ČELIČNA RUKA MARŠALA TITA – Tito je znao da bez Srbije nema Jugoslavije

ČELIČNA RUKA MARŠALA TITA – Tito je znao da bez Srbije nema Jugoslavije

26 маја 2014

7489616-1371425342597Dvotomna studija „Tito i heroji“, slovenačkog akademika Jože Pirjevca, u izdanju „Lagune“, nastala je na osnovu višedecenijskog istraživanja dosad neotvorenih arhiva iz nekoliko država.

Priča o maršalovom životu istovremeno iritira i fascinira čitaoca. Autor otvara dilemu da li je Tito bio heroj ili zločinac koji se bez milosti obračunavao sa neprijateljima.

Prijevac je doputovao u Beograd da bi predstavio svoju knjigu, a, na početku razgovora za „Novosti“, kaže da Tita nikad nije upoznao.

– Ipak, smatrao sam da mogu o njemu reći nešto novo, jer sam proučavao arhive koji dosad nisu bili istraženi. Počeo sam 1979, čim je postala dostupna arhivska građa u Londonu i Vašingtonu iz 1948. Pomislio sam da bi trebalo da vidim šta ima o konfliktu Tita i Staljina. Prvi sam video ta dokumenta i na osnovu njih sam napisao knjigu. Od tada se bavim samo Jugoslavijom i Titom.

 Zbog čega Tito, mnogo godina posle njegove smrti, izaziva toliko zanimanje?

– Bio je najmarkantniji vladar Južnih Slovena u proteklom veku. Ličnost koju, sa pozitivnim i negativnim osobinama, nije moguće zaboraviti.

U knjizi navodite da je Draža Mihailović bio Titova slabost. Jednom je, kako ste napisali, čak izjavio da bi Mihailović sigurno bio na njihovoj strani samo da nije bio za to da se vrate Karađorđevići.

– Tito je gajio veliku naklonost prema Mihailoviću. Ali, oni nisu mogli sarađivati. Ciljevi su im bili različiti. Tito je želeo revoluciju, Mihailović da vrati kralja Petra natrag na vlast. To su bile potpuno različite ideologije. Mihailović je mislio da je Tito bio Rus i verovatno ga zbog toga, kad je imao priliku, nije ubio. Zanimljivo je da su jednom prilikom, čak, spavali u istoj sobi. Celu noć su razgovarali, ali razlike u ideologiji su bile toliko velike, pa nije mogao da se stvori teren za saradnju.

Kako se Tito obračunavao sa neprijateljima?

– Posle rata obračunavao se krvavo. Bez dvoumljenja kažem da je ubistva do kojih je došlo 1945. naredio Tito. On je glavni krivac. Tito je bio pastir, a svaki pastir je i kasapin. Ne možete biti jedno, a da niste drugo. Znao je biti surov. Ipak, posle spora sa Staljinom shvatio je da nema smisla fizički likvidirati protivnike. Bolje ih je zatvoriti, penzionisati i na taj način odstraniti. To se dogodilo sa Milovanom Đilasom, Aleksandrom Rankovićem… Jedini koji je preživeo bio je Edvard Kardelj, mada se njih dvojica nisu voleli. Bilo je mnogo konfliktnih situacija među njima.

U knjizi gotovo i da ne spominjete Goli otok. Zašto ste preskočili ovu veliku temu?

– Šta možeš kazati o Golom otoku?! Da bi se prikazale sve tragedije koje su se tamo desile potrebno je napisati novu knjigu. Pomenuo sam kakav je užas bio Goli otok i kakav je režim tamo vladao. To je za mene bilo dosta.

Da li je Jugoslavija bila veštačka tvorevina?

– Jeste. Naše stvarnosti su bile veoma različite. Naši intelektualci i političari bili su u iluziji da se može ostvariti jedna država samo na osnovu istog jezika. Ali, to nije dovoljno. Postoje istorijske, religiozne i civilizacijske razlike. One su toliko velike da je bilo nemoguće staviti jugoslovenske narode u isti koš. Jugoslaviju je bilo moguće držati skupa samo čeličnom rukom. To je znao Aleksandar Karađorđević. To je činio i Tito. Kad čelične ruke više nije bilo – Jugoslavija se raspala. A Tito jeste bio Jugosloven. I dobro je znao da bez Srbije nema Jugoslavije. Nije slučajno želeo da bude sahranjen u Beogradu. Dugo je razmišljao da li da ga sahrane u Kumrovcu, na Sutjesci… Onda je rekao da je najbolje da to bude Beograd, jer je on lep i srećan grad.

Umeo je da zgrabi priliku

– Tito je bio kompleksna ličnost. Čovek skromnog obrazovanja. Bez škole, bez velikih perspektiva u životu. Da nije bilo revolucije i komunizma, on bi bio bravar. Ali, imao je sreću da je umeo da zgrabi priliku i da se izdvoji kao proleter. Zanimljivo je da lideri komunističkih partija u drugim zemljama nisu bili kao on. Svi su bili školovani, više ili manje. Tito je bio proleter i znao je to dobro da unovči. Na tome je napravio karijeru. Biti proleter nije bilo dovoljno, Tito je bio inteligentan i ambiciozan. Plenio je svojim šarmom. Imao je i veliku sreću, a u životu bez sreće nema ničega. On je tridesetih godina, kad je u Moskvi bilo mnogo opasno – preživeo. Tri-četiri puta je bio meta za likvidaciju. Ali to se nije desilo. Sreća.

– Titov odlazak iz Beograda u partizane bio je veoma dramatičan. On i njegovi drugovi iskočili su iz voza negde kod Užica, pravo pred gostionicu punu pijanih četnika. Malo je falilo da ga četnici streljaju. Pustili su ga kada im je rekao da bi trebalo da se vidi sa Dražom da se nešto dogovore. Kada je stigao do partizana, i oni su hteli da ga ubiju. Pomislili su da je strani agent, jer je bio dobro obučen i imao je nemački pasoš.

(Novosti)

KOMENTARI



6 коментара

  1. mitovi mitovi says:

    Zločinačko smeče !!

  2. Za Srbiju says:

    Titov zadatak i CILJ je bio uništenje Srba i Srbije, a Jugoslavija je bila paravan i utočište za nacističku hrvatsku i sloveniju, koje su izgubile rat. Posebno je imao zadatak da se hrvatskoj daju teritorije i državnost, koje nikad nije imala, jezik, dominacija u regionu. Pred smrt je izjavio: u sledećih 50 godina Srbi neće znati ko su, a u sledećih 100 ih neće biti.

  3. mitovi mitovi says:

    Pod vladavinom tog zločinca jedina je Srbija profitirala i paratizirala na tuđem radu ! To se vidi danas kad se pogleda stanje ekonomija (koja nije sjajna) ali Hrvatska razrušena od posljedica šugo-četničkih hordi bandita ima duplo bolju situaciju od NEDIRNUTE Srbije ! Sad neka filozofira tko kako hoče ali to su činjenice ;)

  4. Motley Crue says:

    ti se velika budala mitovi mitovi koja sama vjeruje u svoje laži

  5. mitovi mitovi says:

    Nek ti "nisi" budala ali razmisli ako si u stanju o napisanome !

  6. Виде Даничић says:

    Тииитина основна идеја о новој Југославији била је позната мантра "слаба Србија - јака Југославија". Његов основни циљ за време Дргог светског рата није био ослобођење народа Југославије од нацистичког окупатора, него успостављање револуционарне комуњарске власти. Он није био никакв комуниста, његова једина идеологија била је апсолутна његова лична власт. Због тога никада није послушао Стаљинову наредбу да је најважнији ратни циљ ослобођење од нацизма и фашизма, а у другом плану да је социјалистичка револуција. Због тога је директно саботирао Стаљинову наредбу да сарађује са националном отаџбинском ЈВУО под командом ђенерала Драже Михаиловића. Током целог рата он је нападао борце ЈВУО с леђа искључиво за време борби ЈВУО са Немцима. Он је само у две акције током 1943. г. парадно напао немачку војсклу и, наравно, претрпео тешке поразе. То је учинио из пропагандних разлога да савезницима докаже да је он једини легитиман корисник њихове војне и друге помоћи. Он није могао сарађивати са легитимном отаџбинском војском, јер би тиме довео у питање успостављање своје личне власти. Али је зато током целог рата сарађивао са усрашама, домобранима и Немцима и страшне људске губитке (који су били угкавном Срби) у поразима са четницима надокнађивао је пријем домобрана и усраша, нарочито после пада Италије, у његове тзв. партизане. У суштини, а и према мишљењу Немаца, његова војска је била резервна крватска војска, склонија усрашама него домобранима. Енглези и Черчил су изабрали тиииту као свог фаворита антифашистичког рата у Југославији из следећег разлога. Стаљин, а касније и САД, инсистирали су да Енглеска организује други антинацистички фронт на северу Француске. Черчил то није прихватио зато што је то било преблизу В. Британије и захтевало би и енглеске људске жртве. Они су предлагали Стаљину да помогну србски ослободилачки фронет у Југосклавији, а Стаљин је тражио да они у Југославији организују савезнички фронт. Черчилу није ни то одговарало, јер би у таквом фронту морали ратовати и Енглези. Пошто то није задовољавало Стаљина и пошто савезничког искрцавања на Јадрану није никад било - Черчил је уступио Стаљину идеолошко поробљавање територија Југославије и тако је дошло до преокрета и усмеравања политичке, војне и сваке друге подршке на тиииту, као на Стаљиновог идеолошког саборца и протежеа (мада Стаљин није баш мирисао и ценио тиииту ињегове партизане). Тако је Черчил продао Србију Стаљину, као да је то била његова прћија. У ствари, Черчил и тииито као масони имали су специјалне односе и Черчил се надао да ће упркос формалном препуштању Југославије Стаљину, задржати суштинску контролу над тииитином Југославијом. А тако је, у ствари, и било...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u