Чедомир Јовановић као политички губавац

Čedomir Jovanović kao politički gubavac

15 marta 2019

Piše: Čedomir Antić

Tužni Čedomir Jovanović. Već drugi put ga gledam kako igra ulogu političkog tifusara. Pojavi se u emisiji samo da bi sagovornika zgadio i ogubao, a narodu poručio: „Svi smo mi opozicionari isti“. Pre nekoliko godina izjavo je da je „Republika Srpska nastala na genocidu“. Na duelu sa Dodikom uspeo je da nametne pitanje da li je u Srebrenici izvršen genocid i kako je to živčani premijer RS desetak godina ranije  priznao. Onda je prošle godine, dok je Vučić vodio prvog Srbina da naseli neki Jupiterov mesec, učestvovao u porodičnom okupljanju Vesića i drugih nakaza iz Žutog mora. Čitava njegova uloga svela se na to da u jednom trenutku uz bleskasti osmeh primeti: „Znate li da smo svi mi  nekada bili u istoj stranci?“ I nedavni duel sa Vukom Jeremićem prošao je u istom maniru. Jeremić nije znao šta ga je snašlo. Sve mu je zamereno: i što je zaposlen u inostranstvu, što je glasao za budžet za 2013. godinu, što je bio u DS-u kada je tamo član bio Đilas, i osnivanje Informera, i finansijer nevladine organizacije CIRSD koga tolerantni, moderni i kosmopolitski Jovanović prilično netrpeljivo zove „Brus Li“, Jovanović mu je zamerio i da je „izgubio Kosovo“, ali i da puši skupe cigarete… Jeremić je malo odgovarao, ponekad bi i poentirao, ali je više upravljao pogled ka voditelju koji nije znao šta da radi sa verbalnom dijarejom metro-karikature porno glumca koju je naš poznati političar odavno usvojio kao svoj politički imidž.

Kod Jovanovića ne postoji vreme, on je poput nekog pravoslavnog hermita ili muslimanskog mučenika izvan vremena. Dakle, ako je Jeremić pre šest godina glasao za budžet, to ga diskvalifikuje da se danas buni protiv režima koji su Jovanovićevi međunarodni autoriteti onda ocenjivali kao slobodan i demokratski, dok ga danas svrstavaju među delimično demokratske i neslobodne. Pritom predsednik LDP-a je u ono vreme voleo da propoveda u duhu priča deci i kaže: „Borise povuci, Tomo pomozi…“ Dakle, današnji Jovanović bi teško napao nekadašnjeg, samo da nije sa njim u dubokoj, burnoj ali srećnoj emotivnoj vezi.

Da je malo racionalniji, ne samo da se ne bi hvalio svojim opozicionarstvom, pošto je u gradskoj vlasti Beograda nezvanično bio u koaliciji sa SPS-om od 2009. do 2012. godine, već se ne bi prsio ni svojim „doslednim“ stavom prema statusu Kosova. Kada je 2010. dao nekakv paralelni intervju Politici, zajedno sa politički sveže okupanim Vučićem, tvrdio je kako nikada nije rekao da „Kosovo treba da bude nezavisno“. Zaintrigiran takvim kolosalnim laganjem, koje Jovanović uvek izgovori kroz grimasu neviđenog gađenja prema zlom, mišijem svetu koji ga tako dobrog, čestitog i genijalnog ne zaslužuje, malo sam pregledao moju arhivu i naravno, nezavisnost su tražili i on i LDP 2005. godine. Dosledno dete iz braka Gledstona i Linkolna je još 1997. u duelu sa Dritonom Ljajićijem (jednom alkoholisanom verzijom Jovanovićevog sadašnjeg drugara, albanskog šoviniste Aljbina Kurtija) tvrdio da su 1989. Albanci sami sebi ukinuli autonomiju, pozvao ga da ne zaziva referendum o nezavisnosti i da prihvati dva regiona koja je na Kosovu predvideo koncept regionalizacije akademika Miodraga Jovičića.

To je Jovanović, Vučićev brat po istinoljubivosti i posestrima Maje Gojković po doslednosti.

Jako je zanimljivo i kada Jovanović sagovorniku zameri što ga kriminalizuje i sledeći pisanje raznih „novina“ predstavlja kao mafijaša.  Jovanović zaboravlja nekoliko sitnica. Kada je krajem leta 2002. izvršen atentat na Ljubišu Buhu zvanog Čume, prestravljeni kriminalac je pozvao prvo Bebu Popovića, a onda su o njegovom problemu razmišljali njih dvojica zajedno sa Jovanovićem. Kakve veze ima predsednik poslaničke grupe DOS-a sa surčinskim gangsterom, manje od godine dana pre pogibije Zorana Đinđića sudski organi nikada nisu utvrđivali. Procena da onaj ko je prvi zvao usplahirenog surčinskog baticu i stoji iz pokušaja njegovog ubistva, dostojna samog don Vita Korleona, potekla je upravo od našeg čestitog mr Juropa, velikog demokrate i poštenjačine Čedomira Jovanovića. Sticajem okolnosti, znam da ga je mnogo meseci posle pobune crvenih beretki, vozio čovek koji je pripadao ovoj jedinici a kasnije je pred Specijalnim sudom osuđen na osam godina robije za učešće u tom zločinu.  Kako to?! Treba se samo dosetiti svedočenja Dejana Milenkovića Bagzija koje teško optužuje Jovanovića. Optužbe nikada nisu ispitane, ali je Bagziju prohvaćen status „svedoka saradnika“. Ružno je što Jovanović sada tako teško optužuje Milana Veruovića. Bilo bi dobro da ospori argumente koji su u knjizi Treći metak, u onom političkim delu pisanom na osnovu jasnih i proverljivih izvora, vrlo solidni. Činjenica je da je 12. marta 2003. Đinđić ubijen a Veruović teško ranjen. Kad smo kod toga, Jovanović tvrdi da ga kriminalci mrze zato što je bio okosnica obračuna sa njima. Ostavimo istoriji da proceni šta je diplomirani dramaturg, poslanik i šef poslaničke grupe imao sa borbom protiv organizovanog kriminala. Pošto se Jovanović u sve mešao, i odigrao je centralnu ulogu (zajedno sa Zemunicima i Surčincima) prilikom hapšenja Miloševića krajem marta 2001., ostaje mi samo da se pitam kako to da nije imao važnu rolu prilikom nameravanog hapšenja Zemunskog klana i Legije koje je bilo zakazano za, ako se ne varam, 15. mart 2003. godine. Zašto je u to vreme boravio na odmoru u Italiji?

Jovanović tvrdi da mu neprijatelji napadaju porodicu. Jednom davno, dok smo „čuvali vatru“ šetajući zajedno sa tridesetak nezadovoljnika tokom zimskih meseci 2000. godine, pitao sam mog tadašnjeg prijatelja Jovanovića (kasnije će „raskinuti sa prošlošću“ i sobom u njoj) zašto se Marko Milošević ponaša kao raskalašno i razmeženo dete iako je u tom trenutku imao 26 godina. Jovanović je smesta rekao da to radi da „bi kaznio svoga oca, zato što ga je osudio da čitav život živi pod njegovom senkom i sa njegovom krivicom“. Pošto do sada, hvala Bogu, nije zabeležen napad na Jovanovićevu decu, pitam se da li bi život sa telohraniteljima i pod senkom optužbi na račun njihovog oca, ovaj trebao makar delimično da pripiše kao sopstvenu odgovornost.

Jovanovića nikada nisu bez povoda blatili tvrdeći da nepošteno i raskalašno živi. On je uvek lično pokušavao da se kao takav predstavi javnosti. Veliki poslovni čovek ušao je u biznis dok je bio na vlasti. U jednoj emisiji profesor Miodrag Zec je uz zlurado zadovoljstvo jasno pokazao da biznismen Jovanović ne razlikuje poreze i ne razume baš prirodu pdv-a. Naravno, studirao je ekonomiju pa napustio, a dramaturgiju je diplomirao posle punih osam godina. Onda on takav proziva nekoga ko je diplomirao na Kembridžu, a magistrirao na Harvardu. U današnje vreme podaci o poslovanju preduzeća su manje-više javni. Bilo bi dobro kada bi poreska uprava i tužilaštvo radili svoj posao. Pre par godina sam čitao tekst u Politicio poslovanju Jovanovićevih preduzeća i moram da kažem da nisam bio fasciniran bilansima. Igra je jednostavna, hajde da računamo da sav prijavljen profit i sve plate koje je zaradio Jovannović kao političar nije trošio ni našta drugo do na luksuz o kome je lično govorio za medije. Setimo se ekspedicija širom planete kojima se hvalio, luksuznih kuća i stanova kojima se ponosio, automobila i motora kojima se dičio na konferencijama za novinare. Ako se dokaže da je potrošio više nego što je prikazivao, jasno je da je počinjeno krivično delo. To se naravno neće dogoditi dokle god je država ovakva, sudstvo nesamostalno a Jovanović poslušan.

Zanimljiv je taj odnos nekada mladog političara prema novcu. Sećam se kako je početkom 2000. Jovanović podsmešljivo govorio o fukcioneru Socijaldemokratije Bobanu Orliću: „Pusti ga…“- smešio se, „On je bezopasan – živi od plate.“ Dakle, već tada Jovanović je o prihodima političara imao jedno sasvim neevropsko razmišljanje, koje nažalost preovladava kod naših ljudi. Vuk Jeremić  od 2017. deluje kao srpski političar i vođa jedne naše stranke. Videćemo hoće li nastaviti trenutni polet i može li da prevaziđe ograničenja koja su upropastila Jovanovića, Dinkića i mnoge druge mlade talente koji su nekada budili toliko nade. Jeremićeva ideja da obelodani svoje izvore prihoda i na njih plati porez, hrabra je i već četvrt veka nema uporednika. Jovanovićev podsmeh podseća na ponašanje radikala kada je Đinđić objavio da poseduje dva stana, stotinak hiljada maraka i nekoliko akcija koka-kole. Primitivne radikalske lopovčine su se sablažnjavale i bečile na čoveka koji do tada nije bio na vlasti niti je imao uticaj na upravljanje makar i jednom srpskom opštinom. Slično sada radi i Jovanović, koji za razliku od Šešelja ne pokušava da se pretvara da je skroman. Jeremić mora da odluči šta će da radi i šta je za njega najbolje. Ako želiš da narod glasa za tebe, možeš da imaš hrabru i nepopularnu politiku, ali ne smeš da se mnogo razlikuješ od onih koji te biraju. To je međutim, njegova stvar.

Dok nervozno čeka nečije usluge zbog kojih ratuje sa opozicijom predstavljajući razloge za takvo ponašanje kao sopstveni hir i gordost, Jovanović mora da zna da svi mi nosimo odgovornost. Ja nikada nisam pomislio da je moj sin žrtva režima zato što mu nisu dali da putuje avionom. Režimski potrčko, onaj nesrećni barbikin mužjak u penziji koji je nekada tako lepo ćurlijao uz Divjana i Šapera, tvrdio je javno da zloupotrebljavam bolesno dete radi lične promocije. Jovanović takvu nepravdu nikada nije doživeo, i ovakav drhturav i nervozan ne bi umeo da je podnese a da se ne slomi.

Svako treba da misli o tuđoj deci, jer braneći njih najbolje obezbeđujemo sopstvenu. Kada sarađuje sa bošnjačkim šovinistima, nasilnikom Emirom Suljagićem i Željkom Komšićem ili slavi od mržnje izludelog Aljbina Kurtija, Jovanović podržava snage koje u Srbiji imaju uporednike u marginalnim ekstremističkim i profašističkim grupama. U Srbiji od komunističkog terora iz četrdesetih godina do danas deca nisu stradala zbog roditelja. Dešava se, međutim, da se deca zgade nad roditeljima. Ako deca Srpske dožive progon pobedom velikobošnjačkog nacionalizma, možda se desi da tada odrasla Jovanovićeva deca primete da on zalažući se za „mir“ nije sarađivao sa malobrojnim bošnjačkim i albanskim mirovnim organizacijama, već sa njihovim „obrazima“ i „nacionalnim strojevima“. Siguran sam da kada prevladaju razum, pamet i poštenje, a nova pokolenja razmisle svojom glavom, Jovanović opet neće iz svega izvući pouku, već će mu pohlepnom i zlom i tada neko drugi biti kriv – možda upravo njegova deca.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *