Чекајући велику економску кризу

Čekajući veliku ekonomsku krizu

13 oktobra 2018

Piše: Nebojša Katić

Moderne ekonomije ciklično prolaze kroz periode recesija i sa tim fenomenom su naučile da žive. Velike nevolje nastaju kada se umesto cikličnih kriza dogode globalne, kataklizmične. U poslednjih sto godina svet se suočio samo sa dva takva događaja – sa Velikom depresijom iz 1929. i sa Velikom recesijom iz 2008. Kriza koja se danas najavljuje biće pre od ove opasnije vrste.

Krize nejakih ekonomija u pravilu počinju kao valutne, a potom brzo prerastaju u dužničke i bankarske. U prvom koraku stranci zaustavljaju unos kapitala u zemlju i/ili povlače već uneti kapital – bilo da prevremeno vraćaju kredite, povlače dobit ili prodaju domaće hartije od vrednosti. Preduzeća žure da izbace iz zemlje što više novca kupujući u tom procesu stranu valutu, dok građani panično povlače devize iz banaka. Kako tražnja za devizama daleko nadmašuje ponudu, kako su devizne rezerve nedovoljne da ovakve udare amortizuju, vrednost domaće valute ubrzano pada.

MMF KAO SPASILAC

Panika se širi i država ulazi u smrtonosnu ekonomsku spiralu na čijem se kraju uvek pojavljuje spasilac – MMF. Uz kredite MMF-a dolaze i nova, teška uslovljavanja, novo stezanje budžetskog kaiša i porast bede.

Da li je Srbija spremna za novu ekonomsku krizu i da li je ekonomija u boljem stanju nego što je bila pred izbijanje Velike recesije 2008? Nažalost, odgovor je – ne. Iako je Srbija upravo zakoračila u najbolji period u svojoj istoriji koji će se pamtiti kao „zlatno doba“, svi ključni parametri finansijskih rizika danas su bitno gori nego pre deset godina.

Javni dug, ponos današnjih vlasti, iskazan u evrima porastao je za oko 15 milijardi, dok je njegov udeo u BDP-u oko dva puta veći nego 2008. Spoljni dug je za oko šest milijardi evra veći nego što je bio 2008.

Devizna štednja je porasla za oko pet milijardi evra u odnosu na 2008., pri čemu je oko 80 odsto štednje u obliku depozita po viđenju. Povlačenje devizne štednje građana je u trenucima krize isto toliko opasno po kurs dinara i finansijsku stabilnost, koliko je opasno i bekstvo kapitala iz zemlje. Što je udeo devizne štednje veći, sistem je nestabilniji – u Srbiji je oko 95 odsto štednje u devizama.

Devizne rezerve bi trebalo da spreče napade na dinar, da budu garant devizne štednje i devizne likvidnosti sistema. Iako su devizne obaveze (eksterne i interne) značajno porasle, ukupne devizne rezerve samo su za oko dve milijarde evra veće nego što su bile pred izbijanje krize 2008. Rečju, kapacitet Srbije da se nosi sa budućom krizom je niži nego pre deset godina kada je sistem bio na ivici bankrota.

Osnovi razlog finansijske ranjivosti država poput Srbije je što se nepotrebno zadužuju u stranoj valuti kako bi finansirale investicije i budžetsku potrošnju. Veliki deo tih troškova bi se mogao finansirati domaćim novcem i dinarskim kreditima, bez inozaduživanja.

DEMASKIRANJE MITA O REALNIM IZVORIMA

Lokalne elite su progutale doktrinarnu udicu po kojoj je se investicije i javna potrošnja moraju finansirati samo iz „realnih“ izvora – štednje ili poreskih prihoda. A kako je domaća štednja mala, razvijene države će, eto, pozajmiti deo sopstvene štednje. Emisioni mehanizam centralne banke, taj moćni instrument koji države mogu koristiti u svom razvoju, potpuno je neutralisan kako bi se finansijska sudbina predala u strane ruke.

Mit o „realnim“ izvorima potpuno je demaskiran kada su zapadne ekonomije od 2008. ušle u ciklus štampanja novca kakav nikada ranije nije viđen. Moralo bi biti jasno da krediti koji se daju nerazvijenim državama nisu transfer viškova zapadne štednje, već su transfer novokreiranog novca koji sa „realnim“ izvorima nema nikakve veze – ni danas, baš kao ni ranije.

Uzimanje inostranih kredita da bi se njima finansirali dinarski troškovi ili emitovali dinarski krediti je suluda politika. Nerazvijene države imaju alternativu, ako imaju pameti. One mogu upravljati svojim razvojem pažljivo kombinujući emisioni mehanizam centralne banke i mehanizam kreditne kontrole nad poslovnim bankama.

Kada država vapi za investicijama, kada u ekonomiji postoje slobodni kapaciteti, neuposleni ljudi i resursi, tada usmerena domaća kreditna emisija neće izazvati visoku inflaciju. Konačno, kako to da frenetično štampanje novca zapadnih država nije dovelo do inflacije? Kud se dede doktrina o „realnim“ izvorima i strašnoj opasnosti od novčane emisije?

Svaki pokušaj da se predloži drugačija kreditno-monetarna politika biće kritikovan navođenjem iskustava iz devedetih, pri čemu će se „zaboraviti“ da je reč o periodu raspada države i periodu rata i sankcija. Smisao pozivanja na devedesete je da se u startu zatvori svaka debata kako bi lažni ekonomski mitovi nastavili da žive. Mora se priznati da u Srbiji taj mehanizam blokiranja rasprave sjajno funkcioniše, ne samo u ekonomskoj sferi.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *