa mu nije jasno. Uskoro napušta Demokratsku stranku jer se sve razjasnilo; Mićunoviću je auto dao izvesni Zečević, poslovni čovek iz Amerika koji se vrato u Srbiju i bio zastupnik Micubišija za ovaj deo Evrope. Zauzvrat, Zečević je od Mićunovića dobio mandat u opštini Vračar.

Kasnije će Čavoški reći da je to bio početak sunovrata Demokratske stranke. Godine koje su usledile, vreme obeleženo nemirima, ratovima, stradanjem, pljačkom…dovele su do toga da danas, bez straha od preterivanja možemo reći da je Demokratska stranka  godinama bila, ta inercija nije zaustavljena, jedna od najjačih kriminalnih organizacija, društvo beskrupuloznih ljudi, lopova, nemoralnih spodoba čiji se politički angažman pretvorio u kriminal pod zaštitom države.

Njima je borba protiv Miloševića bila samo pokriće, oni su (čast nekolicini) ušli u politiku da uzmu pare, da se obogate, izleče komplekse – od seksualnih do socijalnih-materijalno obezbede i praunuke. Tek sada, nakon što je DS izgubila sve poluge vlasti na nivou države, iskaču nakazne slike vremena koje otkriva  pravo lice „srpskih demokrata“.

Isti ovaj Mićunović priznaje poznanstvo sa Radulovićem, ključnim čovekom Šarićevog klana; pokojni Zoran Đinđić je lično poznavao i povremeno se družio sa članovima Surčinskog klana; Čeda Jovanović sa Zemunskim klanom…Nema ni jednog iole značajnijeg funkcionera Demokratske stranke koji se u politici nije obogatio, koristeći svaku mogućnost, uključujući šurovanje sa okorelim kriminalcima. Razmere tog bogatstva otkrivaćemo teško, na cedilo, i nikada do kraja.

Ako je Milošević svojom bahatošću, nerazumevanjem događaja i vremena u kojem se našao kao lider Srbije, naneo toj državi i njenom narodu ogromnu štetu, a jeste tako, onda su demokrate u Srbiji provele pljačku kakva se, ne preterujem, ne pamti u evropskoj savremenoj politici.

Ne postoji ni jedan jedini pozitivan rezultat vladavine demokrata u Srbiji. Svi rezultati su negativni, poražavajući, strašni. Srpske demokrate su Srbima oduzele nadu.

Često se setim onog čiče sa novobeogradske pijace.

Tweet